Kako je Kina pripitomila Holivud

Džon Vejn se okreće u grobu. Doba kada je paranoidna politička mašinerija privodila reditelje i glumce osumnjičene za saradnju sa Komunističkom partijom odavno ne postoji, baš kao što nacionalistička euforija osamdesetih, s Rambom koji olovom odgovara na nerešena pitanja Hladnog rata, danas izgleda poprilično smešno.

A ni komunizam nije ono što je nekada bio.

Autoritarni kapitalizam modernog kineskog monolita, brak crvene i zelene boje nameće se kao zastrašujući model potencijalne budućnosti skladnog zajedničkog života državno-partijskog terora i tržišne ekonomije, pa onako kako je u 21. veku postalo jasno da američka mantra o uzročno-posledičnoj vezi liberalne demokratije i tržišnog kapitalizma baš i nema nekog smisla, tako je i Holivud shvatio da je komunizam OK, onda kada donosi novac.

Drugim rečima, sistem koji je pedesetih uništavao živote kreativaca 'zbog slobode', u nula-nultima 'guši slobodu', ne bi li pokušao što je dominantnije moguće da zagrize u tržište od oko milijardu i po ljudi – oduzmite nepismenu i siromašnu ruralnu klasu i sve pare izgubljene od nekontrolisane industrije pirata, i dalje vam ostaje itekako dobar komad terena za prodaju. Štaviše, zarada od kineskih velikih platna se u poslednjih desetak godina udeseterostručila, a u zemlji se svakog dana otvori 10 novih bioskopskih dvorana! Očekuje se da će se broj od 11.000 dvorana u najmanju ruku udvostručiti do 2015. godine. Najmnogoljudnija nacija sveta danas je drugo najveće izvozno tržište američkog filma (nakon Japana), a svaki holivudski blokbaster na kineskom tržištu zaradi dodatnih pedesetak miliona dolara. Nastavi li se ovakav rast (31% u 2012), Ernst & Young predviđa da će kineski boksofis do 2020. potpuno pregaziti američki.

Ne treba zato da nas čudi to što najveći američki filmski studiji čine sve ne bi li bivše dežurne neprijatelje zadovoljili traženim sadržajem. Još tokom devedesetih, Dizni, Soni i Metro Goldvin Majer nisu mogli da rade u Kini, kažnjeni zbog distribucije filmova 'Kundun', 'Sedam godina u Tibetu' i 'Red Corner'. U novom milenijumu, niko ne želi da ponovi istu grešku.

Trend je započeo rimejkom legendarne 'Crvene zore' (1984), jednim od luđih izdanaka Reganove rodoljubico-akcione kinematografije, klasika Džona Milijusa ('Conan', 'Prljavi Hari'), koji je uz pomoć tada mladih ikona glumišta (Patrik Svejzi, Čarli Šin, Dženifer Grej...) skrojio jedan od nezaboravnijih primera celuloidne propagande, slaveći američko oružje u rukama američke mladosti. U originalu, Rusi i Kubanci nasilno šire komunizam Novim kontinentom – u novoj verziji, snimljenoj 2009, negativci koji okupiraju SAD trebalo je da budu biti Kinezi, ali nakon što je sve već bilo gotovo, studio je shvatio kakvu je grešku zapravo napravio.

Je li pametno zemlju koja vlada državnim obveznicama Amerike i drži dolaru omču oko vrata prikazati kao okupatorske demone u napadu na bejzbol, hrišćanstvo i američku pitu?

Nakon što je kineska državna novina Globaj Tajms oštro kritikovala koncept scenarija pre nego što je film bio gotov, odgovor na gore postavljeno pitanje bio je još glasnije 'ne', zbog čega je 'Crvena zora', umesto u bioskope, morala nazad u postprodukciju. Gde je kompjuterskim efektima modifikovani materijal tri godine kasnije postao sasvim nova verzija – okupatorska crvena armija transformisala se u vojsku Severne Koreje! Los Anđeles Tajms je 2011. objasnio da je ta odluka bila ne samo politička, već i poslovna: naime, digitalna zamena uniformi, znamenja, zastavi i parola (plus promena jezika s mandarinskog na korejski) koštala je manje od milionn dolara, što je sitniš u poređenju s milionima koje projekat može da skupi u nikad lukrativnijim kineskim biskopima. Bio je to samo početak niza koji je sada postao gotovo stalnim delom dnevnih filmskih vesti.

'Pirati s Kariba: Na kraju sveta' u kineskoj su verziji ostali bez ćelavog kineskog pirata, nakon prigovora državne cenzure; iz trećeg nastavka 'Ljudi u crnom' isečena je scena u kojoj se zli svemirci maskiraju u radnike kineskog restorana, a ako ste u kineskim bioskopima pogledali 'Skyfall', niste mogli da pronađete scenu koja spominje kako je Bardemov negativac mučen u Hong Kongu, baš kao što je izleteo prizor ubistva kineskog badigara, promenjen i još pokoji komad dijaloga. 'Atlas oblaka' u Kini je skraćen za četrdesetak minuta, nakon što je Državna administracija za radio, film i televiziju (ozloglašeni S.A.R.F.T.) odlučila da golotinja samo smeta poruci filma. Baš kao što su iz 3D verzije 'Titanika' uklonili nago poziranje Kejt Vinslet, uz briljantno objašnjenje kako je to bilo nužno, jer 'zbog dobrih 3D efekata, bojimo se da bi gledaoci mogli da ispruže ruke i pokušaju da dotaknu (sliku na ekranu), a što bi ometalo gledanje drugih ljudi.'

