Šta je izborna tema u Srbiji 2012

Izborna "situaciona komedija", ona vrsta komada koja se igra iznova i iznova sa istim junacima i publici poznatim glumcima počinje u Srbiji. U Skupštini, čija je predsednica Slavica Đukić-Dejanović najavila da će izbori biti održani 29. aprila ili 6. maja, traje poslednja parlamentarna kriza ovog saziva, dok se licitira ko će s kim, a ko će protiv koga, i dok se sprema ražanj za zeca u šumi probnim balonima o mogućim kandidatima za premijera i dok dvadeset sedam agencija smišlja parole, izreke, poruke i slogane.

U auditorijumu, kiselo raspoloženje. Juna 2008. godine u trenutku formiranja vlade Mirka Cvetkovića 47,9 odsto ispitanika procenjivalo je da će stanje biti bolje. Na kraju mandata vlade Mirka Cvetkovića, onih koji očekuju da će biti bolje je samo 16,6 odsto.

To pokazuje terensko istraživanje časopisa "Nova srpska politička misao" (NSPM) "Srbija, decembar 2011. – januar 2012", sprovedeno od 25. decembra 2011. do 5. januara 2012. na teritoriji Srbije bez Kosova i Metohije, na reprezentativnom uzorku od 1200 ispitanika.

Autori istraživanja sociolozi Slobodan Antonić i Đorđe Vukadinović, koji inače posebnu pažnju posvećuju pre svega državnim pitanjima (odnos prema Kosovu i EU, itd.) u seriji od 18 sondaža javnog mnjenja od oktobra 2007. do januara 2012. registruju dramatičnu promenu javnog raspoloženja upravo kad su u pitanju socijalna očekivanja – što možda nagoveštava da će izborne borbe u Srbiji 2012. obeležiti krizna tematika i socijalna pitanja. GUBITAK NADE: Onaj entuzijazam, koji je kulminirao u trenutku formiranja vlade Mirka Cvetkovića, zapravo je bio vrh talasa ranijih postraumatskih "postoktobarskih" pozitivnih očekivanja, koja su u sondažama NSPM-a opažana i decembra 2007 (37,5) i februara 2008 (38,8).

Izbornom kampanjom u aprilu 2008. bio je podignut rang očekivanja, "beli šengen" iz decembra 2009. i "put u Evropu žutom trakom bez zaustavljanja" održavali su polet znatnog segmenta ispitanika. Suočavanje javnog mnjenja s globalnom krizom uočljivo je u istraživanju u maju 2009. kada se, na primer, za trećinu u odnosu na "inauguracioni optimizam" iz 2008, odnosno na 29,6 odsto smanjio broj onih koji su izjavljivali da se nadaju da će biti bolje.

Buđenje u hladnom znoju je uočljivo u sondaži iz aprila 2010. kada je procenat entuzijastičkih odgovora pao na 17,7, a naročito jula 2010. kada se smanjio za dve trećine i pao na 12,6 odsto.

Sledećih osamnaest meseci to raspoloženje se malo poboljšavalo i malo kvarilo, ali nije obuhvatalo više od šestine populacije.

Broj pesimista, onih koji su ocenjivali da će stanje biti gore, kretao se obrnuto simetrično – da će za njih naredni period biti gori juna 2008. govorilo je 22,9 odsto anketiranih, a januara 2012. – 46,1 odsto.

Pesimisti, inače, čine 48 odsto glasača SNS-a (pune nazive partija videti u tabeli, prim. red.), 88 odsto SRS, 48 odsto DSS, 50 odsto glasača JS, 50 odsto glasača PUPS, 42 odsto glasača Ljajićevog SDP-a, 44,4 odsto glasača LSV-a.

Zanimljiva je promena raspoloženja grupacije ispitanika koji su ocenjivali da će im biti isto. Najveći broj takvih odgovora pojavljivao se u rezultatima istraživanja oktobra 2009 (55,3), decembra 2009 (51), i jula 2010. godine (42,6), nekako u vreme kada su ovde dopirali repovi kreditne krize i krize evropskog suverenog duga.

Da li te "biće isto" odgovore daje sloj depriviranih, kojima je u bedi sve postalo svejedno, ili sloj bolje situiranih, koji reaguju kao u poljskom vicu: "Dobro, imamo li mi mesa, mleka i hleba?" "Imamo." "Pa zašto ovi ljudi demonstriraju?" "Oni nemaju!"

