Normalni ljudi i normalan život

Milica Zarić i Ljubinka Klarić su danas gošće u emisiji "Zagrej stolicu". Nego to sve bude obično i jednostavno a u stvari kad pogledaš ništa od svega toga ne bi bilo na nekom drugom mestu ni obično ni normalno.

Milica: Ja ženu-žrtvu igram u privatnom životu tako da na filmu volim da igram normalne devojke. Šalim se. "Skoro sasvim obična priča" jeste jedna laka melodramica ili romantična komedija koja jeste skoro sasvim obična priča. Mnogi su se prepoznali i jeste limunada. Malo limunada.

A sad Ljubinka.

Ljubinka: Normalni ljudi, to je samo naziv filma. Film uopšte nije normalan.

Zato i kažem, na nekom drugom mestu to ništa ne bi bilo normalno. A ovde bogami jeste.

Ljubinka: Mi to želimo da nazovemo kao normalni ljudi, to su normalni ljudi i normalan život. Ali faktički tu ništa nije normalno i niko tu nije normalan. Igraju ženu-žrtvu i bukvalno i asinhrono. Prvo što bivam ubijena, prvo zlostavljena a onda ubijena. To je lažni naslov za težak film.

Rekoh malopre to normalno i jednostavno i obično u Srbiji može da bude nama po nekakvim novonastalim kriterijumima normalno međutim, na bilo kom drugom mestu to ne bi bilo normalno. Kako devojke u Srbiji danas moraju da funkcionišu da bi se recimo bavile glumom? U poređenju sa nekim tvojim koleginicama u nekim drugim zemljama u okruženju?

Milica: Nisam nikad upoznala svoju koleginicu iz okruženja.

Nekako se uvek ima utisak da je nama ovde gore nego negde drugo.

Milica: Ja nemam više taj utisak. Ti problemi su globalni i svetski i ima ih svugde.

Ljubinka: Jeste, to je više do ljudi i do žena, nije važno na kom su podneblju. Prosto neki funkcionišu u nekim situacijama kako treba a neki ne funkcionišu.

Ali ono što jeste sigurno činjenica to je svako ko je prekoračio granice naše zemlje, otišao malo dalje i vratio se, shvatio je da u nekim drugim svetlijim i sunčanijim prostorima devojke ne moraju da budu namontirane od ranog jutra i ne moraju da ulažu sve u sebe i na sebe da bi postigle ikakav efekat na određene osobe ili pojedince ili grupe ljudi u toku dana.

Ljubinka: Da, ali ja mislim da to treba da važi i za ovo podneblje.

Ne govorim samo o glumicama nego o devojkama generalno.

Ljubinka: Pa generalno nemojte toliko ulagati u svoj fizički izgled, jeste da glupo zvuči i opšte je mesto ali to će stvarno da prođe ljudi. Evo ja imam 27 godina i uopšte ne izgledam kao kad sam imala 17. Za deset godina to više neće biti to a šta ću onda. Bolje da se bave nekim drugim stvarima.

Koliko se vi trudite da izgledom ostavite bilo kakav utisak, ne mora uvek da bude onaj spektakularan. Evo dobile ste neke lepe ponude.

Milica: Ja se trudim da izgledam negovano i normalno a ništa ja ne mogu da se montiram od ranog jutra, da sam na štiklama do uveče. Jednostavno nisam u tom fazonu i to mi ne prija. A volim nekada da izgledam lepo i da se smontiram.

A recimo kada bi vas neko slikao za Plejboj šta mislite kakva procedura tu treba da postoji da bi se uopšte napravila fotografija. Šta bi vam sve radili?

Milica: Pa najbitnija je koža.

Ali to sve može u kompjuteru da se sredi.

Milica: Ne bih ja nešto o tom Plejboju, ne bih se baš slikala za isti.

A sa Ljubinkom zajedno?

Milica: Pa to su me zvali ali mislim da ne bih. Mislim da to nije...

Ljubinka: Pogotovo ne sa Ljubinkom.

