Federer kandidat broj jedan za titulu, zvuči poznato?

Iako ga mnogi uporno otpisuju, Rodžer Federer iznova pokazuje sposobnost da se digne iz pepela. Eliminacije u četvrtfinalu na Rolan Garosu i Vimbldonu bile su ’pouzdan’ znak da je magičnom Švajcarcu napokon došao kraj. Međutim, dogodilo se ono o čemu sam mnogo puta pisao ranije – Federer više nije dominantan, superioran, kako vam je draže, ali je i dalje jedan od najboljih, sposoban da osvoji svaki turnir na kojem igra. Procentualno su mu šanse manje nego pre tri-četiri godine, ali su još uvek veoma velike.

Da ipak budemo realni, Federerov nivo igre ipak je osetno opao, to je konstatovao i Endi Mari posle finala u Torontu. Češće greši iz forhenda, servis ga ne izvlači iz teških situacija često kao ranije, nekada pokazuje i znake psihološke slabosti (jeste, čudesno je preokrenuo protiv Berdiha u Torontu, ali ipak). Međutim, raznovrsnost Švajcarca i njegova vrlina da nanjuši slabu tačku suparnika čini ga i dalje vrlo opasnim.

Na turnirima u Torontu i Sinsinatiju Federer ima finale i titulu. Posebno je u Sinsinatiju bilo očigledno da Rodžer pokušava da igra još agresivnije – Bagdatisa je npr. ’ubio’ izlascima na mrežu, a primetno je bilo da i bekhendom češće napada. Tendenciju ka još ofanzivnijoj igri priznao je i sam Federer.

„Prošle godine sam igrao previše pasivno sve vreme i nisam uspevao da ’čitam’ prve servise rivala, što mi je ranije bila velika snaga. To me je nateralo na razmišljanje. Posle Vimbldona imao sam šest nedelja da poradim na nekim stvarima. Na tvrdoj podlozi lepo je napadati i ne dozvoliti protivniku da diktira tempo. Drago mi je da se vredan rad odmah isplaćuje“.

Još jedan plus za ’poznog Federera’ jeste rasterećenost – nema više šta da dokazuje, igra isključivo iz uživanja, ali karakter mu ne dopušta da zbog toga manje radi na treninzima ili da neozbiljno shvata mečeve. Posvećenost mu je i dalje maksimalna, samo je pritisak neuporedivo manji.

Druga strana medalje jeste da je Rodžer izgubio auru nepobedivosti koju je imao i da više ne može da računa da će mečeve dobijati na autoritet. To su najbolje dokazali Soderling i Berdih.

Ogromno iskustvo, trenutni nivo igre i promenljiva forma glavnih konkurenata (osim Endija Marija) razlozi su zbog kojih je Rodžer Federer favorit broj jedan za trofej na US openu.

Rame uz Švajcarca je spomenuti Endi Mari. Dobio je Nadala i Federera u Torontu, u Sinsinatiju mu je ponestalo snage, ali Škot je ponovo ubedio svet u ono što je već poznato – kvalitet njegove igre zavređuje Grend slem titulu već neko vreme.

Otpustio je trenera – posle dve i po godine zajedničkog rada Majls Meklagan od kraja jula više nije deo njegovog tima. Nisam siguran da li je uzročno-posledično povezano, ali Škot je u Torontu igrao ofanzivno kao nikada ranije.

Nije se mogla pronađi mana njegovoj igri – napadao je uspešno i forhendom i bekhendom, ali ono što me iznova impresionira kod Endija jeste njegov ritern. Skoro uvek ’uđe u lopticu’, udari je pravovremeno u milisekund i već je preuzeo kontrolu nad poenom. Kao da to nije ništa. Servis, kao i uvek, od sjaja do očaja. Više sjaja ovaj put doduše, ali više na inspiraciju, manje na rutinu.

Upravo će mu rutina biti neophodna na US openu jer se Endi isuviše unervozi na GS turnirima da bi stvari prepustio ’srcu’. Verujte, meni uopšte nije jasno kako Škot još nema neki od najvećih trofeja u riznici. Izgleda da su tenis na dva i na tri dobijena seta različiti sportovi, bar je tako u Marijevom slučaju.

Ove godine je igrao savršeno na Ozi openu i bio sam ubeđen da će savladati Federera u finalu. Sreća moja pa nisam imao vremena da odem do kladionice.

Gledajući jedino igru, Mari je u boljoj formi od Federera. Ispao je od Fiša u Sinsinatiju samo zbog nedostatka svežine, vrelo vreme ipak ga je iscrpelo, a Federer je do četvrtfinala igrao samo sedam gemova.

Ipak, u Njujorku neće biti odlučujuća samo igra, značajnu ulogu igraće ’glava’ i iskustvo. Zato je Federer u maloj prednosti.

A, gde je u celoj priči najbolji teniser sveta Rafael Nadal? Već po tradiciji, igra Španca je u padu kako odmiče sezona i kada na red dođu turniri na betonu Nadal se ne može proglasiti najvećim favoritom za trofej. To su potvrdila i poslednja dva turnira, naročito duel sa Marijem u Torontu.

Najbolju analizu igre dao je upravo Nadal na konferenciji za medije posle tog meča. Nazvao je servis najgorim delom svoje igre, a potom je dao i objašnjenje – vrlo malo je radio na početnom udarcu jer je na taj način povredio stomačne mišiće prošle godine. Takođe je istakao da je bio sporiji nego inače i da je nužno da poboljša bekhend.

Primetno je još bilo da je Rafael suviše pasivan i da će morati da podigne nivo agresivnosti ukoliko želi do svog prvog finala u Njujorku. Kod njega je ofanzivna igra skoro uvek skopčana sa nivoom samopouzdanja, pa se može zaključiti da se Nadal trenutno ne oseća najbolje u svojoj koži.

I u Sinsinatiju je igrao traljavo, spasao meč loptu protiv Benetoa, pa ispao od Bagdatisa. Nedovoljno za njegovu reputaciju i svakako nedovoljno za titulu na US openu.

Međutim, Rafael je među najborbenijim sportistima na planeti i sigurno će vreme do puta u Njujork iskoristiti za paklen trening. Nije nemoguće da na US openu vidimo sasvim drugačijeg Nadala. Uostalom, ako je u onakvom stanju prošle godine dogurao do polufinala, zašto sada ne bi mogao do trofeja? Pogotovo kada iza sebe ima titule na Rolan Garosu i Vimbldonu.

Od ostalih, Novak Đoković je uvek pretnja, povratnik David Nalbandijan osvojio je Vašington i nagovestio da se vraća u formu, što će iskreno obradovati sve obožavaoce tenisa. Endi Rodik nikada nije za potcenjivanje u Njujorku, a Mardi Fiš se u Sinsinatju odlično pokazao.

Soderling i Berdih su već dokazali da mogu daleko da doguraju na Grend slem takmičenjima, a u krug favorita iz senke spadaju još Izner, Kveri, Južni, Bagdatis itd.