Blog: 'Horor' O2 arene, Jozef K. i 'seks-motivatori'

Finale FED kupa, vikend u Pragu – iznurujući, emotivan, gorak, radostan, uzbudljiv, sve u jednom. Od poraza naših teniserki i njihove ogorčenosti na medije u Srbiji, očajnih uslova za novinare u O2 areni, pa sve do Kafkine kuće, vaclavske „klobase“, Karlovog mosta i kafane „U vejvodu“. Luka, jedan od mojih brojnih saputnika i sapatnika na ovom putovanju, kaže da se toliko toga izdešavalo da bi blog u najmanju ruku morao da bude ispisan na deset stranica. Neću vas baš toliko maltertirati, ne brinite, ali trudiću se da vas provedem kroz burni vikend u Pragu.

Češka
Podeli

Blog o dolasku u Prag pročitajte ovde.

Znate kako Olja Bećković u „Utisku nedelje“ pita gledaoca koji je njegov najjači utisak, a ovaj odgovori „taj i taj, i to u negativnom smislu“. U tom stilu, utisak broj jedan u najnegativnijem smislu jesu katastrofalni uslovi za novinare u O2 areni.

Prostor za medije bio je u samom dnu dvorane, mislim da je podrum najadekvatniji termin, mada neće pogrešiti ni oni koji ga budu uporedili sa napuštenim skladištem. Žuto-crne trake, koje označavaju da su u pitanju opasne materije, bile su izlepljene svuda po podu, ponegde i po zidovima. Novinari umeju da budu oštri, ali nije valjda dotle došlo. Uz još 'mali milion' stvari, te trake jasno su stavljale do znanja da se niko nije ni potrudio da tu prostoriju prilagodi onima koji će je koristiti.

U sali u kojoj su se održavale konferencije za medije bilo je užasno hladno, klima-uređaji s vremena na vreme ispuštali su čudne zvukove, a 'vajrlesu' nije bilo ni traga. Inače, petnaestak metara odatle, u prostoriji u kojoj su novinari radili sa kompjuterima, internet je funkcionisao besprekorno i to je bio jedan od retkih pozitivnih aspekata.

Unutar O2 arene bili smo smešteni u 'golubarniku', najvišem nivou dvorane, stolova nije bilo i lap-topove smo morali da držimo u krilu.

Ipak, to nije bilo najgore – s obzirom da smo bili smešteni u podrumu, nismo imali neposredan kontakt sa terenom i time smo direktno onemogućeni da bolje obavimo svoj posao. Želeli smo da napravimo intervjue sa Janom Novotnom, Martinom Navratilovom, možda bismo 'uhvatili' još nekog poznatog, ali nismo ih uopšte viđali, niti smo ijednom bili na donjem nivou dvorane. U halu smo ulazili isključivo na poslednjem nivou, zajedno sa publikom.

Slobodno vreme u subotu ujutru iskoristili smo za šetnju centrom Praga – Na Vaclavskim namjestima pojeli smo čuvenu “vaclavsku klobasu”. Ako mene pitate, bolja je od “praške”.

U Pragu se neprestano smenjuju uske i široke ulice, a ipak sve deluje skladno. Na Starogradskom trgu između dve crkve nalazi se spomenik Janu Husu. On je bio protivnik katoličke crkve i kao pretеča protestantizma imao je veliki uticaj na razmišljanja Martina Lutera. Spaljen je kao jeretik 1415. godine, a spomenik je podignut na 500. godišnjicu njegove smrti. Neobično je kako čovečanstvo često ubija one koje kasnije slavi.

Potom smo prošli pored Kafkine kuće. “Kao pseto”, piše između ostalog u poslednjoj rečenici njegovog “Procesa” dok nepoznati agenti ubijaju nesrećnog Jozefa K. Postoje uzbudljive knjige, krimići koji nas zaintrigiraju i od kojih nam se nešto zavrti u stomaku kao kada gledamo napet film. Sa druge strane, postoje i one koje zaintrigiraju mozak i o kojima razmišljamo nedeljama nakon što smo ih pročitali – “Proces” je jedan od takvih romana.

Kamijev “Stranac” još jedan je ‘roman za mozak’, a kolega Mandrapa u pravu je kada konstatuje da je on malo opipljiviji i konkretniji od “Procesa” iako su veoma slični u pogledu atmosfere koja vlada u knjizi.

Na Karlovom mostu gomilu turista i nas sa njima zabavljao je trio kontrabas-flauta-saksofon, a ispod nas je mirno tekla Vltava. Setio sam se kako sam zbog Smetanine “Vltave” dobio četvorku iz muzičkog u trećem srednje, nisam umeo da je prepoznam.

Mečevi su se uveliko bližili i nismo stigli da odemo do Hradčana, a Prag smo od tada videli samo uveče.

Atmosfera unutar O2 arene bila je odlična, bučna ali korektna. Samo bubnjevi i trube, uz retko skandiranje svojim heroinama. Čast Srbije branilo je oko 200 navijača smeštenih u donjem prstenu. Na pauzama između gemova puštala se melodija našeg “Kad si srećan i kad želiš” i “Ale, ale, ale, ale”.

I češke kolege i mi trudili smo se da budemo diskretni, ali s vremena na vreme omakao bi se koji uzdah razočaranja ili uzvik zadovoljstva. Nažalost, oni su oba dana imali više razloga za slavlje.

Dok sam u dvorani pisao beleške, na našem sajtu naišao sam na fantastičan tekst kolege Nemanje Đorđevića, koji sam kasnije i pročitao. Ko voli ili je voleo Football Manager, ne sme da propusti ovu temu.

