Ako Rusi postanu Rusi, a Srbi postanu Srbi

S Leonidom Rešetnjikovim, koji je u dugoj obaveštajnoj karijeri zabeležio i službovanje u Beogradu, baš u vreme Titove smrti, Veljko Miladinović je razgovarao o pritiscima da Srbija uđe u NATO, odnosu Vlade Srbije sa Zapadom, crvenim linijama "rusofilstva" u Srbiji, Južnom toku, položaju Srba u Crnoj Gori...

Leonid Rešetnjikov se nasmejao kad ga je "Nedeljnik" pitao da li su on i njegov Institut Vladimiru Putinu ono što je Aristotel bio Aleksandru Makedonskom. On je direktor moskovskog Instituta za strateška istraživanja, kojeg odmilja zovu "Putinov institut", pošto je osnovan dekretom predsednika Rusije kao njegov glavni analitički centar.

Oko dvesta analitičara i stručnjaka raznih profila svakodnevno podnose izveštaje predsedniku o pitanjima bezbednosti, unutrašnje i spoljne politike, odnosa na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza.

"Možda smo to predsedničkoj administraciji, to je ogroman aparat", kaže nam uz osmeh na početku razgovora Rešetnjikov. "Naš institut sačinjava tri do četiri analitička izveštaja svakog dana. Ne moraju da idu svi izveštaji kod predsednika Putina lično, već njegovim pomoćnicima koji se bave raznim oblastima", kaže Rešetnjikov.

Na pitanje u kojoj meri Institut utiče na oblikovanje ruske politike, kaže nam:

"Daju nam mnogo zadataka, a čim nam daju mnogo zadataka, znači da im je sve to potrebno. A zadatke određuje prvi čovek predsednikove administracije, gospodin Sergej Ivanov."

Leonid Rešetnjikov je na ovoj poziciji od 2009. godine. Pre toga je dugo radio za rusku spoljnoobaveštajnu službu, između ostalog bio je šef Uprave za analitiku. U karijeri je zabeležio i službovanje u Beogradu, baš u vreme Titove smrti. I baš u Beogradu je, kako kaže, shvatio da se bliži kraj komunizma. Danas kaže da je za Rusiju najvažnije da Rusi ponovo postanu Rusi, a ne Sovjeti - po analogiji jednako je, kaže, važno da Srbi ponovo postanu Srbi. Poslednja događanja u Srbiji, stiče se utisak, ne idu u tom pravcu. Proteklu nedelju proveo je u obilasku Balkana, i pored izveštaja koje on i njegove kolege sastavljaju predsedniku Putinu, pristao je da za Nedeljnik podnese "izveštaj" kako Moskva vidi stanje, pre svega na Balkanu, ali i u celom svetu.

Da li ste tokom ove posete Srbiji, Republici Srpskoj i Crnoj Gori saznali nešto što niste znali ranije?

Put je bio veoma važan i interesantan. Posebno poseta Republici Srpskoj. Stekao sam neke nove utiske, a posebno smo oduševljeni onim što smo videli u Republici Srpskoj. Videli smo tako dobro organizovan državni sistem. Očekivao sam da ću videti manje organizovanu državu. Ali, država je uređena, ljudi hodaju uspravno, putevi su dobri, gradovi čisti. Oseća se želja da se sačuvaju sva ta dostignuća. Veliki utisak na mene je ostavio susret s predsednikom Republike Srpske gospodinom Dodikom, imam osećaj da on mnogo trpi za svoj narod i za Srpsku i da zaista želi da sačuva sve to što je postigao. I on izgleda vrlo uveren da to učini.

Prema nekim spoljnopolitičkim analizama, Zapad vrši pritisak da skloni Dodika. Šta Moskva misli ili zna o tome?

Očigledno je da se predsednik Dodik nalazi pod velikim pritiskom Zapada, i to znaju svi u Moskvi. I jasno je zbog čega. Ne samo zbog toga što je uspeo da sačuva identitet Srba u Republici Srpskoj, već i zbog toga što želi da stvori ozbiljnu saradanju s Rusijom, kako ekonomsku i kulturnu, tako i političku. I Zapadu se to ne dopada. Ne dopada im se što je samostalan. Zapad je navikao da političari na Balkanu budu saglasni sa svime što oni kažu. Dodik pokazuje svoju volju i to je dijametralno suprotno interesima Zapada. Tako Zapad kao iskreni "demokrata" hoće da natera Dodika da se potčini svakoj naredbi.

Kako onda tumačite odnose vlasti u Beogradu sa Zapadom?

