Znak odlučnosti

Vlastimir Đorđević, policijski general u penziji i jedan od petorice preostalih haških begunaca, optužen za zločine na Kosovu, uhapšen je prekjuče u Budvi i prebačen u pritvorsku jedinicu u Sheveningenu. Prema izjavi zvaničnika Haškog tribunala, njegovo hapšenje rezultat je koordinisane saradnje Tužilaštva u Hagu te srpskih i crnogorskih vlasti, tačnije njihovih policija. Dve nedelje pre Đorđevića uhapšen je Zdravko Tolimir, zahvaljujući tesnoj saradnji policija Srbije i Republike Srpske.

Tu se nameću bar dva zaključka. Prvi je da je nova vlada u Beogradu stvarno rešena da sa grbače Srbije zbaci teško breme haških begunaca i saradnje sa Tribunalom. Drugi: u oba slučaja saradnja vlasti tri države i Tužilaštva bila je presudna za hapšenja. U tom kontekstu, slučaj Đorđević je više nego poučan.

Takoreći do juče, svi pobrojani akteri delovali su poput raštimovanog orkestra. Glavna tužiteljka Karla del Ponte pune tri godine ponavljala je da raspolaže proverenim podacima da se Đorđević krije u Moskvi. Pozivajući se na pouzdane izvore, to su ponavljali i beogradski mediji. Beogradski zvaničnici uzdržavali su se od detalja, ponavljajući klasični odbrambeni kliše tipa - nema operativnih saznanja da su begunci u Srbiji. Vlasti u Podgorici su, pak, tvrdile da na teritoriji Crne Gore nema haških begunaca.

Kad ono, ispostavilo se da je Dorđević izvesno vreme živeo u Budvi. Da bi zavarao policiju, koristio je lažno ime, pustio bradu i radio kao građevinski radnik! Groteski je ipak došao kraj. Teško je zdravoj pameti da blanko prihvati priču kao se Đorđević uspešno skrivao od crnogorske policije u gradu gde bukvalno svako poznaje svakog, makar i nosio bradu, ili živeo pod lažnim imenom. Ili da ga je u Crnu Goru prebacila ruska spoljna obaveštajna služba, kako bi sa Rusije skinula odgovornost. Prateći tu paralelu trebalo bi, valjda, poverovati da Goran Hadžić uspešno izbegava policijske zasede samo zato što je - obrijao bradu.

Bez obzira na detalje poznate samo nadležnima, izvesno je da ni Tolimir ni Đorđević nisu uhapšeni u belom svetu, već nedaleko od mesta zločina. Ako zaista hoće, nadležni mogu pronaći svakoga. Stoga se dva hapšenja u roku od dve nedelje mogu shvatiti kao znak da Srbija iskreno namerava da dovrši saradnju sa Haškim tribunalom. Hapšenje preostalih begunaca nužno je ne samo zbog toga što to zahtevaju u Hagu i Briselu, već zato što se proevropsko opredeljenje Srbije može dokazati samo delima. U ta dela spada i nedvosmislen odnos prema ratnim zločinima i njihovim počiniocima.