U pauzama između setova igralo se “Kiss me” – na velikom ekranu pojavi se par koji onda treba da se poljubi – kao i “Fight of Fans”, gde po jednu polovinu ekrana zauzimaju navijač Češke i navijač Srbije.

Možda nisam u pravu, ali ova vrsta razonode meni je potpuno bespotrebna na sportskoj manifestaciji. Podsetilo me je na period od pre nekoliko godina kada je moj voljeni klub puštao muziku na početku skoro svakog napada. Jednostavno, neki od nas shvataju ozbiljno to što se dešava i nema potrebe za cirkusom. Onome kome treba dodatna animacija osim sporta zbog kojeg je došao trebalo bi zabavu da potraži negde drugo.

Dvoranu smo napustili neraspoloženi zbog dva ubedljiva poraza, a ja sam na telefonu pogledao vreme i video da je 18.48h. U prethodnih četiri-pet meseci barem polovinu dana na mobilnom sam ‘uhvatio’ baš to vreme. Možda se sprema revolucija i u mom životu.

Uveče smo nešto duže šetali centrom, pa smo imali “zadovoljstvo” da se susretnemo sa bar dvadesetak ‘seks-motivatora’, kako ih je primereno nazvao kolega Mandrapa. Svi oni (među njima i po jedan Srbin i Bugarin) pokušavali su da nas namame u striptiz-barove, diskretne klubove, mahali su nekim karticama, ubeđivali nas da su vrata raja tako blizu i šta sve nisu činili.

U nekom trenutku čovek ozbiljno počne da gubi strpljenje, ali srećom smo dom uskoro pronašli u kafani “U vejvodu”. Pivo od 0.5l košta 30 kruna, 1.25 evra, što je izvanredna cena (u pabovima je oko 60, a dvojica naših kolega na Vaclavskom trgu popili su pivo i za 120 kruna).

I u kafani su se Česi pokazali kao prevaranti – posle lihvarskih menjačnica i činjenice da su jednom kolegi ukrali lap-top, dočekali smo tragikomičnu situaciju sa perecama.

Na svakom od stolova u kafani stoji deset pereca, koje se plaćaju, što naravno nigde nije naznačeno. Sreća pa smo to znali i niko od nas nije ni pomišljao da uzme bajatu perecu, mada je posle piva iskušenje raslo. Međutim, lukavi Česi našli su način da doskoče gazdama – na stolu pored nas stajale su iskrzane perece, od svake je pojedena polovina ili četvrtina, ali nijedna cela. Stvarno moraš da budeš specifičnog mentalnog sklopa da bi ti to palo na pamet.

U kafani nam je bilo ugodno (Pilsner Urquell bolji je od Kozera!), ali nismo ostali dugo jer su nas sutradan čekali mečevi.

Ana nam je briljantnom partijom vratila veru u konačni trijumf. Istina je da je Kvitova bila bolesna, ali tako dobru igru Ivanovićeve nisam video u poslednje dve-tri godine. Nažalost, nada je kratko trajala jer je Šafarova izgubila samo dva gema u meču sa povređenom Jelenom.

Na kraju, ali ne i najmanje važno (što bi rekli Amerikanci), na konferenciji je usledio šok za sve novinare – mediji u Srbiji napadnuti su da nisu pružali dovoljnu podršku FED kup timu, da nisu dovoljno ‘pokrivali’ finale i sl.

Kap koja je prelila čašu bila je izjava mlade Aleksandre Krunić da su igračice “u nekim momentima imale utisak da se bore i protiv svoje zemlje”.

Novinari su bili zatečeni i neprijatno iznenađeni, pogotovo što većina nas lično doživljava njihove pobede i poraze. Nedopustivo je obraćati se novinarima na tako drzak i oštar način, pogotovo bez ikakve osnove, a onda i ulaziti u uređivačku politiku medija (“ovo ili ono imalo je više prostora od FED kupa”).



Potom se selektor Dejan Vraneš izvinio u ime igračica, nedugo zatim “kontrolu štete” obavio je i generalni sekretar TSS Dušan Orlandić, ali teniserke više nismo videli.

Da ne ulazim u detalje, može da bude samo kontraproduktivno za sve umešane, ali svim novinarima u ustima je ostao gorak ukus posle konferencije za medije.

Nedelju veče proveli smo u sređivanju tekstova uz jako loš internet u hodniku hotela, a potom smo izašli na piće u jedan od pabova blizu Starogradskog trga.

U ponedeljak, nakon što su domaćini proverili da nismo napravili nikakvu štetu u hotelu, zaputili smo se od Praga ka Beogradu.

Negde kod Novog Sada shvatio sam da sam punjače za mobilne telefone ostavio u sobi. To se nisu setili da prijave.

Prati B92 SPORT na Viberu

Sport

Austrijanci favoriti, ostali ski skakači vrebaju

Četiri nedelje posle skijaša, ski skakači počinju svoj pohod na Kristalni globus u Svetskom kupu, a domaćin prvog takmičenja je norveški Lilehamer. Pred start nove sezone, koja je na neki način put u nepoznato zbog novih odela, kao favoriti se, uprkos tome što titulu brani Norvežanin Anders Bardal, pominju austrijski skakači, ali je veliki broj onih koji će pokušati da im pokvare planove poprilično veliki…

ATP: Ko može da ugrozi veliku četvorku?

U poslednje dve godine niko nije igrao finale Grend slem turnira, a da se ne zove Đoković, Federer, Mari ili Nadal. Poslednji put to se dogodilo 2010. na Vimbldonu, kada je Berdih bio finalista, kao i na RG neposredno pre toga kada je Soderling izgubio u finalu. Ko od igrača iz šireg vrha može da ugrozi Top 4, a ko će predstavljati osveženje na ATP turu?

Saša Ozmo utorak 20.11. 11:06 Komentara: 100