Postoje znaci ozbiljne opasnosti da se vraćamo u predmoderno stanje

Docent na Odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu dr Dubravka Stojanović, pripada novoj, ideološki neopterećenoj, struji srpske istoriografije koja ne robuje "partizansko - četničkim", i ostalim istoriografskim "istinama", ne pristajući na instrumentalizaciju nauke zarad nečijih političkih ambicija i projekata. Dubravka se bavi istorijom ideja, političkih stranaka, modernizacijom, istorijom žena, analizom udžbenika istorije, i kroz taj rad principima struke efektno raskrinkava mnoge ovdašnje istorijske stereotipe, fame i mitove. Nedavno je dobila Nagradu grada Beograda za društvene i humanističke nauke za knjigu "Srbija i demokratija 1903-1914." - sa podnaslovom Istorijska studija o "zlatnom dobu srpske demokratije". To je i povod za ovaj razgovor.

Zašto ste ono famozno zlatno doba srpske demokratije stavili pod znake navoda. Da li to znači da je Vaša knjiga dekonstrukcija tog mita?

- Pa, moglo bi se reći. Taj mit je jedan od temeljnih mitova srpske istorijske svesti i svoj poseban politički značaj imao je tokom poslednje decenije. Taj mit ima zadatak da nam kaže da je početkom 20. veka Srbija bila jedna demokratska i po svemu evropska zemlja, koja se po malo čemu razlikovala od svog uzora - Francuske. Čak je jedan naš istoričar napisao da je Srbija tada bila najdemokratskija država na svetu! U ključu tog mita to dalje znači da je tu evropsku i demokratsku tradiciju u Srbiji nasilno prekinula "veštačka tvorevina" Jugoslavija i da joj je, kasnije, najteži udarac zadao "na ruskom tenku nametnuti komunizam". Po tom tumačenju i Slobodan Milošević je bio "strano telo", pa je dovoljno da se malo koncentrišemo da bismo se vratili na svoju evropsku i demokratsku suštinu. To lepo i opitimistički zvuči, ali stvari, na žalost, tako ne stoje. To je samo način da svoju istoriju u 20. veku ispričamo tako da se ne suočimo ni sa jednim bitnim problemom. Istraživanja pokazuju da je u deceniji pred Prvi svetski rat bilo veoma mnogo problema u razumevanju i funkcionisanju demokratije u Srbiji, a veliki deo tih problema možemo svrstati u ono što mi istoričari nazivamo "procesima dugog trajanja", dakle u one pojave koje se sporo menjaju i koje možda više utiču na istoriju nego što istorija utiče na njih.

Mislite li tu, u prvom redu, na političku kulturu?

- Da. Radi se o tome da je tadašnja srpska intelektualna i politička elita bila, skoro u potpunosti, opredeljena za demokratiju i da je ona, budući školovana na Zapadu, dobro poznavala insituticije, procedure i pravila demokratije. Te institucije i zakonske osnove elita je doslovno prenela u Srbiju i napravila jedan sistem za koji, ako ga posmatramo samo sa normativne strane, možemo prilično mirno da kažemo da je bio demokratski. Problemi su nastali, kako bi se to danas reklo, sa implementacijom, i to upravo zbog nedemokratske matrice političke kulture. Radilo se, i radi se u velikoj meri još uvek, o predmodernoj političkoj kulturi u kojoj se politika razume kao rat, a politički protivnik kao neprijatelj, prema kome je, kako su početkom 20. veka pisali pripadnici opozicije, bilo dozvoljeno upotrebiti sva sredstva. Budući da je politički protivnik neprijatelj, s njim razgovor nije moguć, pa se kompromis u tom shvatanju politike ne razume kao nužan način vođenja politike, već kao slabost. U takvom shvatanju politike jedan od najvažnijih mehanizama vladanja jeste stalna pretnja spoljnom opasnošću koja, bez obzira da li je fiktivna, stvarna ili čak izazvana, služi za obračun sa političkim protivnicima, ali i za stalno držanje društva pod tenzijom. Ta stalna proizvodnja anksioznosti i frustriranosti drži to društvo u zatvorenom krugu u kome, zbog pretpostavljene spoljne ugroženosti, ne mogu da se postave pitanja razvoja, a onda se, zbog stalnog zaostajanja u razvoju, to društvo oseća još više frustrirano i još ozbiljnije ugroženo... Da li i u tome možemo videti i osnove antizapadnjaštva i da li ste na taj fenomen naišli u svojim istraživanjima?

