Pakleni obračun: Devil vs Diavolo

Oba tima zovu sebe đavolima, oba na sebi nose kombinaciju crvene, bele i crne boje. Nijedan nikada nije osvojio Kup UEFA. Mančester Junajted i AC Milan boriće se dva puta za jedno mesto u finalu Lige šampiona. Old Traford (24. april) i San Siro (2. maj) prisustvovaće duelu giganata. Paolo Maldini u svojoj 23. sezoni vrhunskog fudbala pokušaće da zaustavi Runija i Ronalda, momke rođene posle njegovog debija za Rosonere. Romantika protiv Realnosti, Mladost protiv Iskustva, Peta protiv Prve brzine.

Vladimir Novaković Engleska, Italija, Evropa
Podeli

Dvadesetog januara 1985. godine na ostrvu Madera gospođa Marija Doloreš duš Santuš Avejru teško se kretala, brojeći poslednje nedelje do porođaja. U isto vreme, u stambenoj zgradi u liverpulskom predgrađu Tokstet Vejn i Žanet Runi dogovarali su se da zasnuju porodicu. Na stadionu u milanskom kvartu San Siro Čezare Maldini sijao je od sreće – njegov sin Paolo debitovao je za Čezareov bivši klub, zamenivši Serđa Batistinija u utakmici sa Udinezeom.

Sredina osamdesetih bila je vreme problema i za Milan i za Mančester Junajted, ali su u poslednjih dvadeset godina oba kluba obeležila evropski fudbal. Pozicije u kojima se nalaze ovog aprila prilično su različite – italijanski klub bori se da spase sezonu, predstavnik Engleske još uvek ima ozbiljne pretenzije na triplu krunu.

Mančester Junajted 2006/2007

Posle tri (za svoje standarde) neuspešne sezone, u kojima su osvojena samo dva domaća kupa, i još upadljivije – igran prilično neuverljiv fudbal, Mančester Junajted od samog početka ove sezone pokazuje da pripada samom evropskom vrhu. Temelji ovakve sezone postavljeni su mnogo ranije – mudrim kupovinama tadašnjih tinejdžera Ronalda (2003) i Runija (2004) i dovođenjem pravog golmana u liku Van der Sara (2005). Ogromnu važnost imao je dupli pazar iz januara 2006, kada su na Old Traford stigli Vidić i Evra, što će srednjoročno izuzetno učvrstiti odbranu.

Poslednje kockice bile su transferi Majkla Karika u klub i Ruda van Nistelroja iz kluba prošlog leta. Tako je osovina tima Nevil – Skols – Gigs dobila još jednu priliku da sa potpuno reformisanim timom nastavi tamo gde je prekinuta 2001, kada je zlosrećna kupovina Verona i Van Nistelroja potpuno poremetila način igre koji je klub izgradio tokom devedesetih.

Dobra forma Fergusonove ekipe počela je još prošlog februara, ali pred start ovog šampionata i u samom klubu je bilo malo optimista, koji su očekivali otpor Čelsiju do samog kraja. Ispostavilo se da, kako vreme protiče, Junajted uspeva da sačuva prednost, a uprkos ogromnim problemima sa povredama, mesec dana pred kraj sezone Crveni đavoli imaju realne izglede da ponove neverovatnu triplu krunu.

Što je jednako važno, do fantastičnih uspeha na tri fronta oni su stigli izuzetno atraktivnom napadačkom igrom, koja je stekla simpatije širom planete. Junajted je u 34 kola Premijer lige dao 78 golova, a u Ligi šampiona je pred svojom publikom tresao mreže rivala 17 puta na pet mečeva. Šokantna pobeda nad Romom od 7:1 svakako nije realan pokazatelj mogućnosti bilo koje od ekipa, ali mora da posluži kao ozbiljno upozorenje svakom protivniku.

Milan 2006/2007

Ni za Milan sezona nije počela prvom utakmicom – šestostruki šampion Evrope upleten je u aferu Kalčopoli, koja je potresla italijanski fudbal prošlog proleća, zbog čega je morao da se suoči sa kaznom od osam bodova minusa u ovoj sezoni i demisijom na četvrto mesto u prethodnoj.