Đorđe Vukadinović uočava da odgovori "biće isto" pretežno dolaze iz sloja bolje situiranih građana, pretežno glasača proevropskih partija: DS, SPS, SDP. Njihovi odgovori su u kriznim momentima zapravo odslikavali zvaničnu propagandu, koja je govorila da je "situacija pod kontrolom", da vlada ima odgovor i da kriza čak može značiti razvojnu šansu. Taj propagandni talas je inače imao dva cilja – suzbijanje razornog dejstva panike na tržištu novca i učvršćivanje rejtinga vladajuće koalicije.

Ispitanici koje bismo mogli nazvati deklasiranim uglavnom su izjavljivali da će biti gore. Kod radikala pesimisti čine apsolutnu većinu od 80 odsto, a u značajnom broju ih ima među glasačima DSS-a i SNS-a, i, zanimljivo, kod glasača vladajućeg JS-a D. M. Palme.

Stanje u Srbiji u decembarsko-januarskom istraživanju NSPM-a anketirani ocenjuju niskom ocenom 1,87, na skali 1-5 (37,9 odsto ispitanika daje jedinicu, a 46 odsto dvojku). Sopstvenom materijalnom stanju jedinicu daje 22 odsto ispitanika.

NEZAPOSLEN? JA: Na pitanje da li poznaju nekog ko je u prethodnoj godini ostao bez posla, 35 odsto ispitanika navodi nekog iz okruženja, 25 odsto nekog bliskog, a 8,6 odsto navodi – sebe. Iz tog poslednjeg odgovora proizilazi da je u Srbiji izgubilo posao oko 450.000 ljudi, što u poređenju s teško utvrdivim empirijskim podatkom o stvarnom broju otpuštenih s posla ukazuje na to da ispitanici u svojim odgovorima znatno dramatizuju stanje, ili da govore o svom gorkom iskustvu u periodu dužem od jedne godine. U 2011. je prema procenama Saveza samostalnih sindikata posao izgubilo između 100.000 i 150.000 ljudi. Svakako, tome treba dodati i broj onih koji su izgubili posao u sivoj zoni, što niko ne registruje. U prethodne tri godine posao je izgubilo oko 200.000 ljudi. Istraživači kažu da ta dramatizacija ipak nije bez osnove i na svoj način govori o povećanoj kritičnosti i raširenoj egzistencijalnoj strepnji.

Da ne uspeva da zadovolji potrebe vlastitog domaćinstva u hrani izjavljuje 24,9 odsto ispitanika, u grejanju 17,8, u stanovanju 13,20, u obrazovanju 13, u zdravstvu deset odsto.

U tom kontekstu pitanje za 64.000 dolara glasi: kako će se smanjenje optimizma, povećanje razočaranja, porast socijalnog nezadovoljstva i zamor zbog produženih sporova o velikim temama odraziti na izborima i koju vrstu energije će osloboditi. Hoće li razočaranje probuditi u ljudima realističko suočavanje s kriznim stanjem ili pojačati bes?

Ne bi u tom kontekstu trebalo smetnuti s uma da je u poslednjih nekoliko godina u Evropi i u još nekoliko razvijenih zemalja (videti tekst "Vlade na giljotini", "Vreme", br. 1102) vihor biračkog nezadovoljstva tokom ekonomske i dužničke krize i zakulisnih bitaka centara finansijske i političke moći oduvao sa scene dvadeset vlada, a da su u sedlu ostale samo tri... GLAVNA BITKA SNS–DS: Poslednja sondaža NSPM-a ukazuje na to da se u političkom miljeu Srbije održava status kvo, uz moguća iznenađenja: 46 odsto ispitanika nije htelo da odgovori na pitanje da li će izaći na izbore, a od onih koji na to pitanje odgovaraju, 69 odsto njih kaže da će izaći, 12 odsto kaže da neće, a 17 odsto da ne zna.

Među onima koju su izborno opredeljeni, glavni izborni takmaci su SNS sa 28,9 odsto i DS sa 25 odsto anketarskih glasova (vidi tabelu).

Oko te dve partije se koncentriše više od polovine biračkog tela. U istraživanju iz novembra 2011. odnos SNS–DS je bio 29:24, dakle, ostao je manje-više isti. U poslednjih pet sondaža NSPM od juna 2011. do januara 2012. broj onih koji su se deklarisali za SNS je varirao između 28,5 (jun 2011) i 32,2 odsto (avgust).

