Predlog našim Evropljanima

Posle bombardovanja 1999. godine međunarodna zajednica, predvođena Evropskom unijom i SAD, odlučila je da revidira svoju dotadašnju politiku prema Srbiji zavođenjem takozvanih „pametnih sankcija”, koje su imale za cilj da pogode režim Slobodana Miloševića i njegove istaknute eksponente, a sa druge strane da pomognu običnom narodu i snažno podrže demokratsku opoziciju.

Jedna od mera u okviru „pametnih sankcija” bila je „crna lista” na kojoj se našlo nekoliko stotina pripadnika političkog, vojno-policijskog i poslovnog establišmenta tadašnjeg režima, kojima su zabranjena putovanja na Zapad, a privatni računi zamrznuti.

Sedam godina kasnije, „pametne sankcije” se ponovo uvode. Ipak, ovaj put Evropska unija izgleda ima sasvim drugačiji cilj – da pogodi režim Borisa Tadića i Vojislava Koštunice, odmogne običnom narodu, a da pomogne povratku na vlast strankama i osobama sa nekadašnjih crnih lista. U čemu se sastoje ove nove pametne sankcije? Lista je zapravo podugačka, ali ograničiću se na pitanje viznog režima.

Ovaj put, istina, ne postoje crne liste, ali je ipak, stvarnim pooštravanjem viznog režima, umesto njegovim obećanim ublažavanjem pa ukidanjem, ciljna grupa pažljivo odabrana. Komercijalna istraživanja upućuju da je tipičan putnik – tražilac šengenske ili neke druge evropske vize – relativno mlad, obrazovan i situiran, da govori strane jezike i da prihvata evropske vrednosti.

Istraživanja političkog javnog mnjenja upućuju da je takav putnik „siguran” glasač demokratskog bloka.

Sad dolaze „pametne” sankcije – ako tog tipičnog putnika obeshrabrite ogromnom listom zahtevanih (a očigledno nepotrebnih) obrazaca i potvrda, ponizite čekanjem u dugim redovima u posebno ograđenim torovima, sve pod budnim okom nadmenih lokalnih redara, finansijski očerupate, da biste mu na kraju velikodušno dali vizu na tri, pet ili sedam dana, sva je prilika da će njegova vera u evropske vrednosti biti prilično uzdrmana.

Nekoga to traumatično iskustvo sa „tvrđavom Evropom” može da odvede u razočaranje i izborni apsentizam; nekoga, logikom osećanja nepravde, povređenog dostojanstva i inata, da prevede u tabor stranaka sa nekadašnje crne liste. A to se izgleda i želi postići.

I najnoviji „projekat” kojim se dodeljuje 200 šengenskih viza i besplatna jednomesečna vozna karta najboljim studentima kao da je osmišljen sa ciljem da dodatno obeshrabri širu populaciju. Nekad je Evropska unija propagirana kao stvar koja je dostižna, za koju je pre potreban marljiv i uporan rad nego izuzetni rezultati. „Dovoljno je da uradite vaše domaće zadatke, ne morate da dobijete desetku” – bio je dobroćudni i ohrabrujući slogan koji smo mogli često da čujemo od Slovenaca i Mađara. Sada je zahtev mnogo viši, a nagrada, čak i za one koji je dobiju, mršavija, jer posle mesec dana opet neće moći slobodno da putuju.

Ali, naši Evropljani – prosvećena elita vladinih kancelarija i nevladinih organizacija, koja svoje vize dobija bez nepotrebnih formalnosti – kažu nam da nije sve tako crno. Izgleda da se već vode neformalni razgovori o početku pripremnih razgovora, koji bi, ako se naravno ispune svi prethodni uslovi (i ako predizborna kampanja u Francuskoj ne sklizne previše ka ksenofobiji), mogli da rezultiraju otpočinjanjem pregovora o ublažavanju viznog režima za pojedine kategorije stanovništva, kao što su naučnici i studenti, možda već za šest ili, realnije, za dvanaest meseci.

Zar ne bi bilo efikasnije i brže, i manje diskriminatorno, upitaćete se, da naši Evropljani – institucije, organizacije, pokreti i osobe u našoj zemlji u koje Evropska unija ima najveće poverenje – u ime solidarnosti sa onim tipičnim putnikom, žrtvom „pametnih sankcija”, koji ne mora biti ni naučnik ni student, organizuju neku javnu akciju kojom bi pokazali svu besmislenost i kontraproduktivnost postojećeg evropskog viznog režima prema Srbiji?

Recimo, da demonstrativno, sa prethodno pažljivo prikupljenom dokumentacijom, stanu u red za vizu, za odlazak na razgovore o početku pregovora, ili na pregovore o početku razgovora, uz odgovarajući publicitet, umesto što pristaju da im vizirane pasoše donose na noge. Možda bi se neki visoko rangirani briselski birokrata setio svojih ranijih obećanja i osetio bar malo posramljenim kad vidi svoje prijatelje i poznanike u redu za vizu.

Ipak, ne očekujte tako nešto. Naši Evropljani imaju svoje božanstvo. Dvanaest zlatnih zvezdica na plavom polju. Ako je njegova nedokučiva volja da stranke i osobe sa crne liste iz 1999. godine ponovo dođu na vlast, ko smo mi da mu se suprotstavimo? Evropska unija sigurno zna zašto je to dobro.