Pregled stampe

NIN, 6. april 2000.

pise:Dragan Bujosevic

Ko je ubio Slavka Curuviju

Sestog aprila 1999. gledali smo Dnevnik RTS-a, u kome je Slavko optuzen da se zalagao za bombardovanje. Zabrinuli smo se. Ali, pola sata posle Dnevnika javila se jedna novinarka, sa informacijom da ju je kontaktirao Aleksandar Vucic, ministar za informisanje, i rekao joj da poruci Slavku da je to bila greska, da se vise nece ponoviti. Sutradan, kad je izisao tekst u "Politici Ekspres", zapala sam u strepnju koju je potencirao svako s kim bismo se sreli na ulici: "Slusaj, ovo je poziv na linc - bezi!" Slavko je to odbio. Da, bio je svestan situacije, ali, kazem, ne zelite da mislite da se od ljudi mogu praviti dugmad. Nije imao razloge da veruje da bi neko mogao da ga ubije.

To kaznjavanje je imalo brz ritam: sve je bilo zavrseno za sest meseci. Na njegovom pocetku nasao se Aleksandar Vucic, ministar informisanja Srbije. Resenjem Ministarstva sa njegovim potpisom od 14. oktobra 1998. godine zabranjeno je izlazenje "Dnevnog telegrafa" i "Danasa" . Na njegovom kraju bila je ruka nepoznatog ubice koji je izresetao Slavka Curuviju, prosle godine na Uskrs, 11. aprila, dok su NATO bombe padale ne praveci nikakvu razliku izmedju onih koji glasaju za Milosevica, Draskovica, Seselja, Djindjica, profesorku Markovic, Kostunicu.

Njima se, bas, zurilo. Nekoliko dana posle zabrane "Dnevnog telegrafa", Milorad Radevic, budni, "nista nas ne sme iznenaditi" gradjanin, uz to predsednik Patriotskog saveza Beograda, ustao je u cik zore kako bi 22. oktobra 1998. godine vec u 7 i 15 ujutro iskoristio blagodeti dva dana starog Zakona o informisanju i dostavio prijavu zbog "rusenja ustavnog poretka" protiv novina "Evropljanin", njihovog vlasnika Slavka Curuvije, glavnog urednika - Dragana Bujosevica i direktora Ivana Tadica. Mirko Djordjevic, koga je Vlada Srbije rasporedila na radni zadatak sudije za prekrsaje, uspeo je da vec u devet ujutro zahtev za pokretanje postupka stigne do sekretarice Slavka Curuvije. Djordjevic ce ostati upamcen po jednoj izjavi i jednoj presudi. Izjava: "Ovde pise, na naslovnoj strani 'Evropljanina' da je broj objavljen 19. oktobra, dakle pre stupanja na snagu Zakona o informisanju." Presuda: zbog rusenja ustavnog poretka, kaznjavaju se "Evropljanin" - 800 000 dinara, Slavko Curuvija - 800 000 dinara, Dragan Bujosevic - 400 000 dinara, Ivan Tadic - 400 000 dinara. Zbir, preko 400 000 maraka. Tako je pocelo unistavanje medija u Srbiji: drakonska kazna koju niko ne moze da plati i koja automatski treba da dovede do gasenja novina, a kod ostalih da proizvede apsolutnu autocenzuru. Za vlast idealno resenje i predivan propagandni slogan: presuda je po Zakonu (jasno je da je neustavan, ali ko to zna), nije rec o zabrani novina, dakle - stampa je slobodna.

Dan-dva posle presude sedim sa prijateljima na Sajmu knjiga na standu Matice srpske. Pojavljuje se tuzilac Milorad Radevic. Presrecem ga pitanjem "Milorade, ko ti je naredio da nas tuzis?". Radevic me tapse po ramenu (!) i kaze "Sve je u redu, je l' da." Odgovaram: "Osim sto si mi oduzeo 33 godine zivota koliko cu morati da placam kaznu, sve je u redu; nego, reci ko ti je naredio da nas tuzis." Uporan je i Milorad: "Nemam nista protiv da pisete sta god hocete o politicarima, ali ne moze protiv drzave." Kazem:

"Milorade, niko drzavu nije dirao, mozda neke politicare jeste, ali nije bitno, nego ko ti je naredio da nas tuzis?". Pobeze Milorad!

Pobegli su i mediji od prve primene nakaznog Zakona posle jednog do dva teksta/priloga. Trpen - spasen, mislili su jedni; ako ne talasamo, ostavice nas na miru. Sta hoce, to je kazna u krugu porodice, i sam je Curuvija isticao svoje dobre veze sa vlascu, tvrdio da se cesto srece sa Mirom Markovic - pravdali su drugi svoje cutanje o prvoj "smrtnoj presudi" novinama (mediju).