Zato su Milanisti pravo sa odmora morali u kvalifikacije za Ligu šampiona, u kojima su bez većih problema eliminisali Crvenu zvezdu. Već u tim mečevima bilo je jasno da će Ančelotijeva ekipa imati problema u ligaškom takmičenju, ali je još jasnije bilo da malo ekipa na planeti može da im parira u dramatičnim mečevima u eliminacionom sistemu.

Rosoneri su odlično počeli takmičenje u ligi, rani problemi gradskog rivala čak su im dali nadu da će minus od osam bodova biti nadoknađen, a sezona bez Juventusa u Seriji A iskorišćena za osamnaestu titulu. Međutim, usledila je tragična jesen, tokom koje je klub dobio samo dve od 13 utakmica, a već sredinom decembra Inter se nije ni video na horizontu.

I pre toga bilo je jasno gde leži najveća snaga milanskog kluba. Ako je Juve najtrofejniji klub na Apeninima, Milan ih tuče na svakom koraku u Evropi. Od šest trofeja šampiona kontinenta, oni su poslednji osvojili upravo pobedom nad torinskim "crno-belima" (i upravo na Old Trafordu, gde će igrati ovog utorka).

Karlo Ančeloti je za pet i po godina u klubu često kritikovan, jer trofejni kabinet nije obogatio u dovoljnoj meri – pored pomenutog pehara LŠ iste godine osvojeni su Superkup Evrope i Kup Italije, a sledeće sezone i skudeto. Za klub koji je u prethodnih 14 godina stigao do 19 trofeja (6 titula, tri Lige/Kupa šampiona, 2 Interkontinentalna kupa) to zaista nije impresivan skor.

Međutim, Ančeloti je uspeo nešto što još od Reala iz pedesetih niko nije – počev od pobeničke 2003. on je Milan uveo u pet uzastopnih četvrtfinala Lige šampiona, a treću godinu u nizu njegov tim igra u polufinalu (u poslednje dve sezone: uspeh, pa neuspeh). Uz to, Milan sve to vreme igra sa gotovo nepromenjenim timom. Zato je akcenat ove sezone nedvosmisleno stavljen na atinsko finale, 23. maja.

Junajted – taktika

Pred meč sa Romom pisali smo o osnovama taktike Mančester Junajteda – ofanzivna 4-4-2 formacija, koja se u evropskim mečevima često pretvara u 4-2-3-1. U međuvremenu, okolnosti bi mogle da prinude Fergusona na promene.

Probleme sa povredama Junajted je imao i pred duel sa Rimljanima, ali sada oni dosežu takve razmere, da bi moglo da se desi da na bekovskim pozicijama igraju vezni igrači, baš kao u nedavnim mečevima sa Votfordom i Šefild Junajtedom. Jasno, to je izuzetno rizična opcija, jer je besmisleno upoređivati kvalitete Milana sa ekipama sa začelja Premijer lige, ali Fergusonova subotnja izjava da je klub u ozbiljnim problemima sa povredama govori da su moguće i očajničke mere (pogotovo pošto će povreda iz obe utakmice polufinala izbaciti Rija Ferdinanda).

Osnovu Junajtedove taktike u ovoj sezoni čini brza kretnja lopte i igrača na protivničkoj polovini terena. Najveći problem za rivalske odbrane predstavljaju stalne izmene mesta trojice igrača koji igraju iza napadača u 4-2-3-1 formaciji. Protiv Rome njihov startni raspored je bio Runi (levo) – Gigs (u sredini) – Ronaldo (desno). Ali, problem za protivnike je u tome što svaki od njih veoma dobro igra na svakoj od te tri pozicije, kao i na mestu isturenog napadača (u ovom sistemu; u ulozi klasičnog špica se samo Runi snalazi dobro).

U rotaciju se veoma rado i spretno uključuje istureni Alan Smit (kao i Ole Solšer, koga fizička pripremljenost ograničava na završnih pola sata utakmica), koji je mnogo bolji u polušpicu nego tipični napadač Luj Saha (Ferguson ne gleda optimistično na njegov oporavak). Tu nije kraj problema. U slučaju potrebe na poziciju centralnog polušpica dolaze inače prilično povučeni Karik i Skols, a po bokovima do kraja deluju bekovi. Ukoliko poziciju beka zauzima Flečer, on se neretko ubacuje i na mesto isturenog napadača.