Vlast je izabrala većina srpskog naroda, što znači da ima legitimitet. Ova vlast, po mom mišljenju, sprovodi politiku koju je vodio Josip Broz Tito - da uzmemo što više od Zapada, a da uzmemo i od Rusije. To je tradicionalna politika, nema tu ništa novo. Tako je radio Milošević. Dodik, recimo, ne vodi tradicionalnu politiku. I upravo zato je pod pritiskom Zapada. Možda je opravdana politika koju vodi srpska vlada. Treba videti kakve će rezultate ona dati. Moskva priznaje svaku politiku koju sprovodi legitimna vlast. Mi ne možemo naterati Srbiju da vodi politiku isključivo prema Rusiji. To je nemoguće. Jedino što Srbi treba da znaju jeste da Moskva vrlo dobro razume šta se dešava ovde. I da za nas nikakav značaj nema reč rusofilstvo. To je reč koju može svako da kaže. Ključna su dela. U Sovjetskom Savezu je bilo važno reći da smo za ideje Marksa, Engelsa, Lenjina. Tako je sada važno reći da smo rusofili. Ako ste rusofili, onda treba da se uči ruski jezik, da se bavi ruskom kulturom, umetnošću. Ali, ovde toga nema. Znači, ni rusofilstva nema.

A koliko je Rusiji uopšte važno da Srbija bude rusofilska zemlja?

Ne treba Srbija da bude rusofilska zemlja. Srbija treba da bude srbofilska zemlja. Pre svega treba da voli samu sebe. Ako Srbija bude iskreno volela sebe, svoju kulturu, literaturu, istoriju, i da ne izdaje zavete svojih predaka, tada će ona po automatizmu da bude i rusofilska. Ako se čovek lupa u grudi i priča da je rusofil, a u isto vreme hoće da uđe u NATO, onda me izvinite.

Gde su za Moskvu crvene linije "rusofilstva" za Srbiju? Da li je to ulazak u NATO ili je Moskva povlači i pre ulaska u EU?

Izvori današnje krize su u Americi i EU. Putovanje u EU je kupovina karte za Titanik. S druge strane, ne možete ući u EU a da ne uđete u NATO. NATO je ključ za ulazak u EU. Za sada je tako. Ne možete biti malo trudni. Ako si u drugom stanju, onda si u drugom stanju. Nigde to nije zapisano u javnim dokumentima, ali u praksi se tako dešava. A to što neki političari misle da možete ući u EU, a da ne uđete u NATO, to je mnogo naivno. Vidite do kakvog apsurda dolazimo. Srbija koja je povezana s Rusijom hiljadu godina, i kad nikad nismo ratovali, nikad nismo bili u neprijateljskim taborima, sad možemo da se nađemo u potpuno suprotnim taborima. To predstavlja izdaju srpskih ideala i izdaju vaših velikih predaka. Smatram da svaki političar koji je odgovoran mora da shvati kako ulazak u NATO nije jednostavan potez i da će morati da odgovara za taj potez i pred Bogom. Naša zajednička istorija i život, to je sve Bogom dano. Mi smo jedno pravoslavno bratstvo. Ne možemo da izdajemo to pravoslavno bratstvo, a oni nas rasparčavaju.

Na zapadu se tumači i da bi ulaskom Srbije u NATO imala "svog igrača u protivničkoj ekipi"?

To su nam pre deset godina govorili Bugari, a sada se u Bugarskoj nalaze dve američke baze. I po pravilima generlaštaba, prema tim bazama su usmerene naše rakete. Za svaki slučaj.

Da li bi to značilo da bi rakete bile uperene prema Srbiji?

Nažalost, da. Pošto postoji vojni blok čiji mi nismo član, i ako taj blok postavlja baze u našem reonu, naši generali bi bili idioti ukoliko se ne bi pripremali za svaku eventualnost. To se radi po automatizmu. Drugačije nije moguće. To su nam isto govorili i Bugari, Slovaci... NATO je vojni savez, s vrlo striktnom hijerarhijom. Dobijaćete naređenje, i moraćete da ga ispunjavate. Ako treba u Avganistan - u Avganistan. Ako treba u Siriju - u Siriju. Kakve će Srbija imati koristi od NATO? Nema nikakve specijalne tehnike, imaće baze, najverovatnije jednu, i davaće pešadiju za ratove u Africi ili na Bliskom istoku. Tako se koriste svima ostalima. Ne vidim nikakav smisao za ulazak u NATO. Ne samo Srbije, nego svih država sličnih Srbiji. Ko danas ugrožava Srbiju? Je li to Rusija? Nije. Je li to Bugarska? Ona, tek, sigurno nije.