Broj glasača DS-a između 24,1 (novembar) i 30 (avgust 2011). Izgleda da se na startu okupljaju dve biračke vojske slične veličine: kao najomiljenijeg političara (tvrdi glasači?) Tomislava Nikolića zaokružuje 18,8 odsto anketiranih, a Borisa Tadića 18,2.

Sa ovakvim rezultatom, uz zadržavanje sadašnje koalicije, DS će verovatno imati šansu ponovo formira vladu, pošto bi SNS koja ima manji koalicioni manevarski prostor morala da ostvari veću razliku od sadašnje da bi izborila više od Pirove pobede.

U slučaju da se izbori budu rešavali kroz dilemu "Toma ili Boris", na potencijalnu prednost DS-a ukazuje odgovor na pitanje: "Ako bi se u drugom krugu predsedničkih izbora našli sledeći kandidati, kako biste se opredelili? Rezultat: Boris Tadić (40,9), Tomislav Nikolić (33,4). Ne zna 26,7 odsto."

U prošlom periodu Dačićev SPS je beležio konstantan postepen rast – sa 6,4 na 11,2. Međutim, izgleda da je taj SPS-ov rast ostvaren na račun koalicionih partnera PUPS-a i JS-a... IMA LI MESTA ZA NOVU PARTIJU: Jedna škola mišljenja među istraživačima javnog mnjenja smatra da isforsirano simuliranje izborne situacije u anketama može da prevari, jer je odranije poznato da petina birača izbornu odluku donosi u poslednja 24 sata, ili na samom biračkom mestu, a da se u anketama od ispitanika traži da "glasaju" u trenutku kada se ne zna tačno ni ko će izaći na izbore, ni ko će s kim biti u koaliciji – kojih će sigurno biti s obzirom na to da se po ovoj sondaži oko 15 odsto glasova rasipa na partije ispod cenzusa (vidi tabelu). Stoga se takve sondaže mogu čitati samo jedna od indikacija o mogućem izbornom opredeljenju.

U istraživanju NSPM-a se pojavljuju dva podatka iza kojih vreba iznenađenje: podatak da je partijski opredeljeno 54 odsto biračkog tela, s druge strane, da i tu opredeljenost zamagljuje podatak da 49,9 odsto ispitanika izjavljuje da postoji prostor za novu političku partiju.

Zanimljivo je da je to priželjkivanje nove partije uočljivije kod glasača opozicionih partija – tako govori 62,9 odsto glasača Šešeljevog SRS-a, 65 odsto Koštuničinog DSS-a, 75 odsto glasača PUPS-a, 55 odsto glasača SPS-a i 55 odsto glasača Čankovog LSV-a. Za novu pariju nema prostora, kaže 44 odsto glasača DS-a, 34 odsto glasača SNS-a, 47 odsto glasača LDP-a...

U Srbiji prilike su tak’e: ljute se na vladu, a grde opoziciju.

O separatizmu

Da li u Srbiji postoji realna opasnost od separatizma (daljeg cepanja Srbije)?

Odgovor "da" daje 61 odsto ispitanika (76,5 odsto glasača SNS-a Tomislava Nikolića, 94 odsto glasača SRS-a V. Šešelja, 90,7 odsto glasača DSS-a Vojislava Koštunice, 73,9 glasača SPS-a, 62,5 PUPS-a, 80 odsto JS-a D.M. Palme, i zanimljivo, 65,2 odsto glasača regionalističkog URS-a – G17... Vukadinović odgovor nalazi u činjenici da u URS-u G17 ulazi u niz koalicija s lokalnim liderima koji sa G17 plus ne dele evropske vrednosti.

Da Srbiji dalje cepanje ne preti odgovara 21,4 odsto ispitanika (58,3 odsto glasača LDP-a Č. Jovanovića, 44,4 odsto LSV Nenada Čanka). Nema stav 17,6 odsto.

O prijateljskim i neprijateljskim zemljama

U istraživanju u novembru 2011. na pitanje "Koju zemlju smatrate pretežno prijateljskom, a koju pretežno neprijateljskom?", Rusiju je kao prijateljsku navodilo 83 odsto, Kinu 82,7, Grčku 86,9, Makedoniju 70,8. Najtešnje veze s Rusijom odobrava 62,8 odsto, tome se protivi 19 odsto. Nema stav 18,2 odsto. Vukadinović nalazi podatak da su, sa izuzetkom LDP-a, rusofili brojni među glasačima svih partija, doduše u različitom stepenu: kod SNS-a oni čine 87 odsto birača, kod SRS-a 83, kod DSS-a 79, kod DS-a 56 odsto.