- Generacija srpskih političara i intelektualaca s početka 20. veka bila je jasno i nedvosmisleno opredeljna proevropski i tu nikakve dileme i diskusije nije bilo. Evropa je za sve njih, bez obzira da li su bili na desnici ili na levici, bila jedini mogući put kojim Srbija može ići. U tom smislu možemo da konstatujemo regresiju ako to uporedimo sa aktuelnim diskursom u Srbiji. Međutim, uprkos jasnom evropskom opredeljenju, analiza dubljih slojeva političkog mišljenja pokazuje da i tu nailazimo na predmoderne obrasce političkog mišljenja. Tu, pre svega, mislim na duboki antiindividualizam i na činjenicu da je kolektivna, nacionalna sloboda stavljana iznad slobode pojedinca. Tu sad opet možemo da se vratimo na pitanje o "zlatnom dobu". Jer, ako se analizira šta su učesnici javnog života početkom 20. veka u Srbiji govorili o slobodi pojedinca, ne bismo mogli da stavimo ni jednu jedinu zamerku - radilo se o shvatanju slobode u liberalnom ključu po kome granica slobode pojedinca može biti samo sloboda drugog pojedinca. Dakle, ako bismo istraživačku sondu tu zaustavili, mogli bismo reći da srpska elita nije imala nikakav problem sa indivivudalizmom i tako bismo potkrepili mit o kome smo govorili na početku. Ali, ako se analiza produbi, onda nalazimo masu dokaza da su i najveći pobornici liberalizma zahtevali odricanje od pojedinačne slobode onda kada su procenjivali da je nacija ugrožena, a rekli smo već, "neprijatelj nikada ne spava", da citiram ondašnju štampu.   Istovremeno, postojao je još jedan problem sa recepcijom demokratskih ideala u Srbiji. Radilo se o "prevođenju" evropskog ideala jednakosti sa njegovog pravnog značenja (građana jednakih pred zakonom) na "lokalni" ideal socijalne jednakosti, i to jednakosti u siromaštvu. Drugim rečima, ideal jednakosti se kod nas razumeo u njegovom egalitarnom značenju, i to onom koji, ponovo, pojedinca podređuje kolektivu, ali sada ne u ime nacije, već u ime društva koje ima negativan odnos prema pojedincima koji se ističu, koji su drugačiji, koji su sposobniji. I sad smo došli do srži problema. Antizapadnjaštvo nije bilo zaokružena ideologija kao što je to, u nekim krugovima, danas, ali su se njegovi koreni nalazili u suštini ideja o kojima smo do sada govorili. Jer taj tip egalitarizma je, u stvari, antiindividualistički, antiurban, antiintelektualan, antimoderan, antireformski, pa, samim tim, i antizapadni.

Posebno ste se bavili modernizacijom, a sa Latinkom Perović učestvovali ste u objavljivanju tri zbornika o toj temi. Da malo stvari obrnemo, odnosno da li postoji kod nas i "mit o modernizaciji"?

- Možda. Ne isključujem tu mogućnost. Kada bih živela na Zapadu, verovatno bih, kao i moji tamošnji prijatelji, bila kritična prema modernizaciji. Kao i drugi istorijski fenomeni ona nije jednoznačna, ima različita lica i daleko od toga da su sva ta lica lepa. Ali, mi smo još jako daleko, možda i sve dalje, od toga da nam problem bude opterećenje modernizacijom. Naš problem nije što modernizacije ima, već što je nema. Tačnije, toliko je spora i toliko su joj prepreke jake da se i dalje ne može za srpsko društvo reći da je "na putu bez povratka" u moderno, evropsko društvo. Naprotiv, postoje znaci ozbiljne opasnosti da se vraćamo u predmoderno stanje i da ćemo da "ispadnemo" iz istorije. U raspravama koje vodim sa zapadnim kolegama oni mi često kažu da preterujem i da su sva društva pružala otpor modernizaciji, da po tome srpsko društvo nije specifično. Ja, naprotiv, tvrdim da jeste specifično, i to pre svega zbog toga što su srpske elite skoro svaki put kad su se u istoriji našle pred dilemom da li u reformu ili u nešto drugo, izabrale to drugo. Najeklatantniji primer je kraj osamdesetih godina. U trenutku kad se u celoj Istočnoj Evropi rušio komunizam, kada se kretalo u tranziciju, najveći deo srpske elite izabrao je rešavanje nacionalnog pitanja kao preče. Otvoreno se govorilo "prvo rešenje nacionalnog pitanja, pa demokratija". Svesno je, dakle, propuštena i ta prilika, a jasno je da što se u modernizaciju uđe kasnije, problemi su veći, pa samim tim i otpori. I dobili smo još jedan zatvoren krug.

Mnogi misle da bi monarhija mogla da bude izlaz iz mnogih nerešenih problema?