Iz 'Pijevog života' u kineskoj je verziji nestala samo jedna rečenica – paradoksalno, tzv. komunističkoj državi zasmetala je izjava 'religija je tama', što je modifikirano kako se ne bi 'uvredili religiozni ljudi', a čemu se nije odupirao ni Ang Li – tajvanski reditelj kojem ovo nije prvi susret s kineskim makazama.

Međutim, dok neki seku i prekrajaju, drugi se kineskom tržištu okreću čitavim dodatnim komadima izvornog scenarija – 'Looper' je tako celi jedan deo radnje u svojoj 'kineskoj verziji' prebacio iz Pariza u Šangaj, a nova verzija 'Karate Kida' upoznaje nas sa porodicom koja napušta umrli američki grad Detroit zbog blagostanja novog neonskog Pekinga. Dok je izvorni 'Karate Kid', kao što mu samo ime kaže, bio vezan uz karate i Japan, nova, kineska verzija trebalo bi da se zapravo zove 'Kung Fu Kid'. Uprkos tome, u kineske je bioskope na kraju ipak išao bez 12 minuta viđenih u američkim multipleksima. 'Looper' i 'Karate Kid' imali su kineske produkcione partnere, što im je dodatno pomoglo da se bolje pozicioniraju na terenu, gde uvozna produkcija bez kineskog kapitala biva, distribucijski gledano, diskriminisana u želji za promocijom nikad snažnije i raskošnije nacionalne kinematografije. S novom politikom uvoznih kvota (porast s odobrenih 10 na 34 strana naslova), bezazleni "fantasy" s koprodukcijskim predznakom ima najviše šansi, posebno ako stiže u 3D-u ili IMAX-u, koji su poslednjih godina veliki hit na Dalekom istoku. Štaviše, kada su uvozne kvote skočile s 10 na 20 filmova, dodatnih 14 osigurano je upravo i isključivo za 3D i IMAX spektakle.

Priča se u poslednjih nekoliko meseci dodatno zakomplikovala – s jedne strane, Marvel se udružio s kineskom medijskom kompanijom DMG pa najavio da će 'Iron Man 3' u kineskim bioskopima biti prikazan sa sasvim novim scenama, uključujući i ulogu za Fan Bingbing, koju zapadnjaci u svojoj verziji uopšte neće videti! Autori filma 'Iron Man 3' imali su otvorene razgovore s kineskim birokratama u najranijoj fazi rada, ne bi li svoj proizvod unapred prilagodili svim njihovim zahtevima, baš kao što to sada čine producenti 'Kung fu pande 3', nastavka animiranog hita koji u bioskope stiže 2016.

Međutim na svaku ovakvu 'komercijalno prilagođavanje' dođe i po jedna direktna cenzura – tipična američka komedija '21 and Over', nabijena seksom, alkoholom i mladalačkim hedonizmom, menjala je scenario i poruku, pri čemu je film koji govori o urnebesnom uživanju u blagodetima slobodnog života postao kritika zapadnjačke dekadencije. ‘World War Z’, predstojeći zombi-spektakl Breda Pita, moraće da menja izvor pandemije, jer je priča o opasnom virusu koji se prvo pojavi u Kini, studiju Paramaunt zadala glavobolje pre nego što je iko prigovorio. Preventivno, dakle.

Tarantino se, pak, našao na udaru post-cenzorske intervencije pa je njegov ‘Oslobođeni Đango’ morao da ukloni otkrivenu "muškost Džejmija Foksa", ali i da ublaži nasilje. Originalna verzija, kao i većina cenzurisanih filmova, hit je na ilegalnom, piratskom tržištu.

'Bilo koji film o Kini, snimljen od strane stranaca, biće vrlo osetljiv', kaže Rob Koen, koji je poslednji nastavak franšize 'Mumije' radio u Kini, kao jednu od prvih koprodukcija dve svetske sile (Juniverzal studio i niz kineskih kompanija). Njegovo delo u startu je bilo pod nadzorom – kineski cenzori modifikovali su neke detalje u scenariju, a najviše od svega pazili su na to da drevni vladar slučajno ne liči na Mao Cedunga. Naravno, političko prilagođavanje umetnosti nije nikakva novost, čak ni za mitološki 'slobodnu' kinematografiju Sjedinjenih Američkih Država. Još 1915. legendarni Sesil Bi Demil snimio je 'The Cheat', dramu s glavnim japanskim negativcem. Osam godina kasnije, film se vratio na velika platna, ali Japan je tada bio američki saveznik – za razliku od autora od nove 'Crvene zore', CGI mu nije bio dostupan pa je primenom narativnih trikova Japanac postao zli bogataš iz Burme.

Ali ono kroz što Holivud prolazi danas, jureći profit na drugom kraju planete, zaista je bez presedana. Ili kao što je jedan holivudski moćnik, koji je želeo da ostane anoniman, za Los Anđeles Tajms izjavio odmah nakon izbijanja skandala s 'Crvenom zorom': 'Slučaj je jasan, i to prvi koji mi pada na pamet u celoj istoriji Holivuda, gde cenzorsko telo strane države duboko utiče na ono što mi stvaramo.'

Stenli Rozen, direktor Centra za istočno-azijske studije, autocenzuru filma 'World War Z' prokomentarisao je rečima: 'Ako snimaš film o zombi apokalipsi, nećeš brinuti o ugledu filmadžija. Pokušavaš da zaradiš novac.'

Džon Vejn se okreće u grobu – možda. Pitanje je koje su mu 'američke vrednosti' bile važnije, sloboda ili dobar biznis.