Milica: Ni sa Ljubinkom ni bez nje.

Ljubinka: Mi smo i prijateljice, imamo neki sličan način mišljenja i nekako smo se složile da mi to ne bismo.

Milica: Što se tiče cele priče sa Plejbojom mislim da od starta nisu dobro krenuli sa izborom tih... To kod nas nije stvar prestiža. Mislim da nisu napravili dobru priču od svega. Da se nas dve nismo ni razmišljale da li da ili ne nego je odmah bilo – ma kakvi, palite. Uopšte ne dolazi u obzir. A mislim da to može da se napravi i bez skidanja.

Ljubinka: Ni za pedeset hiljada evra a kamoli za deset.

Ako je neko hteo da vas pita da li biste htele da se slikate za Plejboj vi biste rekle – ne. Međutim, ja vas viđam često, na raznim televizijama koje se bave raznim temama. Tebe Ljubinka sam češće viđala doduše, moram da priznam, u nekim emisijama koje nemaju veze sa tvojim poslom, dakle sa glumom, sa pozorištem i filmom, već neke teme iz života, pa kao šta ti misliš na tu temu. Da li ti voliš takve teme?

Ljubinka: Ja obožavam da odgovaram na ta pitanja. Možeš da mi postaviš neko takvo pitanje. Evo šta se desi. Odem u emisiju, bivamo pozvani, govorim generalno, zbog nekog projekta, zbog neke reklame nekog projekta...

Pa onda usput malo još nešto.

Ljubinka: Onda usput dođemo do nekih pitanja na koja ja zaista ne umem da odgovaram. Neki ljudi umeju, ja zaista ne umem. I onda dođem u situaciju da ćutim ili da prosto ne odgovorim zato što nisam očekivala, nisam se u tom smislu spremala. Tako da se to dešava, prvo morate da se opečete da biste znali da...

Nećemo. Ali to nije loše za jednu glumicu da prosto nauči da komunicira sa raznim novinamrima, medijima, pitanjima i potpitanjima.

Ljubinka: Jeste. Ja uopšte nemam nikakvu predrasutu u tom smislu da je ova televizija ovakva a ona onakva. Uvek ću odgovori na pitanje koje je postavljeno pametno.

Koliko glumci danas, bez obzira na to da li su glumice ili glumci, kada su mladi, kad postanu malo i stariji moraju da rade na sopstvenom PR-u, da bi pomogli sopstvenoj karijeri, odnosno napredovanju u karijeri. Prosto ako ne radiš onda ne radiš ne samo u glumi nego u bilo kom drugom poslu.

Milica: Mislim da svako treba da nađe svoju meru i da proceni gde hoće, šta hoće, šta neće, šta može, šta ne može, kome će da se odazove pozivu a kome ne, i to se uči i to je pitanje sopstvenog izbora. Treba da se radi na PR-u svom ali različita su sredstva i različite su i mogućnosti.

Slušajući iskustva nekih vaših starijih kolega to nije bilo uvek ovako. Mislim nekada je bilo mnogo jednostavnije. Jeste bilo manje televizija...

Milica: Da, ali nekada je i zemlja bila jednostavnija.

Veća zemlja, manje televizija, jedna akademija.

Ljubinka: Tačno. I nisu se formirale te grupacije ljudi koji vole ovo ili ono, ili su urbani ili su seljaci, ili ne znam šta su. Nije postojalo to.

Milica: Imaš masu glumaca danas mladih koji su glumci jer su završili akademije koji nigde ne igraju a užasno rade na svom PR-u, i stalno se slikaju za neke novine, i stalno ih zovu da ih nešto pitaju šta misle od fudbala do politike, a pri tom nigde ne igraju. Ali ne samo glumaca, imaš masu sveta koji ide stalno po televizijama i priča o svim mogućim stvarima a ne znaš ko su u stvari, čime se oni bave.