- Da, o monarhiji se često govori kao o rešenju, pa čak i kao jednom od najvažnijih stubova srpskog identiteta, nečemu imanentnom. Međutim, istorijska iskustva ukazuju na sasvim suprotne zaključke. Naravno, ako ste spremni da svoju istoriju gledate "otvorenih očiju", što mnogi nisu. Ako je tako gledate onda vidite da je, od srpskih monarha, na vlasti umro samo knez Miloš Obrenović, i to posle jedne epizode progonstva iz zemlje. Svi drugi su bili ili proterani ili, još češće, ubijeni. Kraljeubistvo se smatra najtežom vrstom zločina, pa je, zbog toga Britanija, posle prevrata 1903, prekinula diplomatske odnose sa Srbijom. To se smatra najtežim zločinom zbog toga što se u suštini monarhizma nalazi ideja da je kraljeva vlast došla od Boga, pa samim tim ubistvo kralja ima dimenziju svetogrđa, jer je to nasrtaj na Božijeg izaslanika. Tu i jeste suština, jer istorijski gledano, srpski monarhizam je dokazao da se ne uklapa u evropsku definiciju monarhizma, odnosno, da uopšte i nije monarhizam. Radi se, ponovo, o nečem vrlo specifičnom, što je izvanredno opisala Olga Popović-Obradović u svojoj knjizi "Parlamentarizam u kraljevini Srbiji 1903 - 1914", koja mi je bila veliki uzor prilikom pisanja moje knjige. To je specifično shvatanje monarha kao izbornog vladara, kojeg kad ste njim nezadovljni, a ne možete ga izborima smeniti, morate s vlasti pomeriti na neki drugi način. Tu tezu Olge Popović dokazuju i izveštaji francuskih poslanika koje su slali iz Srbije i koji svedoče o tome da je beogradsko javno mnjenje vrlo brzo po dolasku kralja Petra na vlast postalo razočarano i počelo da razmišlja koga bi sledećeg valjalo dovesti na srpski presto. Po beogradskim kafanama pravile su se liste kandidata koje možemo danas pročitati u tim diplomatskim izveštajima. Ta ideja da se kralj može birati i sa vlasti smenjivati, zapravo znači da je on politički odgovoran, što je ponovo u suprotnosti sa temeljima monarhizma, ali istovremeno znači i priznavanje činjenice da je kralj politički faktor, što on u parlamentarnoj monarhiji suštinski nije. Time dolazimo do još jednog problema sa monarhijom u Srbiji, a to je činjenica da su, uprkos ustavnim ovlašćenjima, kraljevi prekoračivali svoje ingerencije i mešali se u politiku. Time se samo komplikovala srpska politička scena, jer se pojavljivao još jedan politički faktor. Zbog toga mislim da današnji argument da bi uvođenje monarhije u Srbiji učvrstilo institucije i donelo političku ravnotežu i stabilnost ne stoji, već da bi, naprotiv, to bio samo još jedan faktor nestabilnosti.

U knjizi ste pisali i o političkim strankama u Srbiji početkom 20. veka. Da li je tip političkih stranaka koji ovde prevladava takođe deo te nestabilnosti?

- Meni je bilo zanimljivo da utvrdim da je i početkom 20. veka postojao otpor prema višepartizmu, što se, u stvari, može svesti na otpor prema političkom pluralizmu. Vladajuća Radikalna stranka Nikole Pašića smatrala je da je postojanje drugih stranaka čisto cepanje naroda, narušavanje nacionalnog jedinstva, sabornosti, "cepanje tela narodnog", kako su govorili. To dolazi od toga što se ta stranka identifikovala sa srpskim narodom, što između sebe i njega nije videla razliku, pa je, prirodno, samo postojanje drugih stranaka doživljavala kao nacionalnu izdaju. I to je jedan od izvora netolerancije, pa ako hoćete, i političkog nasilja. Ali, ono što je važnije od toga jeste činjenica da je tadašnjom političkom scenom Srbije dominirala politička organizacija koja je više pokret nego moderno strukturisana politička stranka. A kad kažem pokret onda mislim na to da je Radikalnu stranku ideološki teško definisati - ona je i levo i desno, i teži, ustvari, da zauzme čitav politički prostor. To je još jedan od razloga zbog kojeg politički problemi u srpskom društvu nisu jasno artikulisani i što stranke, umesto da kanališu političke probleme, zapravo ih zapušavaju svojm tendencijom da zauzmu sav politčki prostor i da se, umesto, određenim ciljnim grupama, obraćaju čitavom narodu. To iskustvo se ponovilo i sa strankama nastalim 90’ih godina, jer je nekoliko njih imalo i ima i dalje sličnu tendenciju. I čini mi se da tu leži jedno od objašnjenja kako je to kod nas sve politički moguće, pa čak i da Tomislav Nikolić započne svoju kampanju u Bajrakli džamiji. Problem nije samo u tome što, živeći ovde, ne možete ni da pretpostavite šta će sutra da se desi (što je politički jako opasno i stvara psihološku osnovu za potrebu uvođenja "reda"), već u tome što je posao politike i stranaka da kanališu sukobe u društvu, da ih artikulišu. Ako te artikulacije nema i ako nema strukturisane političke scene, onda problemi stalno ostaju otvoreni i stalno se živi u potpunoj neizvesnosti. Ta neizvesnost obesmišljava političku borbu, jer je gotovo neizdrživo potrošiti više od decenije raspravljajući o istim pitanjima. To demorališe i demotiviše I, samim tim, otupljujući kritiku, otvara prostor nedemokratskim rešenjima.

To zvuči vrlo pesimistički?

- Ne nužno. Samo želim da kažem da je zbog svega toga važno svoju istoriju sagledavati kritički, jer nam ona može pomoći da postavimo dijagnozu. Istorija nije ni sudija, ni tužilac, niti bilo čiji advokat. Znanje istorije nam može pomoći da se racionalno suočimo sa svojom stvarnošću, dok opstanak u istorijskom mitu trajno odlaže sazrevanje jednog društva.