Od nule do pobede:"Kakav dan!"

Pad režima iz devedesetih omogućio je domaćim piscima da se oslobode dosadnog akademizma ili ljubavnih priča sa političkom pozadinom i slobodno progovore o vremenu u kojem smo živeli. Pored Kandži Marka Vidojkovića, 2004. u izdanju niškog Zografa izlazi prvi deo trilogije Dnevnik dezertera. Romanom Više od nule, Zvonko Karanović nas uvodi u polje kontrakulture, bunta, besa i težnje da se u nenormalnim okolnostima bude normalan. Do 2009. izlaze sva tri dela trilogije koja se bavi trojicom običnih likova koji odbijaju da se pomire sa situacijom devedesetih i Miloševićevim režimom i zato „dezertiraju“. Stoga su knjige trilogije Dnevnik dezertera upućene gradskim duhovima, fantomima slobode i promoterima zdravog razuma zarobljenim u „prestonici Ništavila“.

Kao prizvodi svog vremena, likovi prva dva romana Više od nule i Četiri zida i grad, Korto i Tatula, ne podsećaju samo na likove Bukovskog i Keruaka, već predstavljaju miks osobina ljudi od krvi i mesa, koje je Karanović ili poznavao ili im se divio. Uvodni stihovi Igi Popa i Karanovićeve poezije predstavljaju pokušaj da se izađe iz Ništavila današnjice koju simbolički i pesnički predstavlja grad Niš.

Pozivajući se na u svojim delima na bitnike, rokenrol i kulturu šezdesetih, Karanović, kao u stripovima Roberta Kramba, gradi anti-junake, karikature koje se slučajno izvlače iz nevolja. Korto je degradacija Korta Maltezea, a Tatula je simbolički Srebrni surfer koji visi na zidu njegove sobe. Mit o antiheroju, pored Korta Maltezea i Srebrnog Surfera predstavlja središnja priča iz Četriri zida i grad o junaku Deksi Pantelijskom. Deksa je srpski narodni superheroj čija je pripovest ispričana u stilu Rableovog grotesknog, karnevalskog romana Gargantua i Pantagruel.

Nakon Kortove i Tatuline priče, Karanović se u trećem romanu upustio u poduhvat predstavljanja dosadnog Đorđa Uzelca, koji ne poseduje ekstremne osobine svojih prethodnika, već je običan lik.

Posle laganog, brzog stila postmodernizma iz prva dva romana-scenarija, poslednji deo trilogije, Tri slike pobede, vraća nas na kafkijanski sumorni stil, beznađe i odsustvo ikakvog cilja. Uvod više nisu buntovni stihovi panka, već pesimistični Kormak Makarti. Zreliji stil formalno odgovara sadržaju – umoru samog junaka. Realnost lika Đorđa, koji neodoljivo podseća na sve nas, ubija prethodnu dvojicu, i Korta i Tatulu, bukvalno i figurativno – Tatula će zaista umreti, a u Kortovoj sobi, Đorđe konstatuje da je „čak i nacrtani Korto Malteze na zidu imao bore na licu“.

Svet Kafke prisutan je i u tematici koja se obrađuje. Kao i u prethodna dva romana, Tri slike pobede bave se velikim dešavanjima na našim prostorima – ratom na Kosovu, traumama od bombardovanja i padom komunističkog režima. Zarobljen u lavirintu Srbije – od Kosova do Beograda – u Đorđu se prepliću emocije ljubavi i mržnje, želje za begom i nemogućnošću da se pomeri. On simboliše prazninu, jer je siroče i ne zna koji su mu koreni i kome pripada. Otuda je on kao bačen na zemlju i njegova priča zapravo predstavlja pokušaj određivanja pripadnosti – „potreban je ceo život da shvatiš ko si, a i tada možeš da pogrešiš“. Jedna od slika pobede i jeste put Đorđa Uzelca ka spoznanju sopstva.

Najbitnija slika nalazi se u pozadini svih romana – Srbija devedesetih. Pored rata, ovaj period filmski je prikazan kroz likove džibera, sponzoruša, užasne muzike i drečavih patika. Otuda je Kortova prodavnica ploča duhovna oaza u pustinji odvratnosti, a Tatulini crteži skica izgubljenog puta.

Možda su grotesknost umetnika Tatule i komičnost idealiste Korta produkti ovog kontrasta u kulturi. Đorđe poseduje po malo od njih obojice, a opet nema veze sa njima – on je svet za sebe, neko kome se ne znaju ni koreni, a koji najviše nosi jedini element koji upotpunjava trilogiju – tragičnost.

Njegova pobeda kao pobeda živog, izgubljenog čoveka današnjice vezuje se za krajnju tačku Dnevnika dezertera – pad komunističkog režima. Devojka koja pleše sa trakom na paradi 5.oktobra i rođenje deteta simbolizuju nov početak i povratak na nevino. Ples sa trakom – simbol sleta i komunizma ovde se gubi u osećanju slobode i u rečima koje izgovara Korto – onaj koji otvara i zatvara trilogiju – „Kakav dan!“