Ljubinka: Gde možeš da ih gledaš, od politike, preko sporta, imaš tih estradnih ljudi koji se bave odgovaranjem na novinarska pitanja, šta vole da jedu, razni komentari na našu stvarnost. Eto, neko se odluči i za to, ja nemam ništa ni protiv toga.

A da li misliš da je to važno?

Milica: Ja mislim da je to potpuno nevažno. Ali je rezultat toga da masa ljudi to sluša i da masa ljudi kupuje novine da bi video ko šta voli da jede i ko je šta obukao. E pa sad, sve dok ima te publike koja to guta i koja to voli da sluša ili da vidi normalno da će novinari, voditelji i ljudi koji rade u medijima da zovu te ljude koji su tako...

Ali očigledno da nije dovoljno da imaš samo talenta da se baviš time čime se baviš, da postoje neke druge stvari, Ljubinka je pomenula i klanove i neke grupacije ljude koje se po nekim različitim kriterijumima okupljaju, skupljaju zajedno, rade zajedno.

Ljubinka: Činjenica je da postoje. Mislim da je toga bilo ranije više ili sam ja više ranije obraćala pažnju na to. Sada mi to stvarno više nije bitno jer kada sse nađeš u toj situaciji nebranog grožđa, ja to volim tako da zovem a to je kada nema posla, onda ti sve smeta i onda smatraš da si ti jako talentovan i eto kako ti se velika nepravda nanosi. Onda počinješ da se baviš tim stvarima kako sad te druge glumice dobijaju posao a tebe su nepravedno zapostavili. Niko od toga nije imao neku veliku vajdu, samo je sebi živce iskidao, to je tako, to ne može da se menja. Prosto ne gledaš, radiš svoj posao i uzdaš se u sebe. To je garancija tvoje slobode i toga da ne zavisiš od nekog, a to je da se uzdaš u svoj talenat, svoju pamet i radiš to što radiš. To što umeš da radiš radiš najbolje i onda ti nije važno da li si u nekoj grupi, klanu, ko šta misli o tebi.

Da smo mi poslušali Srđana organizatora, kao što nismo, ti bi već sada morala da kreneš na probu. Ali pošto smo poslušali rediteljku...

Ljubinka: Neka kasni.

Onda ćeš ti da nam pričaš na šta kasniš i da ne zakasni ono što je glavno a to je premijera. Milica Zarić i Ljubinka Klarić danas gošće u emisiji Zagrej stolicu. Da li sam to dobro rekla. Malo pre sam rekla Ljubinka tvoje ime, sad Milicino.Kao da je to važno.

Da se neka od vas dve ne oseti zapostavljenom. Ipak ja ne bih htela da napravim razdor među drugaricama.

Milica: Ja se nikada ne osećam zapostavljenom.

Ljubinka: Ja se uvek osećam zapostavljenom.

Vas dve se i privatno družite?

Ljubinka: Da.

I zajedno ste došle. Ljubinka je vozila.

Milica: Ne. Vozila nas je naša ses... moja sestra.

Pozdrav za Mirjanu.

Milica: Mi smo sestre, Mimi i Bubi.

Mimi i Buba.

Ljubinka: Dovezla nas je moja sestra Mirjana koja je kasnila. Ona je kriva što smo kasnije.

Nema veze, niste vi kasnile, mi smo upale tačno kad je i trebalo ali je bio zanimljiv razgovor koji se vodio na temu gde se nalazi B92. Gde ste vas dve?

Milica: Mi smo na Mostaru. Nisam htela da kažem da smo na Mostaru nego na Gazeli.

Ljubinka: Na mostu. Mi smo na nekom mostu u Beogradu.

Koliko je drugarstvo važno. Ja sam na akademiji čula razne priče koje ne moraju da budu uvek pravilo, ali pogotovo kad se studira na glumi da se tu gleda ispod oka, da tu je svaka svakoj potencijalna pretnja, da li ću ja imati posla a ona neće, tj. nemoj da bude obrnuto, ona da ima posla a ja da nemam itd. Posle kada se završe te škole i kada počne da se radi bude opuštenije. Ali to drugarstvo na Akademiji, da li to postoji, da li je ono lažno ili tu nema pravila?

