Šoumen, univerzalac i obični dečak iz Kraljeva koji je uspeo

“Bilo je situacija kad smo trenirali po snegu, dva, tri metra snega, mi trčimo, hladno, minus deset. To mi je nekako ostalo u sećanju. Nisu tad počeli ti 'baloni' i to nego po snegu”.

M.Ljubisavljević
Podeli
Foto: B92/MLJ
Foto: B92/MLJ

Kao dete je pripreme odrađivao na aerodromu jer nije bilo para za bolje, u rodnom Kraljevu je igrao sa talentovanijima od sebe, do pre godinu dana je bio u Napretku, a sada igra nokaut fazu Lige Evrope.

Kada je stigao u lobi hotela Riksos sa širokim osmehom na licu, delovao je kao da je većinu svojih ambicija ispunio time što je zaigrao Crvenoj zvezdi, klubu koji kaže da voli od detinjstva.

Marko Gobeljić je rođen 13. septembra 1992. godine, na fudbal ga je prvi put odveo otac krajem devedesetih godina, a za godinu dana mu je popularnost drastično porasla. Često je aktivan na društvenim mrežama pa priču spontano počinjemo baš od tog dela svakodnevice svih nas.

"Volim Instagram, zanimljivo mi je to. Na Whatsappu sam, a Fejsbuk slabo, pa oni koji hoće da stupe u kontakt sa mnom mogu preko ovih mreža", priča Gobeljić za B92 i objašnjava zbog čega je uglavnom dostupan za one koji ga prate na mrežama.

"Prelazak u Zvezdu je uticao mnogo na broj pratilaca, evo na početku pre nego sam došao u Zvezdu, imao sam tri hiljade, sada imam preko 20 hiljada pratilaca. Dosta je i tih poruka, a Zvezda je veliki klub pa ima mnogo navijača i tih mladih ljudi koji ga vole. Njima su igrači Crvene zvezde idoli. Trudim se da svima odgovorim i tako ih usrećim jer vidim da njima to znači. I kad sam ja bio mlađi, isto sam voleo da mi neko od tih mojih omiljenih igrača nešto napiše”.

U vremenu dok je odrastao nije bilo društvenih mreža. Da jeste, svoje poruke bi slao nekom iz generacije Zvezde s polovine prošle decenije.

“Da je igrač Crvene zvezde? Toj generaciji Nikola Žigić, Basta, Boško Janković… to je bila ta generacija, oni su bili aktuelni. Evo Nenad Milijaš je još tu”.

Foto: StarSport
Foto: StarSport

Popularni “Gobelja” kaže da do sada nije otišao na trening Zvezdinih klinaca da vidi ko bi tu mogao da bude igrač sličnog profila – univerzalac, jer je i Gobeljić igrao na više pozicija u timu.

"Do sada nisam otišao da gledam ove baš mlađe kategorije, evo sad vidim da su im napravili teren i te nove uslove. Mislim, kad sam ja došao u Zvezdu oni nisu trenirali tu iza juga 'Marakane'”.

Ako nekadašnji šampion Evrope nije doskora imao idealne uslove za treniranje, oni su manjim sredinama još su teži. Takvi su bili i u Kraljevu pre dvadesetak godina.

“Uh, teški… Evo i sad kad vidite neke evropske timove, bili smo u Krasnodaru, kod Arsenala, u Kelnu, mogli smo da vidimo da imaju po 20, 30 terena, da je sve to drugačije. Mi imamo dva terena, evo sad su napravili ovaj novi i srećni smo zbog toga jer imamo gde da radimo. A ja sam počeo na lošim terenima i manje-više smo svi to prošli. Džombe, kad odskoči nerviraš se, ali šta je tu je, ideš dalje”, kaže Gobeljić koji se prvog treninga u Kraljevu više ne seća.

"Na prvi trening me je odveo otac pošto sam prošao tu školu 'Bubamare', tad sam bio mali i posle kad sam sazreo malo otišao sam u 'Slogu', pionire, kadete i omladince, sve selekcije sam prošao tamo”, kaže Gobeljić.