Takav sistem igre bukvalno onemogućava bilo kakvu postavku čovek na čoveka u odbrani, pa ekipe moraju da pribegnu zoni. Pošto je broj igrača koji napadaju gotovo bez presedana u modernom fudbalu (nešto slično radi samo Čelsi, kada juri rezultat u finišu meča), neophodna je izuzetna koncentracija i odgovornost protivničke odbrane.

Ključ za uspeh Junajtedove ovosezonske taktike je u prebacivanju težišta igre na protivničku polovinu. Ukoliko u tome ne uspeju (a to se zbog znatno bojažljivijeg pristupa i dalje često događa van svog stadiona), otvaraju se putevi ka sopstvenom golu, što protivnici umeju da koriste.

Milan – taktika

Milan u domaćoj ligi često koristi taktiku 4-4-2, ali u Evropi (posebno na gostovanjima) Ančeloti više voli da igra 4-3-2-1 (tzv. Christmas Tree formacija). Takav raspored diktiraju i igrači kojima raspolaže. Najveća slabost ovosezonskog Milana je u napadu. Daleko najbolji napadač Rosonera je Ronaldo, koji je u prvoj polovini sezone igrao za Real u Ligi šampiona, pa sada nema pravo nastupa. Inzagi i Đilardino imaju mnogo nedostataka, dok Oliveira ove sezone jednostavno nije pokazao kvalitet vredan takvog kluba. Povrh svega, Đila i Pipo jednostavno ne mogu da igraju zajedno, a Oli je neupotrebljiv kao jedini napadač.

U takvim okolnostima za domaće mečeve Ančeloti po pravilu upotrebljava dvojicu Brazilaca, dok na jednog od Italijana računa u Ligi šampiona. Od dve opcije za velike utakmice znatno je bolja Inzagi (što je potvrdio meč u Minhenu). Pipo nikada nije važio za velemajstora, ali je malo igrača u stanju da tako koristi "otpatke", uvek bude na pravom mestu i iskoristi minimum šansi. Inzagi je Junajtedu dao gol u legendarnom torinskom polufinalu 1999, kada je Juventus vodio 2:0, ali su Fergusonovi momci dali tri gola i izborili finale sa Bajernom. U prethodnom dvomeču Milana sa Đavolima (osmina finala 2005. godine) napad je vodio Ernan Krespo, koji je u osnovi koristio istu tehniku koju će Inzagi primenjivati – provodio je sve vreme u liniji sa Junajtedovom odbranom, računajući da će protivnik pre ili kasnije pogrešiti i štedeći energiju za taj trenutak. Argentinac je u oba meča dao po gol i odlučio pobednika. Krespo jeste kvalitetniji fudbaler od Inzagija, ali Pipo je Pipo, i sa tim se uvek mora računati.

Iza napadača nalazi se srce i najveća snaga milanskog tima. Na ofanzivnim veznim pozicijama igraće gotovo sigurno Sedorf i Kaka. Holanđanin je izuzetno koristan i u defanzivnoj fazi, a njegovo glavno oružje je odličan udarac sa distance, što može biti veliki problem za van der Sara (on često odbija loptu, a pogodite ko bi na nju prvi mogao da natrči). Kaka je najveća pretnja golu protivnika, o čemu jasno govori statistika – Brazilac je sa sedam golova prvi strelac Lige šampiona, četiri gola bolji od prvog sledećeg veznog igrača. Kaka vas može napasti na mnogo načina – šutem sa distance, fantastičnim driblingom, izuzetnim kretanjem, a penale izvodi izvanredno.

Sigurnost ofanzivnoj trojci daje sledeća linija, koju po pravilu čine Ambrozini (levo), Pirlo (u sredini) i Gatuzo (desno). Oni su (pre svega bočna dvojica) istinski stub Milanove odbrane, koja bi inače imala mnogo problema. Rino Gatuzo je ultimativni kvaritelj protivničke igre, momak koji je bez premca u toj kategoriji tokom cele Ančelotijeve vladavine na San Siru. Kada je raspoložen Ambrozini ume da obavi taj posao jednako dobro, a njegova je prednost u tome što zapravo zna i šta da radi s loptom, a neretko ume da postigne izuzetno bitne golove (setite se Ajndhovena pre dve godine).