Milica: Ja imam sledeće iskustvo. Ja sam bila sa osam muškaraca i tri devojke na klasi. Ispalo je tako da je moj najbolji drug moj drug sa klase, Srđan i nekako nikada nije bilo rivaliteta između nas zato što je on muško a ja žensko te nismo mogli da igramo iste uloge. A Ljubinku Klarić poznatiju kao Bubi sam imala prilike da upoznam kada je već bila ekstra popularna, i nekako smo različiti tip tako da... užasno je popularna, jako puno radi i kvalitetno, sa nizom nagrada iza sebe, tako da mislim da nismo rivali...

Ljubinka: Kada sam je upoznala i kada smo počele naš...

Šta si ti pomislila o njoj kada si je prvi put videla?

Ljubinka: Kako je lepa. Bože kako divno glumi. Kako ću sad ja? Milica je jedno sjajno čeljade kome se ne može tek tako prići. Onda mi je mnogo vremena trebalo da zadobijem njene simpatije. Mislim da je Milica delila moje mišljenje u odnosu na mene tako da je i ona isto mislila – Ljubinka je divno čeljade kome se ne može tako lako prići. Onda smo se nekako našle i jako zavolele, i sad smo u braku i imamo dvoje dece i dižemo kredit za stan...

Milica: Znale smo se iz posla dugo ali Ljubinka je u to vreme radila predstavu s mojim bratom i tako smo, oni su se baš družili, a ja sam se malo nekako ne plašila nego meni je teško da uđem s nekim u drugarstvo, pogotovo u ovim godinama. Ja se družim s nekim ljudima već 15, 20 godina, a onda smo polako nekako... I vrlo smo lepo radile što je retko da se tako neko složi u nekoj predstavi. Baš smo lepo radile na Kripsima i onda smo se spontano zavolele...

Ljubinka: I nećemo da raskidamo.

Da li Kripse dolaze da gledaju isključivo mladi ili ima tu i starijih?

Ljubinka: Ima i starijih.

A da li ima onih baš mladih, mladih?

Milica: Kao čudesna šuma, od 7 do 77.

Ljubinka: Ima dosta mladih koji ne znam kojim čudom pokušavaju da učestvuju u predstavi. Ja bih ih zamolila da više to ne rade.

Milica: Sve im je smešno. To je neverovatno. Došla je neka generacija, ta predstava, OK, ima i svojih komičnih delova i možda komičnih situacija ali njima je sve smešno. Ono što ja mislim...

Ljubinka: Ono što nije smešno njima je smešno. Nemojte se mnogo smejati i nemojte uzimati učešće u predstavi. Samo gledajte.

Dobro, ako su pubertetlije njima je smešno i kada im pokažeš kažiprst.

Ljubinka: Pa jeste, ali u svakom slučaju nisu neprijatni, vrlo su prijatni. Pa što me gledaš, šatro.

Bitno je da su došli u pozorište. Evo konkretno pitanje. Kakav je vaš odnos sa rediteljima filmova u kojima ste igrale sa profesionalne tačke gledišta a i van tog profesionalnog?

Ljubinka: U potpisu reditelj?

U potpisu nema veze... Ivan. Može da se potpiše kako hoće.

Ljubinka: Ivan? Znam ko je. E pa neću da ti kažem.

Milica: Pa moj odnos sa Milošem Petričićem, verovatno na to misli. Mi smo se upoznali na filmu, nismo se znali pre filma, upoznali smo se na kastingu i nastavili smo da se družimo. Odličan nam je odnos. Baš smo prijatelji.

Kako izgledaju kastinzi u Srbiji?

Milica: Kako koji.