Foto: StarSport
Foto: StarSport

“Sećam se iz tog perioda da sam igrao zajedno sa Mrkelinim sinom, dosta smo vremena provodili zajedno i prošli smo te mlađe selekcije. Mogu ti reći da je kroz sve te mlađe selekcije bio među najboljima”.

Stariji sin sportskog direktora Crvene zvezde Mitra Mrkele Andrej danas igra u Bežaniji, a u međuvremenu je nastupao za OFK Beograd, Rad, bio je i u Crvenoj zvezdi, Spartaku i Turskoj.

"U mojoj generaciji u Bubamari je bilo više talenata. Sigurno četvoro ili petoro talentovanije dece od mene. Ali neka sreća, neki rad i odricanje su me dovele ovde”, priznaje Gobeljić.

"Bilo je situacija kad smo trenirali po snegu, dva, tri metra snega, mi trčimo, hladno, minus deset. To mi je nekako ostalo u sećanju. Nisu tad počeli ti 'baloni' i to nego smo trčali po snegu. Za nas decu je to bilo baš teško”, kaže Zvezdin šoumen koji je taj status stekao još kao “klinac” u Slogi.

“Sećam se na jednom aerodromu smo radili te prirpeme, nismo imali mogućnosti da odemo negde na desetak dana nego smo na nekom aerodromu po snegu gde ne vidiš kraj. Ni prst pred okom, a ne kraj. Ali tako je dosta njih prošlo to i u tome se izgubilo”. Jedan od bitnih preduslova je bila podrška roditelja koja nije izostala.

Foto: StarSport
Foto: StarSport

“Ne dolazim iz porodice koja je nešto finansijski moćna ali oni su bili tu uvek uz mene i ulagali od prvog dana kad sam počeo da igram fudbal. Pripreme, kopačke, oprema, bilo je tu i nekih turnira… u to vreme nisam mogao da shvatim koliko je njima teško ali sad kad sam malo odrastao znam da su davali poslednji dinar da bih ja uspeo u tome”.

Ti počeci nisu bili prepreka da ostane vedrog karaktera po kom je postao prepoznatljiv i među navijačima.

“Uvek sam bio među vodećima u tom smislu jer sam dosta pozitivan, volim da se družim, nasmejan sam i volim to, prija mi. Evo skoro smo baš Borjana zezali. Okačili smo na Instagram to. Borjan je došao u nekom džemperu a mi smo okačili nasred svlačionice i napisali valjda ono 'sve za 99', baš je bio smešan džemper. Ne 'stradaju' tu samo ovi najmlađi, evo sad je Borjan, Račić isto često voli da nosi tako neke boje pa onda on..”, otkriva neke od šala iz svlačionice Gobeljić.

Zadužen je za atmosferu, ali po njegovom mišljenju najbolje viceve u ekipi priča Dušan Anđelković, dok bi Nemanja Radonjić komotno mogao kopačke da zameni mikrofonom. U međuvremenu je i Gobeljić dobio svoj zaštitni znak – donji veš sa motivima “Betmena” za koji kaže da je taličan.

“Kad proslavljamo nešto, ili neki tako veliki uspeh kao što je bilo ovo u Evropi, voli Radonja da se uhvati mikrofona i najbolje peva. Tad kad je bilo posle Krasnodara pevali smo narodne i još neke Zvezdine pesme. Volimo Žule, Vujadin i ja da pevamo ali Radonja ima najbolji glas, ima malo talenta, svaki drugi Nišlija tako”, vedro konstatuje Gobeljić.

Foto: StarSport
Foto: StarSport

U “Pioniru” je takođe redovan na utakmicama košarkaša, na koje voli da ide u društvu saigrača.

"Sa Žuletom, Vujadinom, Radonjom, oni su veliki zvezdaši od malih nogu kao i ja pa volim sa njima uvek da pogledam utakmicu. Volim i košarku, pratim Evroligu i ABA ligu. Evo Zvezda je baš sad pobedila Partizan. Gledali smo nešto malo jer nam je strim bio loš”.

