Šta treba da znate o antibioticima?

Slučajnim otkrićem 1928. godine čovečanstvo je postalo bogatije za jedan od najvažnijih lekova u istoriji medicine i počelo je novo doba borbe protiv zaraznih bolesti i njihovih uzročnika – mikroba. Proučavajući kulture stafilokoka, profesor bakteriologije Aleksandar Fleming uočio je da neke plesni razaraju okolne kolonije bakterija. Po imenu plesni, Penicillium notatum, supstanca je nazvana penicilin. Prvi put je primenjen na čoveku 1941. godine i tako je ušao u istoriju kao uspešan lek koji je spasio hiljade ranjenika tokom II svetskog rata. Sledila su i otkrića drugih antibiotika i danas oni nisu samo produkti gljivica i plesni, nego i visokom tehnologijom proizvedeni sintetička jedinjenja koji zauzimaju važno mesto u lečenju infektivnih i parazitarnih bolesti. Antibiotici su lekovi koji sprečavaju rast bakterija i primenjuju se u lečenju bakterijskih infekcija.

Bakterije su jedno, virusi drugo

Bakterije su mikroorganizmi koji nastanjuju ljudsko telo, životinje i biljke, a mogu se naći i u vazduhu, vodi i tlu. Većinom su to tzv. dobre bakterije bez kojih ne bismo mogli da živimo, ali ako se nađu na pogrešnom mestu u organizmu mogu da prouzrokuju bolesti kao što su upala pluća, meningitis ili upala moždane opne, neke upale grla i uha, uroinfekcije ili infekcije rana. Kada nastane bakterijska infekcija, antibiotici mogu da unište bakterije i time spasu život. Virusi su mnogo manji od bakterija i potrebne su im žive ćelije kako bi preživeli i za razliku od bakterija, nisu prirodni stanovnici ljudskog tela, već ulaze spolja. Njihovu prisutnost često i ne primećujemo, a mogu da izazovu bolesti kao što su obična prehlada ili grip, upale grla i uha, zarazne bolesti kao što su boginje, rubeola, virusni hepatitis ili AIDS. Važno je napomenuti da antibiotici nisu efikasni protiv virusa i da lečenje antibioticima kod virusnih bolesti ne donosi nikakvu korist. Lakše virusne infekcije, kao što je prehlada, uglavnom prolaze posle nekoliko dana same od sebe, a leče se simptomatski, različitim sredstvima kao što su sirupi protiv kašlja, čajevi, vitamini, kapi za nos, pastile za grlo, lekovi za snižavanje temperature i sl.

Zašto je efikasnost ugrožena

Antibiotici su korisni, delotvorni i sigurni lekovi za određene zdravstvene probleme i zato ih smatramo dragocenim lekovima. Uveliko su promenili sudbinu obolelih od različitih bakterijskih infekcija, no često se čuju kritike stručnjaka da se zloupotrebljavaju. Naime, analize potrošnje lekova pokazuju da se oni zaista koriste prečesto i nekritički i da se previše lako počinje s primenom antimikrobnih lekova u slučajevima kad su prisutni tek neki simptomi bolesti koji nisu posledica bakterijske infekcije, kao što su, primer, nejasna febrilna stanja (povišena temperatura uzrokovana virusima), ili pak u svrhu prevencije bakterijske infekcije, što je često u lečenju dece.

Zbog takve prevelike i često neopravdane upotrebe antibiotika, bakterije iz okoline i u našem telu razvijaju otpornost na te lekove. Neki mikroorganizmi mogu rasti i u prisutnosti antimikrobnog leka (tolerancija) ili izlučuju enzime koji inaktiviraju lek. Primer za to su enzimi beta-laktamaze koji razaraju beta-laktamski prsten koji čini hemijsku strukturu penicilinskih i cefalosporinskih antibiotika. Antibiotski efekat može izostati i zbog toga što je leku sprečen dolazak na mesto delovanja, primer, kod tetraciklina. U svakom slučaju, kad bakterije postanu otporne na lekove za lečenje infekcija, lečenje bolesnika biće duže, a može biti i neuspešno i završiti loše po bolesnika. Na kraju bismo se mogli naći u situaciji u kojoj više nemamo delotvornih lekova za lečenje bakterijskih infekcija. Razvoj rezistentnih mikroorganizama sve je veći problem i u lečenju hospitalizovanih bolesnika. U bolničkim ustanovama, gde se po pravilu troši puno antibiotika, postoji princip tzv. rezervnog antimikrobnog leka, s namerom da im se produži delotvornost, tj. da se delotvorni novi lekovi propisuju samo izuzetno i ograničeno. Uopšte, smanjenje otpornosti na antibiotike može se postići izbegavanjem kombinovane terapije (osim u izuzetnim, opravdanim slučajevima), praćenjem otpornosti mikroorganizama u bolnicama i ambulantnoj praksi, no pre svega racionalnom terapijom.