Ljubinka: Pa da, kako koji. Ja sam imala priliku da učestvujem samo na jednom kastingu koji je bio dobar, doživela sam situaciju da te neko poštuje. Uglavnom se na kastinzima nepoštuje. Što si mlađi, što se više ne zna za tebe potpuno si ponižen. Dobiješ broj kao u logoru, papirić gde ćeš da napišeš ime i prezime i daju ti tekst dva minuta pre nego što ćeš da uđeš u sobu kod reditelja i ti onda onako prestrašen, ponižen, treba nešto da uradiš i da pokažeš. To obično ne liči ni na šta i onda te još i proglase lošom glumicom. Ja nisam dugo bila na kastinzima ali se nadam da se sada izbegava taj stepen ponižavanja glumaca. To nije nikome prijatno i ne može da bude dobro ni za glumca ni za reditelja. Prosto nikada neće naći ono što valja ako budu tako postupali. Moram da pomenem normalne ljude a ujedno da odgovorim i na pitanje...

Što je Bubi postala mnogo nešto fina.

Ljubinka: Postala sam fina jer mi postavljaju ozbiljna pitanja. A kakvo mi je lice tek da vidite, kako sam se uozbiljila. Kasting za normalne ljude bi bio pravi kasting gde dobiješ svog vozača, odveze te, dobiješ tekst nekoliko dana pre, radiš sa rediteljem dva sata, reditelj izvuče najbolje što može od tebe i dolazi sledeća glumica. Vi se ne srećete i nemaš pojma, samo te obaveste je l jesi ili nisi. Ali te obaveste. Ako nisi znači nisi. Hvala vam puno. Ovde ne nalaze za shodno ni da te obaveste a kamoli šta drugo. Međutim, mislim da se to sada menja, da više nije tako. Nije tako surovo. Ne znam šta doživljavaju mladi glumci ali ja sam doživela ružne stvari.

Milica: Menja ti se odnos. Kad već odigraš nešto na filmu i kada imaš neko ime, mi smo dosta mlade, ne govorim ni o kakvoj karijeri, ali drugi je odnos. Jer ti kad dođeš pa nikad nisi radio, pa te tamo tako kao NN lice, reci gde si studirao, koliko imaš kila i to u kameru, nije prijatno osećanje i zaista se osećaš poniženo i uvređeno. A već kada si nešto uradio, kad znaju ko si pa ti opet kažu ajde raci svoje ime i to onda shvatiš kao deo posla i deo tog procesa na kastingu i to odradiš dosta ladno.

Više se emotivno ne uzbuđuješ.

Milica: Ma da. Ali ja sam bila i na ovakvim i na onakvim kastinzima.

Mada i pozorišta su počela da uvode kasting kao model, odnosno način da se izaberu glumci.

Milica: Ja mislim da je to super.

Ljubinka: Pa da, to treba. Ja sam bila na jednom kastingu u pozorištu. Bilo je u redu. Nisam dobila ulogu ali i dalje tvrdim da je bilo u redu.

Milica: Mislim da smo bile na istom.

Ljubinka: Na istom kastingu. Mislim da je to bio jedan jedini kasting, ali to je pro forme bilo. To se unapred znalo.

Gošće emisije Zagrej stolicu su dve drugarice Bubi i Mimi, dve mlade i fine devojke. Na naslovnoj strani Bubi i Mimi.

Ljubinka: Prilično porno zvuči.

Da, žešće. Da li je ovo neka porno uloga na čiju probu ideš sada?

Ljubinka: Otkud znate? Jao ko vam je rekao. Pa nije porno.

Da li ima lagane erotike?

Ljubinka: Pa nije ni erotika, ima ljubavnih scena. Ima zlostavljanja. To možemo da nazovemo erotičnim.

U Srbiji nije malo onih koji misle da to sve spada u jedan kvalitetan muško-ženski odnos.