Od sportova prirodno najviše prati fudbal, a usled priče o kraju prelaznog roka, pitali smo ga koji bi klub voleo da ga pozove, ako to nije Zvezda. Uz slobodu da maksimalno pusti mašti na volju. Zanimljivo je da 25-godišnji Kraljevčanin deluje kao da je većinu ambicija ispunio dolaskom u sadašnji klub, ali kada bi mogao da bira...

“Verovatno neki klub Serije A ili Španije, te dve zemlje bih možda najviše voleo. Engleska je verovatno najbolja za igrače, ali možda ipak pre neka Italija ili Španija”, kaže Gobeljić.

Do sada je promenio četiri ili pet pozicija od odbrane do napada, kao dečaku mu je teško padalo “suvo trčanje”, a sada mu najviše prijaju pozicije desnog beka ili eventualno zadnjeg veznog igrača baš zbog kondicije.

“Mislim da bih tu najviše mogao da pružim, s tim što bih možda dao prednost desnom beku jer mogu dosta da trčim, da se ponavljam i zatvorim tu desnu stranu”.

Foto: StarSport
Foto: StarSport

Nacionalni dres doživljava kao “najlepši poziv”, ali je svestan da za sada nije realno razmišljati o reprezentaciji. Ipak, ni proleće u Ligi Evrope nije bilo među željama na početku prošle godine, u Napretku je to bilo nedostižno, ali se u Zvezdi ostvarilo.

“Nadaš se kao i svaki drugi čovek da će nešto biti bolje. Ja sam se nadao da ću otići iz Napretka jer sam tu proveo tri godine, isticao mi je ugovor i nadao sam se da ću napraviti neki korak dalje. Nisam znao da ću preći u Crvenu zvezdu na početku godine, mislio sam da će to biti neko inostranstvo, ali čim je stigao poziv od Zvezde bio sam toliko srećan da sam odmah pristao”, priča Gobelja i nastavlja "Prvo sam javio drugarima na 'viber' grupi. To su drugari iz Kraljeva, oni su prvi saznali i posle su saznali otac i majka. Bili su baš srećni jer znaju koliko volim taj klub i koliko sam vremena proveo na toj severnoj tribini”.

Nekoliko puta je napomenuo koliki je navijač crveno-belih, ali ne i kad je sve to krenulo. I od koga.

“Otac mi je zvezdaš i tako sam ja krenuo. Posle sam krenuo i sam sa drugarima da idem na utakmice. Krenuo sam negde sa 16 godina. Nekad je bilo i bežanja iz škole, bio je organizovan autobus pa se nas 30, 40 okupi. Ivanjica, minus 20 nas pedeset na tribini. Išao sam, Jagodina, Ivanjica… gostovanja najviše. Posle kad sam počeo malo ozbiljnije da se bavim fudbalom onda nisam imao toliko vremena da idem na te utakmice. Dva treninga dnevno i nemam kad”.

Prvi derbi je takođe jedna od utakmica koju će uvek pamtiti iako su tada i Zvezda i Partizan na “Marakani” odigrali prijateljskih 0:0 samo nekoliko dana pošto su izborili plasman u Ligu Evrope. Prvi derbi na kom je bio kao navijač je potpuno drugačija priča.

“Prvi derbi moj na terenu je bio posle Krasnodara, igrao sam levo bio sam zadužen za Jankovića da ga što bolje sačuvam, a prvi derbi na trbini… kad ti budem rekao umrećeš od smeha – onaj 136. kad je Partizan pobedio 2:0, a 'delije' napravile haos, to je prvi derbi bio”.

I u Zvezdi i u Partizanu je uvek bilo igrača koji su navijali za “onaj drugi” klub sa Topčiderskog brda. Za Radonjića važi da nije krio naklonost ka Zvezdi i dok je bio u Partizanu, a od momaka koji trenutno igraju za Zvezdu, Marko misli da niko navija za crno-bele.

“To je sve normalno, uvek je bilo toga, ali mislim da nema sada onih koji navijaju za Partizan. Ne smem da tvrdim, ali ne verujem”, zaključio je Gobelja.

Sportski intervju