Kako odabrati antibiotik

Kako bi lečenje antibiotikom bilo korisno prvo treba postaviti tačnu dijagnozu, odnosno izolovati mikroorganizam koji je uzrokovao infekciju i utvrditi njegovu osetljivost na antimikrobni lek. Kad god je to moguće, dobro je laboratorijski identifikovati uzročnika iz biološkog uzorka (krvi, mokraće, brisa grla ili nosa…), napraviti antibiogram, tj. testirati osetljivost uzročnika na pojedine antibiotike i zatim ciljano lečiti infekciju. Naravno, to nije uvek moguće pa se, kad lečenje treba odmah početi, lekarov izbor antibiotika zasniva na kliničkoj dijagnozi, što znači na podacima koje dobije od bolesnika i kliničkoj slici (primer, uzročnik šarlaha uvek je isti i na njega gotovo uvek deluje penicilin). U takvoj "empirijskoj" terapiji lekar obično bira antibiotik širokog spektra delovanja kako bi se izbegao neželjen ishod i komplikacije. To su antibiotici koji deluju podjednako snažno na veliki broj uzročnika i koje treba upotrebljavati samo kada ne postoji informacija o uzročniku infekcije, a lečenje treba početi odmah. U svim ostalim slučajevima najbolje je odabrati specifičan lek, tj. onaj čiji antimikrobni spektar zahvata identifikovanog uzročnika. Osim toga, pri izboru optimalnog antibiotika treba voditi računa ne samo o vrsti uzročnika, nego i o tome da li će lek dopreti na mesto infekcije i da li je bolesnik možda preosetljiv na lek. Nije nevažno ni stanje organskih sistema za odstranjivanje štetnih materija iz organizma (npr. bubrega) jer i to utiče na delovanje leka. Ipak, valja reći da uprkos tome što su antibiotici delotvorni i sigurni lekovi, lečenje ponekad može biti neuspešno, a razlozi za to mogu biti prekasno započeto lečenje, premala primenjena doza, prekratka terapija ili neprikladan put primene.

Kako ih uzimati

Kada je odbran najprikladniji antibiotik, vrlo je važno kako ćemo ga primeniti, odnosno odrediti optimalnu dozu, učestalost i put primene. Iako se, opšte gledano, antibiotici koriste previše, u slučajevima kad je upotreba opravdana, često se primenjuje premala doza. Naime, antibiotik se, osim u propisanoj dozi, mora uzimati i dovoljno često, uzimajući u obzir vreme izlučivanja leka iz organizma. Srećom, današnja farmaceutska industrija proizvodi novije antibiotike s prikladnim doziranjem (1 do 2 puta na dan), tako da nepraktično doziranje koje remeti san postaje ređe, a i bolesnici se lakše pridržavaju uputstava za uzimanje leka 1-2 puta dnevno, nego svakih šest sati.

