Drugi krug

Građani Srbije danas su manje opsednuti politikom u odnosu na stanje od pre dve godine. Na predsedničkim izborima glasalo je svega 55,5 odsto upisanih u biračke spiskove i ovaj procenat je gotovo isti i u Vojvodini, i u Beogradu, i u Centralnog Srbiji. Solidnu većinu glasova 2,2 miliona odnosno 58 odsto) dobili su kandidati bivšeg DOS-a – Koštunica (1,2 miliona) i Labus (blizu milion). Da li je ovako umanjen interes građana posledica njihovog okretanja svakodnevnim životnim problemima (tačnije problemima preživljavanja), razočarenja zbog neispunjenih obećanja i nadanja, pomanjkanja »jakog« predsedničkog kandidata ili jednostavno umora od politike?

Verovatno je da ima i neispunjenih nadanja i razočarenja onim što je postignuto u protekle dve godine (bilo je i nerealnih obećanja i očekivanja, ali je verovatno da se moglo postići i više od onoga što je ostvareno i na ekonomskom i na socijalnom planu); možda i sami predsednički kandidati nisu dovoljno jake i popularne ličnosti koje bi privukle veliki broj građana, a možda im i programi nisu ni uverljivi, ni privlačni. Sve u svemu, prvi krug predsedničkih izbora pokazao je da tvrda nacionalistička i socijalistička opcija koja je poražena pre dve godine, nije ojačala; da su građani (u većini) zainteresovani za ekonomske i socijalne teme, za integraciju u Evropu.

Drugi je problem da li ličnosti između kojih će se birati predsednik u drugom krugu, ulivaju građanima dovoljno poverenja da će i ostvariti program za koji se verbalno zalažu. Da li je bitna razlika za građane Srbije da li će na izborima pobediti Koštunica ili Labus? Razlika je svakako manja nego što se njih dvojica razlikuju kao ličnosti. Prvo, ovlašćenja predsednika Srbije i nisu tako velika kao što se nekada (za vreme Miloševića) mislilo; drugo, predsednik ne može ni u okviru svojih ovlašćenja da deluje samostalno, jer je pod stalnim uticajem međunarodne zajednice, političkih i ekonomskih organizacija, domaćih partija i pojedinaca; treće, aktuelni predsednik dokazuje da i bez obavljanja ove funkcije, politički život u Srbiji nije posebno ugrožen. Ovo, međutim, ne znači da je za Srbiju svejedno da li će u drugom krugu biti izabran predsednik ili ne.

Veoma je bitno da bude izabran. Zašto? Neizlaskom na glasanje građani bi pokazali (većina građana) da ih ishod predsedničkih izbora uopšte ne interesuje zbog toga što im to inače i nije važno, ili zato što su im oba kandidata jednako dobri ili jednako loši. Posledice bi bile: pripremanje novih izbora, uz neminovno gubljenje vremena i novca, povećano javno ispoljavanje suprotnosti između DS i DSS, dalje raslojavanje ostatka DOS, dakle, preovladavanje destruktivnih poteza, što bi išlo na ruku samo sadašnjoj opoziciji koja je vladala Srbijom prethodnih deset godina.

Da li je tačno da samo Labus zahvaljujući svom programu, timu, poverenju koje uživa u zemlji i u političkim i finansijskim krugovima na Zapadu, može obezbediti odgovarajuće inostrane kredite, donacije, direktna ulaganja stranih investitora u postojeća i nova preduzeća u Srbiji, što je sve preduslov za održavanje makro-ekonomske stabilnosti i za obezbeđivanje neophodnog privrednog rasta? Ili, da li je tačno da samo Koštunica može obezbediti funkcionisanje pravne države, što je preduslov i za stabilan privredni rast i za normalan život građana? Kao da se malo precenjuje značaj pojedinca na tok opštih kretanja. Setimo se vremena neposredno nakon 5. oktobra 2000. godine. Predsednik SRJ Koštunica primao je čestitke i pozive velikog broja državnika; mnoge je posetio i mnogi su posetili njega.

Odmah su nam otvorena vrata UN i velikog broja međunarodnih finansijskih i drugih organizacija. Tamo smo i primljeni upravo na molbu (ili zahtev, svejedno) koju je potpisao predsednik SRJ, najveći zagovornih pravne države, poštovalac ustava i zakona, iako to nije bila njegova nadležnost već vlade koje, istina, na početku i nije bilo. Da li su makroekonomska stabilnost, prvenstveno stabilan kurs dinara i visoke devizne rezerve, ostvareni zahvaljujući potpredsedniku savezne vlade i guverneru NBJ? Njihov doprinos ne treba potceniti, kao što ne treba zanemariti presudan uticaj vlada pojedinih država, kao i međunarodnih političkih i finansijskih organizacija. Ili, u Srbiji je (uglavnom) uspostavljeno slobodno tržište, dispariteti u cenama ublažavaju se uz nameru da se otklone, realne zarade znatno su povećane, penzije i socijalna davanja isplaćuju se redovno.

Da li je to zasluga reformske vlade Srbije? Sigurno jeste, ali ne isključivo. Kao što je uslov za uspostavljanje i održavanje makroekonomske stabilnosti obilata strana finansijska pomoć u vidu donacija i povoljnih kredita, ta pomoć je omogućila i funkcionisanje slobodnog tržišta u Srbiji, i rast realnih zarada, i redovnu isplatu penzija. Zbog toga je važno da sve političke snage pokrenu građane da izađu na drugi krug predsedničkih izbora. Nije velika razlika za građane da li će pobijediti Koštunica ili Labus (nije im široko ni polje ni autonomija delovanja). Bilo bi najgore rešenje da se izbori moraju ponavljati.