Između njih deluje Andrea Pirlo, verovatno najbolji simbol prednosti crveno-crnih u odnosu na crno-plave u najvećem gradu Lombardije. Dobijen u jednoj od brojnih razmena igrača sa Interom tokom poslednje decenije, Pirlo je od talentovanog ofanzivnog igrača sa odličnim prekidima izrastao u najboljeg defanzivnog plejmejkera na svetu sa gotovo savršenim prekidima (poslednji gol iz slobodnog udarca dao je u subotu Kaljariju). Pirlo je čovek u čijim je nogama najčešće lopta, bilo da do nje dođe on ili neko od saigrača. Odlični dugi pasovi, kontrola i racionalnost, ali i neobična pozicija na terenu za plejmejkera čine njegove prednosti.

Milan u odbrani može da igra i sa tri igrača, ali to sigurno neće činiti u ovoliko ozbiljnom meču. Broj defanzivaca kojima raspolaže Ančeloti je impresivan, čak ih je 11 nastupalo u ovoj sezoni. Međutim, problem je u tome što se od njih teško može sastaviti vrhunska defanzivna četvorka. Činjenica da su čak petorica već proslavila 35. rođendan (a Bili Kostakurta na dan meča na OT puni 41 godinu!) ukazuje na problem u kondiciji i brzini. Time se povećava odgovornost tandema Gatuzo – Ambrozini. Bočni defanzivci, posebno u tandemu Kafu – Jankulovski, predstavljaju izuzetno opasno ofanzivno oružje na dva način (Brazilac prodorima i centaršutevima, a Čeh opasnim udarcima sa distance). Jankulovski će gotovo sigurno igrati, Kafu gotovo izvesno ustupa mesto Masimu Odu.

Ono na šta Milan svakako računa u velikoj meri (i ne samo u ovom dvomeču) je iskustvo, pomešano sa izuzetnom uigranšošću. U odnosu na tim od pre pet godina crveno-crni mogu da izađu na teren sa šest, sedam ili čak osam istih igrača!

Brzina kao ključ

U dvomeču sa Romom, posebno u revanšu na Old Trafordu, za Mančester Junajted je bilo prebacivanje težišta u trećinu protivnika. Kada su to ostvarili u ranoj fazi utakmice, putevi ka Doniju bili su otvoreni, a sedam golova su kazna zato što je Spaletijev tim dozvolio rivalu da odmah ostvari cilj.

Ovog puta imperativ za Crvene đavole je brzina. Dve ekipe funkcionišu po potpuno različitom tempu: Junajtedova igra bazira se na brzoj kretnji lopte i igrača, igrom na prvi, najviše drugi kontakt. Bez toga ceo sistem mogao bi da stane. Bez zdravog Sahe Junajted nema pravog napadača, na koga bi mogle da idu lopte u postavljenoj, usporenoj igri (slično Šeringamu 1997-2001), a ako ni rezultat ne odgovara, to može izazvati paniku (videti pod: Midlzbro, Portsmut).

Nasuprot tome, Milan se najbolje snalazi u laganom ritmu, u kojem Pirlo i drugovi imaju konstantnu kontrolu lopte. To omogućava Milanu egzekuciju – iznenadna duga lopta na isturenog napadača ili neočekivano istrčavanje Kake u takvim okolnostima lako stvaraju gol-šanse.

Ako dozvole suprotno, Milanisti su u problemu – njihova odbrana ne može da se juri sa protivnicima, pogotovo ne sa linijom Runi – Gigs – Ronaldo, koja odlično kontroliše loptu i u punom trku. Zato odbrana Milana na Old Trafordu mora da bude pažljivo povučena unazad, a zadnji deo veznog reda jednako pažljivo postavljen odmah ispred nje. Iskustvo Rimljana govori da svaka pukotina može biti surovo kažnjena. Jedno je sigurno: Milan neće ponoviti grešku Rimljana, i otvoriti se na 0:1, čak ni na 0:2. Oni znaju da ih čeka revanš.