U neprijateljske zemlje anketirani građani ubrajaju NATO (69,4 odsto odgovora), SAD (65,3), Veliku Britaniju (60,2), Hrvatsku (68,2), Nemačku (53,8). "Germanofila" je, po toj anketi, 19,8 odsto.

Najveća podeljenost javnog mnjenja je kod Crne Gore, koju 46,3 odsto ispitanika smatra pretežno prijateljskom, a 31 odsto prijateljskom, i kod Francuske koju 44,1 odsto ispitanika zaokružuje kao pretežno neprijateljsku, a 31,9 kao pretežno prijateljsku. Očigledno je da se u tom ocenjivanju mešaju stara i nova istorijska sećanja i aktuelne političke prilike. Zanimljivo je da se često kod istih ispitanika mešaju ocene o poželjnosti pristupa Evropskoj uniji i ocena njenih važnih članica kao neprijateljskih, po logici: "Ako ne možeš da ih pobediš, pridruži im se."

NATO – ne

Protiv ulaska Srbije u NATO je 74,8 odsto ispitanika, za ulazak 12,7, nema stav 12,5. Pristalice ulaska u NATO čini 72,2 odsto glasača LDP-a, a 26 odsto glasača DS-a.

Za i protiv EU

Na pitanje "Da li podržavate ulazak Srbije u EU?", odgovor "da" daje 46,5 odsto ispitanika, odgovor "ne" 37,9 odsto. Nema stav 15,5 odsto ispitanika. Za ulazak u EU je 91,7 glasača LDP-a, 82,5 odsto glasača DS-a, 69 odsto URS-a (G17), 66,7 odsto LSV-a, 52,2 odsto glasača SPS-a.

Protiv je 85 odsto glasača Šešeljevog SRS-a, 60,5 odsto Koštuničinog DSS-a, 56,2 odsto glasača Nikolićevog SNS-a, po 50 odsto glasača Krkobabićevog PUPS-a i Palminog JS-a.

U toj grupi odgovora najzanimljivija je razlika između broja evroskeptika – radikala i naprednjaka – koji su doskora bili u jednoj partijskoj grupaciji. Nikolić nije svoje biračko telo sasvim preveo u evropske vode, značajan broj njegovih glasača je protiv ulaska u EU za koju se on deklarisao. Nisu rađena dublja istraživanja koja bi pokazala da li ti evroskeptični glasači novog evropejca ne veruju da on to stvarno misli, nisu sigurni šta sami da o tome misle ili prosto ne veruju da je to sada aktuelno. Jedno je izvesno, Nikolić je pretvaranjem radikala u naprednjake, što je u političkoj istoriji Srbije jedno od čuda, u relativno kratkom periodu razmekšao antievropski gard nekada tvrde radikalske antievropske grupacije koja je pošla za njim.

U istraživanju NSPM-a iz novembra 2011. odnos onih koji podržavaju i onih koji osporavaju ulazak Srbije u EU je bio 49:37, a serija sondaža od 2007. naovamo pokazuje da evroentuzijazam konstantno opada. Verovatno se na taj trend opadanja odražava zamor zbog uslovljavanja, odlaganja kandidature, načelnih vremenski nedefinisana obećanja i ohrabrivanja, koje list "Dagens niheter" naziva "širenjem iluzija o proširenju".

U novembarskom istraživanju 2011. s tvrdnjom "Zahteve i uslove EU treba ispunjavati u potpunosti, jer Srbija nema drugu alternativu sem ulaska u EU", u potpunosti se slagalo samo 10,5 odsto, delimično se slagalo 20,5 odsto, delimično se nije slagalo 19,6, a uopšte se nije slagalo 35,3 odsto ispitanika.

Na pitanje "Ko je najodgovorniji za to što Srbija nije dobila status kandidata za EU?", NSPM dobija ovakav odgovor: Vlada Srbije (29,2 odsto odgovora), Nemačka (25,7), EU (25,6), Srbi sa severa Kosova (2,4), nema stav 17,1 odsto ispitanika.