U analizi sukoba u Siriji rekli ste da iza svega stoji cilja Zapada da obesmisli projekat Južnog toka?

Ne samo Južnog toka, reč je o svim energetskim magistralama iz Centralne Azije. Drugi razlog je dolazak na granice s Kinom i Rusijom. Centar svetske ekonomije i finansija odlazi iz SAD i prelazi u tihookeanski region, Australiju, Singapur, Maleziju. I to je čitav proces odlaska kapitala iz SAD. Amerika sad mora da kontroliše taj koridor i neophodno je vršiti pritisak na Kinu i Rusiju.

Da li očekujete dalje sabotaže Južnog toka, i u kojim zemljama?

Već nekoliko godina postoji snažan pritisak na Sofiju. Bivši predsednik Vlade Bojko Borisov bi potpisao dogovor, a kroz dva meseca bi ga otkazao. On potpiše i posle nedelju dana dođe američki ambasador i on otkaže taj dogovor. Za nas je vrlo važan položaj Bugarske u Južnom toku, jer u Srbiji ne možete napraviti Južni tok ako se stvari ne reše u Bugarskoj. Od Rumunije, inače, odavno nema ništa. Basesku ima jednu jedinu ideologiju. Umesto da pije iz nekoliko izvora, on pije s jednog, iz Amerike. Zato je vrlo važno kako će ići stvari s Bugarskom. Ako to prođe u redu, onda će svi pritisci Zapada biti usmereni na Beograd. To nije Zapad u pitanju, već konkretno SAD. Zato nam predstoji velika borba. I vrlo je važno da vaša Vlada ne krene putem Bojka Borisova.

Dakle, istorija se ponavlja: Zapad i Rusija lome koplja oko Bugarske, a Srbija čeka da se stvar prelomi preko njenih leđa?

Nije baš tako. Mi smo već napravili Severni tok, a i tome je bilo velikog protivljenja. Tamo nam je pomogla Nemačka, a mislim da će nam i sad Nemačka pomoći. Jer, taj gas ide u Evropu. Svi kažu da će Evropa energetski zavisiti od Rusije, ali i mi takođe zavisimo od Evrope, jer ako mi isporučujemo gas u Evropu, mi zavisimo od tog tržišta. To je odnos međuzavisnosti.

Rusija je, pre svega svojim kapitalom, prisutna i uticajna u Crnoj Gori. Na koji način ona može da pomogne da se smanje pritisci na srpski narod u Crnog Gori i na Srpsku pravoslavnu crkvu?

Mene situacija u Crnoj Gori podseća na Ukrajinu. Meni takva mržnja prema Srbima nije jasna. Po mom mišljenju, radi se o jednom narodu, jednom jeziku, jednoj veri. Mislim da smo mi izgubili veru. Mislim na Srbe, Ruse, Bugare, i to je razlog naših podela. Ranije nas je vera sjedinjavala, a komunističke vlasti su srušile veru. Danas je teško, jer su ljudi počeli da se dele po ekonomskim interesima, i po mafijaškim interesima. U takvoj atmosferi, spoljnim faktorima je lako da deluju. Ako se srpski narod u Republici Srpskoj i Crnoj Gori i Srbiji, odnosno ruski narod u Rusiji, Ukrajini, Belorusiji, Kazahstanu budu vratili svojoj veri, svom stožeru koji ih je objedinjavao, onda će i Crna Gora biti u normalnim odnosima sa Srbijom, a Ukrajina sa Rusijom. Mi svi govorimo da smo pravoslavne zemlje, a šta je kod nas pravoslavno? To što neko nosi krst? Ili neko slavi slavu? Takva je ista situacija u Rusiji, i zato je naš protivnik tako uspešan i zato se u Crnoj Gori pojavljuje antisrbizam.

Da li Rusija svojim uticajem može da stane u zaštitu SPC?

Naša RPC vrlo čvrto i jasno brani interese SPC u Crnoj Gori, ne priznaje nikakve crnogorske ckrve i nikada ih neće priznati. To je rekao naš patrijarh. Mi uvek primamo mitropolita i episkope Srpske pravoslavne crkve iz Crne Gore kao našu braću i pomažemo im. Mitropolit Amfilohije se sad vratio iz Moskve i potpisao je ugovor u našem ministarstvu kulture za pomoć Hramu Svetog Save i srpskim hramovima u Crnoj Gori. Pošto je predsednik Ruske Federacije takođe član Ruske pravoslavne crkve, imaće uvek isti stav o SPC kao naš patrijarh.