Problem: Junajted

Jedan lokalni momak 80-ih je napisao pesmu pod imenom That joke isn't funny anymore. I zaista, ako je pre mesec dana Ferguson koristio povrede pojedinih igrača da uigra rezerviste za uzbudljivi finiš sezone, đavo je sada odneo šalu. U prvom meču sa Milanom u timu sigurno neće biti Ferdinand, Vidić, Silvestr, Evra, a roviti će (možda) nastupati O'Šej i Nevil. To će totalno zarotirati odbrambenu četvorku, u čijem centru već tri meča igraju Braun i Hajnce, po osnovnoj vokaciji bočni igrači.

Problem za Junajted predstavlja i povreda nosa Edvina van der Sara – Holanđaninu je nos pukao pošto ga je Robi Kin pre mesec i po dana pogodio kopačkom, a bliski kontakt sa Dejmijenom Fransisom prošle subote sigurno mu neće pomoći da sanira povredu. Teškoća sa brojnim problemima u odbrani tim je veća, jer Junajted igra sa četiri totalno ofanzivno orijentisana igrača. Runi i Gigs su u standardnoj postavci izuzetno korisni i u odbrani, ali ne mogu da popune ozbiljne rupe.

Na pomenute probleme dodajmo i izostanak Parka, koji sužava broj bočnih opcija za ekipu, kao i ranije pomenutu povredu Luja Sahe, koja Junajtedu oduzima jedinog pravog napadača i potencijalnu metu dugih lopti u slučaju potrebe.

U takvim okolnostima i za ozbiljnije neuspehe bilo bi opravdanja, ali posle zaista odlične sezone tri trofeja su nadohvat ruke i totalni neuspeh imao bi katastrofalno psihološko dejstvo na ekipu, posebno na dve mlade zvezde.

Junajted je u poslednje tri nedelje ispustio pet bodova u duelima sa ekipama sa sredine tabele (Portsmut i Midlzbro) i time stvorio sebi veliki problem – u svakom ligaškom meču mora se igrati stoprocentno (indikativno: u oba neuspeha Gigs je provodio prvo poluvreme na klupi). Sa rasporedom koji im garantuje 13 utakmica za 46 dana odmora neće biti ni za koga.

Problem: Milan

Osnovni problem Milana mogao bi da predstavlja golman. Dida je posle utakmice sa Mesinom prošlog vikenda mislio da povreda ramena nije problem, ali se sledećeg jutra probudio sa ozbiljnim bolovima. Momentalno je oslobođen treninga, a detaljni pregledi nisu doneli konačni zaključak o prirodi povrede.

To je izazvalo ozbiljnu paniku među navijačima Milana. Rosoneri imaju šest prijavljenih golmana za LŠ, od kojih su još trojica igrala ozbiljne takmičarske utakmice, ali imena Fjorija, Kalaca i Storarija malo kome ulivaju poverenje. Australijski Hrvat je branio protiv Kaljarija, čak je bio solidan, ali Suaso i drugovi nisu Mančester Junajted. Odluka o tome da li će braniti Dida ili neko od njegovih zamenika biće doneta na dan meča.

Drugi problem Milana je u godinama – mnogi njegovi igrači, posebno u odbrani, nemaju snage da igraju dva meča nedeljno. Zato nastup Kafua u meču sa ekipom sa Sardinije praktično znači da Brazilca nećemo videti na Old Trafordu, osim eventualno u finišu meča. U takvim okolnostima, poziciju Milana znatno olakšava činjenica da je četvrto mesto u ligi relativno stabilno, zbog rezultatske prednosti i loše forme Palerma.

Treći problem je strateške prirode i opisan je ranije tokom teksta – Milan nema napadača vrhunske klase koji ima pravo nastupa u Ligi šampiona. Zato je prinuđen na alternativna rešenja, a računica je jasna: ako se u dve utakmice bude igralo na gol više, dalje će otiči Junajted. Njihova snaga u napadu može nadoknaditi slabosti u odbrani.

Istorija: 1958-2005

Prethodnog duela dve ekipe (2005) svi se verovatno dobro sećate. Milan je u njega ušao kao favorit, i adekvatno se poneo – dva puta po 1:0, i plasman u četvrtfinale, na putu ka istanbulskom spektakularnom samouništenju.

