"Nikad neću otići... Vratite se i ne brinite" VIDEO

Porušena i spaljena crkva Bogorodice Ljeviške, koja je na listi Uneska, hram Svetog Ðorđa, manastir Svetih arhanđela i zgrada Bogoslovije “Kiril i Metodije su obnovljene.

Pročitajte još: Vladika Teodosije služio parastos žrtvama pogroma na KiM

Nasilje Albanaca, progon Srba I paljenje srpskih svetinja u samom gradu Prizrenu, tog 17. marta doživelo je 60 Srba, koliko ih je u ovo gradu ostalo posle egzodusa 1999. godine, kada ih je na području prizrenske opštine, prema popisu stanovništva iz 1991. godine, živelo oko 10.000.

Danas ih je dvadestak, a jedan deo njih se vratio se u carski grad podstaknut obnavljanje rada Bogoslovije „Kiril i Metodije“, koju pohađa dvadesetak učenika.

Među povratnicima je i sedamdesetšestogodisnja Svetlana Nikolić, koja je svoj rodni grad napuštala samo kada je na to bila primorana, ali se, kaže za Tanjug, vraćala čim bi se za to stvorili uslovi.

Svetlanina kuća, je dva puta u potpunosti bila uništena - 1999. i 2004. godine, a ovu u kojoj živi obnovili su Britanci pre osam godina i od tada nijednu noć nije provela van nje.

Živi od penzije Svetlana, koju je većim delom zaradila u Printeksu, gde je radila 37 godina, i priča kako Srbi danas teško žive u Prizrenu i to, kako tvrdi, pre svega zbog lošeg ekonomskog stanja.

Prvo što je Svetlana, koja se sa još tri srpkinje jedva spasla pre 15 godina, rekla ekipi Tanjuga, jeste da dok je živa kuću u Prizrenu neće prodati, kao i da nikada neće otići odatle, a svima koji su otišli poručila je da se vrate, da ne prodaju svoje kuće i imovinu i dodala da što se tiče bezbednosti ne moraju da brinu, „jer i ako se desi neki incident, to je vrlo retko“.

Sećajući se 17. marta 2004. godine, Svetlana kaže da su u njenoj kući tog jutra, kada su Albanci zalupali na vrata, skrivale ona i još tri Srpkinje.

Vrata su bila jaka tako da iz tog pokušaja Albanci nisu uspeli da ih razvale i otišli su, što su njih četiri iskoristile kako bi izašle iz kuće i sakrile se u jednu prostoriju ispod kuće, gde su dočekale drugi dolazak Albanaca, koji su tada nosili po šest flaša sa naftom i tražili njih četiri za koje su znali da nedostaju.

"A mi smo dole i ne vidimo se, zaštitio nas je krov da nas ne vide i prošli su, otišli. Mi ne vidimo da ispod nas sve gori, jer smo se sakrile ispod", priča Svetlana i dodaje da su izašle jer se jednoj od njih išlo u toalet, pa je izlazeći zbog toga videla da iznad kuće nema nikoga i da su svi otišli dole ka gradu.

Otišle su do male crkve koja se nalazi neposredno pored Svetlanine kuće uzbrdo, koja je takođe kasnije spaljena, ali sa nje krst nisu stigli da skinu, jer je već bio pao mrak. Svesne da im tu nije sigurno, krenule su u potragu za sigurnijim mestom, ponele su jednu torbu sa osnovnim stvarima, hleb i vodu i uputile se u crkvu svetog Ðorđa.

"Bila je ponoć, čujem ja odozgo albanski i ja kažem njima trima samo ćutite i polako smo se izvlačile. U tom izvlačenju ostavimo i torbu i hleb i vodu, a jedna od njih - Nada predloži da se vratimo u njenu kuću koja još nije bila zapaljena. Moja kuća u tom trenutku gori. Krenuli smo naniže, sve kuće usput zapaljene - gore, ja sam išla ispred i sretnem komšiju - katolika, koji je potrčao kada me je video i uveo nas i sakrio u svoju kuću", priča Svetlana.

Kod komšije su prespavale tu prvu noć, a po navici Svetlana se ujutru probudila u pet, i sa komšijom obišla svoju kuću, koja je renovirana 2003. godine, a koja je tada ponovo izgorela.

"Komšija je hteo da zove policiju, ja sam mu rekla da nikoga ne sme da zove. Moja ćerka, koja je u Peći studirala pravo, zvala je i rekla da ima drugaricu koja radi u kasarni", priča i dodaje kako su uveče iz Peći došla dva borna vozila, po njih.

Preko grada nisu uspeli da prođu, krenuli su prema Dušanovcu i kroz mrak i pustoš, osećajući se nebezbedno stigle su do kasarne u Prizrenu, gde je tada bilo smešteno 48 Srba, među kojima i Svetlanine komšije.

"Ti ljudi koji su bili već u kasarni svi su bili isprebijani, modri, retko koja žena je bila nebivena. Jednog su tukli, sve mu je bilo polomljeno, ruke, noge, ali on je i psovao im majku, nije trebao - ćutanje je zlato", kaže Svetlana i dodaje da su na mostu dve žene Albanci hteli da bace u reku, ali na sreću policija je naišla i prihvatila i njih.

U kasarni, koja je bila prihvatiliste, provela je skoro godinu dana, često je odlazila u Štrpce, koje udaljeno 36 kilometara od Prizrena, gde joj i danas živi sin, a dolazila je i u Prizren da vidi kuću i da li može da se vrati.

Dolazila je i do crkve svettog Ðorđe, ušla je je kaže i ne smem da se krsti, pogledala sa strane - "gornji deo - sve je palo, ni zvonari, ništa nije postojalo. Sveti spas isto, skroz spaljeno".

Danas je kaže bezbedno.

"I bogoslovi prođu i odu u crkvu, kada je lepo vreme prošetaju, niko ih ne dira, greota je da se žalimo. Ima pokvarenih i kod njih i kod nas", kaže Svetlana.

U uskoj ulici odmah preko puta nje živi albanska porodica, a na pitanje kako se slaže sa prvim komšijama Albancima, Svetlana kaže: "Ako prođe dva dana da me ne vide da sam izašla, pošalju ćerku, koja je u osnovnoj školi. Ona zvoni i kaže mi zove te ana, posle naučila srpski pa kaže mama. Često me zovu, kada je bio sneg nisam silazila do dole, stalno su me pitali da li mi nešto treba."

Navodi da se nema problema, ali dodaje uvek treba biti pomalo oprezan.

"Iz Bogoslovije su hteli da mi pošalju učenika, da bude kod mene, ja sam im rekla da ne želim to, jer nagore će da dođe, ali ne znam šta može da bude nadole - može neko da ga sačeka", objašnjava.