Podržavamo mitropolita Amfilohija. Šta više možemo da uradimo? Vlada Crne Gore hoće u NATO, a sva istraživanja pokazuju da između 70 i 80 odsto stanovnika Crne Gore neće da njihova država uđe u NATO, ali Rusija ne može da otvori vatru iz sveg artiljerijskog oružja. Ako Vlada ne uzima u obzir mišljenje svog naroda, takva Vlada neće dugo opstati.

Prema vašim analizama, da li su realni strahovi od stvaranja Velike Albanije?

Na Zapadu postoji veliki strah od stvaranja Velike Srbije, zbog toga je tako agresivna politika Zapada na Srbiju. Otuda i licemerje i dvojni standardi. Oni, da bi sprečili stvaranje Velike Srbije, mogu podstaći stvaranje Velike Albanije. To je ideja Zapada, ne samo albanska. Uvek gledajte ko stoji iza kulisa. Koji je to cilj politike SAD na Balkanu? Oni su deo svojih planova ispunili, jer srpski narod je podeljen. Bugarska je prešla pod kontrolu SAD, Grčka je rasturena u potpunosti. Naneli su jak udarac pravoslavlju i pravoslavnim državama na Balkanu. Stvorili su veštačke tvorevine kao što su Makedonija, Kosovo, Federacija BiH, bez nacionalne ideje, nacionalne istorije. Te države su stvorene u Briselu i Vašingtonu i neće biti dugog veka. Kad kažem dugo, to može da bude dvadeset i trideset godina, ali to je samo tren u istoriji. Nama i vama je zapalo da živimo u tom trenutku. Isto je i s Rusijom, ruski narod je podeljen. Nas 25 miliona živi van granica Rusije. U mom omiljenom ruskom gradu Harkovu živi moja sestra, ali ona živi u inostranstvu. Četrdeset odsto stanovnika Kazahstana su Rusi, posebno u delu koji se graniči s Rusijom. I sve te države nastale su veštačkim putem, stvorili su ih drugovi Lenjin i Staljin, oni su iscrtali granice i podelili ruski narod.

Kako može da se promeni geopolitika Balkana i bivšeg sovjetskog prostora?

Može, ako mi postanemo Rusi. Ne Sovjeti, nego Rusi koji su postojali i živeli do 1917. godine, tada će se mnogo toga promenili. Zašto su kod vas toliki napadi na SPC, a u Rusiji na RPC? Kad se raspao Sovjetski savez, Bžežinski je rekao da sada treba uništiti pravoslavnu crkvu, jer je to poslednji neprijatelj koji je ostao. On je odlično shvatio stvari, ali mi još uvek ne razumemo. Uvek treba gledati gde neprijatelj udara. A mi to shvatamo neozbiljno - za pravoslavlje kažemo "to su popovska posla".

Ja sam u spoljnoobaveštajnoj službi jedno vreme bio šef uprave za saradnju sa drugim obaveštajnim službama. Došao nam je u posetu direktor MI6 i rekao da hoće da poseti naš drevni manastir. Nikada predstavnici stranih službi to nisu tražili, ali smo otišli. Tražio je da još malo prošeta. Pogledao sam na sat i rekao da imamo protokol. On je tražio još pola sata. Išao je i gledao u lice monaha s velikom bradom. Ja sam mu rekao: „Hajde da krenemo." Rekao je: „U redu, krenućemo, samo mi odgovorite - primetio sam, kako izađemo iz crkve, vi i vaš saradnik se krstite i celivate ikone. Vi ste general, pametan čovek, zašto idete kod tih bradatih ljudi. Mi smo vam pokazali put kojim treba da idete, treba da idete prema svetlosti, a vi idete u tamu. Zašto? Zašto je ovde toliko mnogo sveta?" Nisam izdržao, rekao sam mu: „Najveća greška je bila što ste Rusima pokazali put kojim treba da idu. Da nam vi niste pokazali, mi bismo možda tim putem i krenuli." To je slučaj s direktorom jedne od najvećih obaveštajnih službi. On je znao kojim putem kreće Rusija, ali je hteo da razume zbog čega. Ja sam svojim saradnicima rekao: „Momci, na pravom smo putu." To je bilo 1996. godine. Tako da situacija na Balkanu može da se promeni. Ako Rusi postanu Rusi, a Srbi postanu Srbi.

Mislite li da ta nerešena pitanja mogu da se reše bez rata?