Pre toga Milan i Junajted sastali su se dva puta, oba puta u polufinalu elitnog takmičenja. Bazbijeve bebe su u proleće 1958, u prvom nastupu posle minhenske tragedije, pobedile 2:1 na svom terenu, ali su u revanšu Skjafino i drugovi slavili 4:0 (u finalu su poraženi od Reala u produžetku), a ključni drugi gol dao je Nils Lidholm, čovek koji je 27 godina kasnije pružio prvu šansu Paolu Maldiniju.

Jedanaest godina kasnije Mančester Junajted je branio titulu šampiona Evrope, a na startu je savladao irski Voterford rezultatom – 7:1. U polufinalu naišao je na Milan, a u prvom meču Milanisti su slavili 2:0. U revanšu Bobi Čarlton (koji je igrao i 11 godina ranije) dao je jedan gol, ali je golman Fabio Kudičini (otac Karla iz Čelsija) odveo svoju ekipu do finala, u kojem će pobediti Ajaks i osvojiti drugu evropsku titulu.

Mančester Junajted u principu veoma loše prolazi sa klubovima iz Italije. Zapravo, pre meča sa Romom uspešan je bio samo u proleće 1999, kada je u četvrtfinalu izbacio Inter, a u polufinalu Juventus.

Milanisti su se deset puta u eliminacijama nalazili sa engleskim klubovima. Prošli su šest, a ispali četiri puta. Najteži neuspeh pretrpeli su u finalu LŠ 2003. godine, a najinteresantniji je bio neuspeh u Kupu sajamskih gradova 1965/66, kada ih je Čelsi izbacio odlukom – novčića.

Kup šampiona, polufinale
8. maj 1958. Man Utd – Milan 2:1 (Viollet 39, Taylor 80p – Schiaffino 24)
14. maj 1958. Milan – Man Utd 4:0 (Schiaffino 3, 77, Liedholm 52p, Danova 67)

Kup šampiona, polufinale
23. april 1969. Milan – Man Utd 2:0 (Benedetto 33, Sormano 49)
15. maj 1969. Man Utd – Milan 1:0 (Charlton 70)

Liga šampiona, osmina finala
23. februar 2005. Man Utd – Milan 0:1 (Crespo 78)
8. mart 2005. Milan – Man Utd 1:0 (Crespo 61)

Svetska serija šampiona, Ist Raterford (SAD)
31. jul 2004. Milan – Man Utd 1:1, penalima 9:8 (Ševčenko 90 – Scholes 33)

Zašto će proći Junajted?

Suprotno fudbalskoj teoriji iz prethodnih decenija, domaći teren u revanšu više nije prednost. Junajted će u prvoj utakmici iskoristiti podršku sa tribina i samopouzdanje koje im domaća atmosfera donosi i probiti odbranu Milana. U revanšu na San Siru oni će moći da koriste sporost protivnika u odbrani i žestoko kazne svaku grešku rivala. Kristijano Ronaldo i Vejn Runi otkloniće svaku sumnju u ogromni potencijal, Rajan Gigs će ponovo biti ključni igrač, a Pol Skols će žutim kartonom u prvom meču sprečiti da zbog suspenzije propusti još jedno finale LŠ.

Zašto će proći Milan?

Milanovi navijači podeljeni su na temu Karlo Ančeloti, ali se svi slažu u jednom – to je najsrećniji trener u istoriji kluba. Serija povreda koja je njihovog rivala napala u ključnom trenutku otvoriće rupe u neuigranoj odbrani engleskog kluba, a Pipo Inzagi iskoristiće jednu od neuspelih ofsajd-zamki na Old Trafordu. Posle toga Milan će "pojesti" loptu, totalno lomeći samopouzdanje Fergusonovog tima. Revanš je samo formalnost, jer gosti moraju da krenu otvoreno i ostavljaju previše prostora za Kaku...

Sport

Fenomen Gretna

Samo pet godina profesionalizma bilo je dovoljno fudbalskom klubu Gretna da se sa dna Škotske fudbalske lige popne do najvišeg ranga, obarajući na tom putu mnoge rekorde. Klub iz grada sa 2700 stanovnika od avgusta će se sa Seltikom, Rendžersom i još devet ekipa boriti za titulu najboljeg u Škotskoj.

Vladimir Novaković subota 28.04. 22:51 Komentara: 36