Ljubinka: Jeste, i to je tačno, ali prosto ne bih volela da ljudi dolaze s tim u glavi kada dođu da gledaju. To bi mi mnogo značilo. Uskoro ćete gledati Malejsko ludilo. To je roman Slobodana Selenića koji je prekinut na pola zato što je Slobodan Selenić preminuo pa su dramatizaciju na kraju uradili Maša Stokić i Nebojša Bradić. Režija Alisa Stojanović. Hoćete da navedem ko igra? Naše mlade kolege, zvezde, Bane Trifunović, Stefan Kapidžić, Pavle Pekić, Danijel Sič, Slobodan Ćustić, od ženskih uloga Branka Petrič, Katarina Žutić i moja malenkost, mislim da nisam nikoga preskočila.

I opet više muških nego ženskih uloga.

Milica: Naravno, uvek je tako. Šta reći?

Ljubinka: Još od Veljka Bulajića to ide tako. Premijera će biti 8. juna na Velikoj sceni Beogradskog dramskog pozorišta. Svi ste pozvani.

Mi ćemo da dođemo na pretpremijeru. To je malo frendli atmosfera. Kad dolaziš na premijeru moraš lepo da se obučeš i to sve. I da daješ izjave.

Ljubinka: I da se praviš. I da daješ izjave i da se slikaš za časopis.

U toku su pripreme, svakodnevne probe.

Ljubinka: Jeste. Mislim da ćemo uhvatiti, nešto će se zahuktati vreme, tj. mislim da ćemo više vremena provesti u pozorištu nešto do prvog, po ceo dan, tako da planiram da prenesem garderobu, vreću za spavanje, krevet. Do 8. juna šta nam bog da. Moramo da napravimo to.

A Milica ide u Kruševac.

Milica: Ja danas idem u Kruševac da igram Delirijum tremens. To je nova predstava na velikoj sceni Beogradskog dramskog pozorišta u režiji Gorana Markovića i po njegovom tekstu uz jednu veliku glumačku ekipu i evo ovo nam je tek treće izvođenje jer su svi glumci zauzeti, te ne možemo da se uskladimo ali mislim da će u junu biti pet puta na sceni Beogradskog dramsko. Mogla bih da pozovem vaše slušaoce 26. u četvrtak se igra Frederik, Velika scena Beogradskog dramskog, 27. igramo Gvozdeni život, Mala scena Beogradskog dramskog, počinje u 20 i 30 časova. To bih baš volela da publika dođe. Glavnu ulogu igra Neda Arnerić a ja igram njenu ćerku i dešava se u zatvoru komad, vrlo je interesantan i to je nešto čemu sam se najviše posvetila ove sezone i na šta sam najviše i ponosna. i to je najveći deo mene.

A 29. Krips- Ala vas dve puno radite.

Milica: Da, da, pa šta ćemo.

A neki filmovi? Serija Košarkaši.

Milica: To se završilo sada snimanje, to je serija koja ide na RTS, nedeljom u osam. To je lep posao koji smo radili, fenomenalna ekipa, super partner, bila sam vrlo srećna na snimanju. Što se tiče filma nema zasad ničeg novog da kažem sigurno. Ima nešto što ćemo možda Ljubinka i ja raditi na leto.

Ljubinka: E da. Najverovatnije, ne mogu da tvrdim pošto stalno govorimo. Koliko imam informaciju radiće se nastavak serije Neki novi klinci. Ja sam bila Madam.

Da li ti znaš francuski?

Ljubinka: Ja sam ga učila 12 godina i nikada ga nisam nijednu reč savladala ali ostalo mi je u mozgu, mogu da bacam akcente i da se pravim da ga znam. Možda se to desi preko leta. Ako ne, odoh ja na more tako da mi je svejedno. Moram da se odmorim.

A veliko platno?

Ljubinka: Veliko platno mi se još nije javilo tako da ako budu zvali vrlo rado ću, u stvari nisam sigurna. Šalim se. Ako stigne neka adekvatna ponuda.

Možeš li malo glasnije?

Ljubinka: Ne, kada pričam o filmu radi uroka pričam tiho.

Misliš da oni načulje uši, šta je rekla, šta je rekla...

Ljubinka: Ne, u stvari ja neću više da snimam filmove pa zato proforme da vam odgovorim.