Kao i u primeni ostalih lekova i ovde je potrebna saradnja bolesnika. Problem je što bolesnici često prekidaju terapiju prerano, dva–tri dana nakon početka lečenja, odnosno čim osete da su nestali simptomi, no započeto lečenje mora se sprovoditi makar pet dana (najčešće je to celo pakovanje leka) i na to treba upozoriti bolesnika. Vrlo je važno antibiotik uzimati u tačno određeno vreme i u propisanoj dozi jer se time osigurava stalna količina leka u organizmu. Kapsule i tablete najbolje je uzimati s vodom, nikako ne s mlekom i mlečnim proizvodima jer bi moglo doći do usporavanja i otežavanja apsorpcije leka. Za vreme terapije antibiotikom korisno je uzimati probiotike radi očuvanja mikroflore sistema za varenje. Probiotike treba uzimati dva sata posle primene antibiotika, a ne istovremeno, jer bi ih antibiotik uništio. Valja znati i da hrana usporava apsorpciju antibiotika i maksimalne koncentracije u plazmi su manje, pa se zbog toga većina antibiotika uzima između jela ili najmanje sat pre jela. Za decu je najprikladniji oblik antibiotika sirup, no kako su tečni oblici nestabilni (mogu se upotrebljavati samo nedelju dana), izrađuju se i čuvaju u suvom obliku kao prašak, a neposredno pre primene u apoteci izradiće vam suspenziju dodatkom određene količine sterilne destilovane vode. Tako priređenu suspenziju treba promućkati pre uzimanja svake doze. Antibiotici se mogu primenjivati i parenteralno, odnosno u injekcijama, ali takva primena je uobičajena u bolničkim uslovima i pri ozbiljnim infekcijama.

Nuspojave

Svaki lek, pa tako i antibiotik, može imati jače ili slabije propratno dejstvo. Alergijske reakcije na antibiotike mogu se javiti kao promene na koži (osip i svrab) ili problemi sa varenjem (mučnina, povraćanje, proliv...), ali one su bile učestalije kod primene starije generacije antibiotika, dok su kod novijih antibiotika ređe. Ostale nuspojave mogu se javiti kao rezultat toksičnosti na određene organe i na to svakako treba misliti prilikom izbora najprikladnijeg leka. Opasne alergijske reakcije na penicilin relativno su retka pojava (javljaju se posle intramuskularne injekcije, a manje su verovatne pri oralnoj primeni), ali pacijenta je i danas obavezno upitati o eventualnim prethodnim nuspojavama na taj lek. Opasne nuspojave mogu uzrokovati antibiotici tipa aminoglikozida, i to kao nefrotoksičnost (oštećenje bubrega) ili ototoksičnost (oštećenje sluha). Tetraciklini, koji se danas ređe upotrebljavaju, često uzrokuju mučninu, povraćanje i proliv, makrolidi su izrazito netoksični, dok klindamicin može uzrokovati kolitis. U svakom slučaju, uvek vredi pravilo: ako dođe do izraženih nuspojava, treba se odmah javiti lekaru.

Oprezno s kombinacijama

Antibiotici mogu stupati u interakcije međusobno i s drugim lekovima, pa primer, cefalosporine ne bi trebalo uzimati s diureticima zbog opasnosti od nefrotoksičnosti. Isto tako, uz tetracikline ne smemo uzimati preparate gvožđa i kalcijuma (čak ni mleko) jer se umanjuje apsorpcija leka, odnosno tetraciklinu se smanjuje dejstvo. Ponekad je, da bi se izlečila infekcija, potrebno primeniti dva ili više antibiotika, no takve kombinacije se propisuju veoma oprezno jer postoji opasnost od povećane učestalosti i raznolikosti nuspojava. Razlozi za kombinaciju dvaju antibiotika mogu biti, na primer, proširenje antibakterijske aktivnosti u mešanim infekcijama ili pojačanje efekta, tj. efekat koji se ne može postići ni jednim od lekova primenjenih pojedinačno.

Ne uzimajte antibiotik čim kihnete!

U sezoni učestalih infekcija gornjih disajnih puteva koje su najčešće uzrokovane virusima, moramo se podsetiti jednostavnih, a važnih mera za sprečavanje širenja infekcije - pranja ruku i zaštite nosa i ustiju maramicom pri kijanju i kašljanju. Zbog opasnosti od mogućih ozbiljnih posledica po zdravlje i očuvanja dragocenih lekova za prave potrebe, važno je ne upuštati se u samolečenje antibioticima i pridržavati se uputstava koje ćete dobiti od lekara ili apotekara.

Zapamtite: antibiotici se koriste u lečenju bakterijskih infekcija, kod virusnih bolesti ne donose nikakvu korist

Antibiotike je najbolje uzimati s vodom, nikako s mlekom i mlečnim proizvodima