Tacno, Curuvija je govorio o svojim vezama sa vlascu, ali je i temperamentno prepricao "Vremenu" i "M magazinu" razgovor sa profesorkom, ne secam se vise da li 20. ili 21. oktobra 1998. godine. Kada se sa tog razgovora vratio u redakciju, pitao sam ga da li je bilo tako grozno koliko on grozno izgleda. "Jos gore", odgovorio je i ubio moju dalju radoznalost.

Kao sto nije krio svoju vezu, Curuvija nije krio ni svoj raskid sa vlascu. Ali, nije tajio ni ubedjenost u svoju medijsku nadarenost. Bio je beskrajno ponosan sto je bio prvi privatni izdavac dnevnih novina koje su donosile i te kakav profit i koje su u tadasnje novinarstvo unele dramaticnu novost: proizvodile su vesti, dok su se ostali uglavnom bavili izvestavanjem sa skupova i konferencija za novinare i ponavljanjem vec znanih komentara. (Sasvim je tacno da je "Dnevni telegraf" zelju da bude poseban placao ponekad srljanjem u netacnost i jeftinu senzaciju, ali to je bilo manje zlo od dobra koje je doneo prodrmavsi usnulo novinarstvo.) Jednako gord Curuvija je bio i na "Evropljanin", nedeljnik koji nije docekao priliku da izlazi sedmicno. Curuviji je bilo vazno da, praveci "Evropljanin", ucini novi pomak i u dizajnu i u novinarskoj filozofiji jednog nedeljnika: nema prepricavanja dnevnih novina, radija i televizije, nema pukog dnevnika sedam dana uz koju recenicu komentara; ima istrazivanja, analiza, predvidjanja dovoljno kvalitetnih da se "Evropljanin" cuva kao dokument vremena. (Naravno da se u tome nije uvek uspevalo.)

Mozda sam i suvise pojednostavljivao stvari kada sam govorio da je Curuvija "Dnevnim telegrafom" hteo da zaradi novac, a "Evropljaninom" da sebi stekne slavu (napravi spomenik) u novinarstvu. Njima se to nije dopalo. Kaznjavanje se nastavilo. Bratislava-Buba Morina tuzi "Dnevni telegraf" zato sto je objavio oglas "Otpora", 9. novembra 1998. godine. Sudija Vesna Dabetic-Trogrlic nalazi da je Morina u pravu.

Kazna: 1,2 miliona dinara. Milovan Bojic mesec dana kasnije tuzi, a sudija Dobrivoje Glavonjic kaznjava "Dnevni telegraf" (izdaje se u Crnoj Gori) sa 450.000 dinara zbog "povredjene casti i ugleda Bojica". Zbog istog teksta, po tuzbi istog Bojica, sudija Krsto Bobot osudjuje Slavka Curuviju i novinare Zorana Lukovica i Srdjana Jankovica na pet meseci zatvora.

Necemo stampati novine dok traje rat, rekao je Curuvija kada je NATO poceo da nas zasipa bombama. Izgledalo je da ce to biti i kraj kaznjavanja. Greska. Miroslav Markovic u "Ekspres Politici" objavljuje tekst "Curuvija docekao bombe", u kome tvrdi da je upravo vlasnik "Dnevnog telegrafa" i "Evropljanina" trazio od NATO da nas bombarduje. Notorna laz, a u ratnim uslovima i poziv na linc, bez obzira na pobude i namere pisca teksta.

Dan kasnije, u neprijatnom razgovoru o nacinima ocuvanja dve redakcije koje ne rade, Curuvija kaze: "Dok sam ja ziv, bice zivi 'Dnevni telegraf' i 'Evropljanin'." Slutnja? Na Uskrs 1999. godine, sest meseci posle prve zabrane izlazenja "Dnevnog telegrafa", Slavko Curuvija je ubijen. Ako je kaznjavanje "Evropljanina" moglo da se shvati kao pokazna vezba za mogucu primenu Zakona o informisanju, ubistvo Curuvije je bez oklevanja moglo da se protumaci kao upozorenje sta se moze dogoditi novinarima dok ratujemo protiv jedinog vojnog saveza na planeti Zemlji.

Kaznu znamo. Ne znamo sta je bio zlocin. Ne znamo ko je ubio Slavka Curuviju. Mozda i zato sto suvise cutimo o tome. Jova Curuvija javno je pitao sta je sa istragom o ubistvu njegovog brata Slavka. Zasto ne bi i novinari, jedan po jedan, dan za danom isto pitanje - Ko je ubio Slavka Curuviju - ispisali i poslali Tamo Gde Treba. Toliko smo pismeni.