Nadamo se da mogu. Bez muke ne može ni riba da se izvuče iz jezera. Moramo da uzmemo u obzir svaku mogućnost, ali nadamo se da može da prođe bez rata.

Istorija, po vama, nepravedno gleda na ličnost cara Nikolaja Romanova. Jednom ste rekli i da je bio veći vojskovođa od Staljina, jer nije dozvolio da strani vojnik uđe na tlo Rusije, a Staljinu su došli skoro do Moskve. Da li ste za obnovu monarhije?

Za Rusiju i za ruskog čoveka je monarhija potpuno prirodno stanje. Postojala je skoro hiljadu godina, a sto godina živimo bez monarhije. Odrekli smo se monarhije i šta smo dobili? Pet godina građanskog rata, četrdeset godina krvave diktature, do pre deset godina bili smo blizu totalnog kolapsa. Sad je mnogo bolje. Izgubili smo trećinu svoje teritorije, i to u Evropi. Izgubili smo 25 miliona ljudi, samo za 100 godina. Rusija je 1913. godine bila na četvrtom mestu po tempu razvitka, procene su bile da će do 1930. Rusija izbiti na drugo mesto. A danas je Rusija na desetom mestu. Sada se ispred nas nalazi Brazil. Šta nam je trebalo tih sto godina? Da bi uništili najbolje ruske ljude ili da bi ih oterali u Jugoslaviju. Ja sam simpatizer ideje monarhije.

Kad ste postali antisovjet?

Bio sam član Komunističke partije. Ali, kod nas su svi to bili. U moje vreme već nije bilo savremenika građanskog rata. Moji roditelji su se rodili pre revolucije, i kod njih se sačuvao ruski osećaj. Ja sam bio jedini u svojoj porodici koji je govorio "sovjetski", moji otac, majka, sestra, brat, svi su govorili "ruski". U sovjetsko vreme nije bilo dobro pominjati da je nešto rusko. Veliki uticaj na mene imalo je i službovanje u Jugoslaviji. Bio sam ovde od 1979. do 1983. i iskoristio priliku da čitam sve ono što nisam mogao da čitam u Sovjetskom Savezu, gde je bila striktna kontrola literature. Ovde sam čitao o beloj emigraciji i upoznao mnoge od tih ljudi. Tada je već bilo izvesno da je sovjetski sistem u krizi i da sistem neće dugo izdržati. Počeo sam da razmišljam - kuda sada. Jasno je bilo da komunista više nema, ostali su samo članovi partije.

Ovde ste "zakačili" i poslednju godinu Titove vladavine...

To je takođe bio šok za mene. U Sovjetskom Savezu je već bio nemoguć kult ličnosti. Mi smo se, recimo, ismevali Brežnjevu, pričali viceve o njemu. KGB nije mogao ništa da uradi po tom pitanju. Došao sam ovde gde smo mislili da je praznik socijalističke demokratije. Onako kako to stvarno treba da izgleda. A ovde smo naišli na staljinistički kult. Svi su pričali o Titu. Dva meseca nakon što sam došao bio je Dan mladosti. Dali su nam karte za stadion JNA gde je bio slet. Tito je izašao u beloj uniformi, i izneli su njegovu statuu, kao Kim Il Sungovu. Sva omladina se spustila na kolena i zapevali su "Druže Tito, ljubičice bela....". Mislio sam da počinjem da ludim.

Stiče se utisak da predsednik Putin baštini sovjetske tekovine?

U Rusiji postoje tri faktora - sovjetski, prozapadni i ruski pravoslavni. Predsednik kao i svaki predsednik nije samo čovek samo jedne partije nego treba da vodi računa o interesima sva tri faktora. Može se reći da ima simpatije prema Sovjetskom Savezu, neki će reći da on simpatiše liberalne zapadne ideje, treći će reći da je on pre svega pravoslavac. On, kao i svaki svetski političar, usaglašava sva tri faktora.

Svet potresa afera da Amerika prisluškuje ceo svet. Kako kao bivši obaveštajac ocenjujete odnose najvećih službi, da li Amerikanci mogu nešto da saznaju u Moskvi?

To da Amerikanci prisluškuju sigurno je kao što je sigurno da žene rađaju decu. Kod nas im je malo teže da saznaju šta ih zanima, jer imamo dobre kontraobaveštajne službe. To ne znači da treba potceniti američke službe, oni imaju zaista naprednu tehniku. U svetu se govori samo o FBI i CIA, a oni imaju čak dvanaest različitih bezbednosnih službi.