Mira Banjac: Imamo iz čega da budemo neko

Mira Banjac moja je najbolja učenica, od nje očekujem veliku budućnost - pre gotovo sedam decenija proročki je najavio čuveni profesor Jurij Ljvovič Rakitin, ocenjujući prvu klasu novosadske glumačke škole. Najbolja učenica opravdala je profesorova očekivanja, a njena "velika budućnost", na najlepši način, još traje: sledeće subote, na sceni Narodnog pozorišta, biće joj uručena nagrada "Žanka Stokić" za sve čime je obogatila teatarski, filmski i televizijski život ove zemlje. Priznanje dvanaesti put dodeljuju nacionalni teatar, "Večernje novosti" i Grad Požarevac: biće to samo još jedan biser u nizu velikih nagrada koje je osvojila tokom 67 godina prisustva na našoj sceni.

- U mojoj karijeri Narodno pozorište je jedna tiha patnja - kaže Mira Banjac za Novosti. - Nažalost, tamo nikada nisam igrala, kao ni u JDP. Nagrada sa imenom Žanke Stokić u meni pobuđuje i strah i ponos. Strah, da li ću moći da očuvam dostojanstvo nagrade sa imenom te velike glumačke i životne sudbine, čast što su neki ljudi stavili svoj potpis na priznanje sa njenim imenom. Puno sam igrala žene iz naroda, ali ne i Nušića. Nije mi nuđena ni "Gospođa ministarka". Ipak, imala sam sreću da u predstavama "Čudo u Šarganu", "Sveti Georgije ubiva aždahu", "Korešpodencija", "Kamen za pod glavu" - upoznam ženske likove nalik onima kojima je Žanka suvereno vladala. Za mene je to bio potpuno nov milje, možda je ovo i dodirna tačka sa velikom glumicom.

A možda i to što je ona u glumački svet ušla sa petnaest, a vi već sa osamnaest godina?

- I ja sam nekada jako želela da budem putujuća glumica! Bio je to za mene poseban teatar... Kada nagrade dobijete u mladosti, one su za glumca zalet i motivacija, znak da vas je neko primetio. Ali, dobiti nagradu na kraju karijere je nešto sasvim drugo. Znači, ozbiljno sesti i razmisliti šta je taj vaš put, od one prve male nagrade na početku, do ove danas. Ispod nje ne možete, naravno sa svojim mogućnostima. Nije važno ni kad je dobijete, važno je da nije otišla u pogrešne ruke. Sve dobitnice pre mene značajne su umetnice, nemam tu vrstu sujete da li sam dobila priznanje pre ili posle nekog drugog. Osećam samo zahvalnost prema ljudima koji su odlučili da ove godine meni pripada - takoreći, na kraju moje karijere. Iskreno, nisam je očekivala. Ali cela karijera bi mi bez nje bila siromašnija.

Svojevremeno ste jednu nagradu i odbili: 1982. godine na "Danima komedije" u Jagodini. Zašto?

- Jer su mi za "Radovana Trećeg" dali priznanje za epizodu. Ne zato što mi je to bilo ponižavajuće, već što nije bila epizoda. Inače, odigrala sam veliki broj divnih epizodnih uloga. Rekoh da nisam igrala Nušića, a jesam jednom: kod Mijača, velikog i lukavog reditelja, u "Svetu". Dao mi je poslednju ulogu, "malo crevo", Nadu. U to vreme zadatak se nije mogao odbiti, a i Mijač je suveren, značajan reditelj. Našao je ključ za tu devojku koja gotovo ništa ne govori na sceni. A ja sam dobila nagradu i njegovom zaslugom! Bio je to jedan mali studijski trenutak, dokaz kako se može napraviti nešto i od - ničega. Zanimljivo je da ste Nušića režirali, njegovu "Vlast" u Malmeu i Šapcu. Otkud to?

I dopisala sam jedan deo koji nije bio u komadu, sa istim likovima i karakteristikama. Pozorište i ja dobili smo i neke nagrade. A predstavu sam uradila iz inata! Osećala bih se siromašnije da nisam prošla kroz delo našeg najvećeg komediografa. Onda, da se bar očešem. Radila mi je i sujeta, da me to ne mimoiđe. Istina, "Gospođu ministarku" ne bih mogla da odigram, bliži su mi Sterijini likovi. Tokom karijere igrala sam sudbine žena iz mog naroda, ali i Tolstoja, Dostojevskog, Šoa, savremene domaće i strane pisce. Prošla sam kroz veliku literaturu i repertoar.

Igrali ste i za glumca posebno zahtevnu ulogu, gluvonemu devojku u drami "Džoni Belinda"?