Referendum Srba na severu Kosova

Ukoliko bi uslov za kandidaturu za EU bilo prekidanje podrške Srbima na severu Kosova, da li mislite da bi taj uslov trebalo prihvatiti? "Ne", odgovara 72,3 odsto, "da" kaže 12,10 odsto, nema stav 15,6 odsto ispitanika.

Srbi su 14. i 15. februara održali referendum u četiri opštine na severu Kosova, uprkos protivljenju Beograda i međunarodnih faktora, zbog čega su odnosi vlasti u Beogradu i rukovodstava srpskih opština bili su zategnuti i opterećeni međupartijskim varničenjem.

Pitanje je glasilo: "Da li prihvatate institucije takozvane države Kosovo?" U četiri opštine na severu Kosova, tokom dva dana referenduma, od 35.500 građana sa pravom glasa glasalo je njih 26.725, od toga 26.524 birača su glasala "protiv" prihvatanja kosovskih institucija, a "za" je bilo samo 69. Nevažećih listića je bilo 134. U relativnim iznosima rečeno, glasalo je nešto više od 75 odsto birača, a 99,74 odsto njih ne prihvata kosovske institucije. Članovi referendumske komisije Ljubomir Radović, Ljiljana Ljumović i Dalibor Milunović ocenili su da je izlaznost bila slična onoj iz 2006. godine kada je održan referendum o saglasnosti sa Ustavom Republike Srbije.

U opštini Kosovska Mitrovica na referendumu je glasalo 74,60 odsto od ukupnog broja upisanih birača, u Zvečanu 75 odsto, a u opštini Leposavić, u kojoj je referendum raspisala Skupština opštine uprkos tome što je predsednik opštine Branko Ninić bio protiv, izlaznost je iznosila 70,48 odsto.

Predsednik Srbije Boris Tadić izjavio je da je održavanje referenduma na severu Kosova i Metohije štetno za interese države Srbije, da razume potrebu Srba na severu Kosova i Metohije da iskažu svoju političku volju, ali da ne postoji mogućnost da lokalne samouprave učine više od države u rešavanju problema srpskog stanovništva na Kosovu. Zvanični Beograd je poslednjih meseci bio pod višestrukim pritiskom. U sondaži NSPM-a iz novembra 55 odsto ispitanika izjavljuje da vlada nije ispunila obaveze koje je dala u vezi sa odbranom Kosova, a 25 odsto da Vlada obaveze ispunjava delimično.

Zapad je tražio da Beograd primora Srbe da se pokore vlastima u Prištini, a naročito jak pritisak je dolazio iz Nemačke, čija je kancelarka Angela Merkel rekla da su "institucije na severu Kosova paralelne i da ih treba ukinuti".

Skupština Kosova je usvojila Deklaraciju protiv referenduma Srba na severu Kosova i Metohije. Za tu deklaraciju, kako javlja Glas Amerike, glasali su i srpski poslanici iz Samostalne liberalne stranke Petra Miletića.

Nijedna međunarodna organizacija nije se odazvala pozivu da posmatra referendumski proces.

Evropska komisija smatra da referendum, kao ni barikade, nisu rešenje za "posebnu situaciju" na severu Kosova, saopštila je Maja Kocijančič, portparolka potpredsednice Evropske komisije Ketrin Ešton. Portparol Unmika Olivije Salgado rekao je da referendum neće imati nikakve pravne posledice.

Organizatori izjašnjavanja tvrde da je referendum bio iznuđeno rešenje i tretiraju ga kao još jednu manifestaciju političke volje koju su demonstrirali od avgusta do decembra 2011. na barikadama. Predsednik opštine Kosovska Mitrovica Krstimir Pantić očekuje da posle referenduma "bude manji pritisak međunarodne zajednice na sever Kosova i da međunarodna zajednica počne da menja pristup rešavanju problema kojih ima zaista puno".

Londonski "Ekonomist" ocenjuje da je referendum samo retorička vežba, i ništa više od toga, s obzirom na to da se zna stav Srba prema kosovskim institucijama. List konstatuje da se predsednik Srbije Tadić distancirao od referenduma da bi spasao međunarodnu reputaciju Srbije, ali da su nove nevolje na horizontu, pošto 6. maja treba da se održe i lokalni izbori – ako Srbija dobije EU kandidaturu, po "Ekonomistu", srpski lokalni izbori na Kosovu će možda da budu suspendovani, a ako je ne dobije, "momentum će biti izgubljen".