- Predstavu je režirao Bata Sedlar, a uloga je bila glavna, u četiri čina. Tada se o teatru vodilo ozbiljno računa, pa me je uprava pre proba poslala u zagrebačku bolnicu "Rebro" gde sam posmatrala gluvoneme bolesnike i naučila četrdesetak znakova. Nije bilo lako: nova tehnika i nova vrsta glumačke izražajnosti. Banjaluka me je zapazila, a predstava je imala dug i lep život.

Imate li još sličnih iskustava, s dodatnim i netipičnim zahtevima za neke glumačke zadatke?

- U "Lepoti poroka" igrala sam Crnogorku u jednom nepoznatom miljeu, koji sam morala da savladam s velikom vrednoćom. Kada sam otišla kod Živka Nikolića sa negovanom, plavom kosom, rekao mi je: "Moramo je podšišati i ofarbati". Podšišala sam se "na muško" i ofarbala u crnog gavrana! Mislite da sam žalila svoju kosu? Ne, vredelo je. Ali, iza toga je stajao veliki reditelj i uloga koja to zaslužuje. Kada sam igrala Mariju kod Stipe Delića, trinaest meseci radila sam u strahovito teškim uslovima.

Prepešačila sam celu Istru i Sloveniju, do Švajcarske, u užasnoj hladnoći. Trebalo se za to ne samo glumački već i zdravstveno pripremiti. Ne možete ulozi prići nespremno, razmaženo, omalovažavajuće. Ona zahteva potpunu snagu i posvećenost. Imala sam sreće što me je za sve pripremio i svemu što će mi zatrebati naučio moj profesor Rakitin. Moja sreća je i što sam prve dve decenije provela u SNP, sa pet značajnih, stalnih reditelja, odgovornih za veliki deo moje karijere. A onda je došao Atelje 212?

- Mira Trailović i Ćirilov su me u pola sezone pozvali u ovu kuću, koja se razlikovala od klasičnog pozorišta u kom sam već odigrala mnogo toga što sam želela. Atelje je bio provokativan i moderan teatar, a ja sam bila srećna da pored mene ne prođe to veliko umetničko pomeranje, to drsko pozorište u kom su se igrali aktuelni svetski pisci. Ostala sam tamo dvadesetak godina i dobila nešto dragoceno - svet. Prošla sam sa Ateljeom SAD, Meksiko, Iran, Evropu uzduž i popreko. Iz tog pozorišta vratila sam se u Novi Sad zadovoljna, s ljubavlju i zahvalnošću sam zatvorila ovaj deo karijere. Penzionisala sam se, mislila da zaslužujem mirniju luku. Jer, Beograd traži čoveka od jutra do mraka: išla sam na izložbe, promocije, sve predstave. Rešila sam da više ne igram u pozorištu, ali su mi ponuđene dve provokativne stvari: "Maratonci trče počasni krug" i "Opasne veze"...

Za razliku od ranijih vremena, čini se da je danas sve manje jakih glumačkih individualnosti?

- Nema ih, jer ni pozorište više nema mesto u društvu u kom se mogu razvijati takve ličnosti. U glumčev život ušla su ravnopravno sva tri medija, a nastala je i jedna manija za popularnošću. Isidora Sekulić kaže da je to najkvarnija roba u glumčevom životu... Danas moje kolege nemaju ni vremena da neguju sopstvenu ličnost, da se posvete sebi, na miru nešto pročitaju, otputuju da vide u drugom gradu predstavu. Velika je trka za osvajanje svog prostora. Glumac je mnogo rasut. Niko nije siguran da može da sačeka pravu priliku, pripadajuću ulogu. Pa čak i oni sa referencom. Danas se brzo živi i brzo gine...

Ima nečeg i u našem mentalitetu?

-Mnogo je hajkača na ovce. Ne na veliku divljač. A to smo mi, ovce... Ko je glasniji, za njim krećemo. A u glasnosti se ništa ne dobija. Podložni smo da mislimo o trenucima, umesto o dugim stazama. A "trenuci" nas mnogo koštaju. Sada smo zapali u neku konfuziju. Kao da smo u tesnoj kući bez vrata i prozora, u kojoj svako svakog gazi. Pa i onaj ko izađe, izađe u ništa. U prazninu. Politika nas žestoko pritiska, kvari. Čak i jezik. Ako svakog dana slušate taj vokabular, prenosi se na sve, i na decu. Uz politički jezik, imamo i onaj ulični i iskvarenu, ružnu engleštinu. A jezik zahteva veliku higijenu. Narod koji je zabatalio svoj jezik, gubi identitet. Jezik je baza svega. Gde smo mi danas u svojoj zemlji? Neko je pre nas kulturu brižno negovao, ostavio nam je u amanet. Mi samo treba da je prepoznamo, tu treba da tražimo naš nacion. Ne volim kad smo Srbi "po zanimanju", već po duhovnoj pripadnosti. Zbog naše kulture svi treba da nas uvažavaju, ali i mi sami sebe. Imamo iz čega da budemo neko. Treba to prepoznati i negovati.