Info / 70

Zašto su u Srbiji potrebni antivladini mediji

U želji da izbegnem da me neki, čak i dobronamerni, pogrešno razumeju, prvo ću objasniti razliku između nezavisnog i antivladinog medija. Ja pod "nezavisan“ podrazumevam samo potpunu uređivačku slobodu, tj. da urednici i novinari mogu da biraju teme i sagovornike samo u skladu sa svojim shvatanjem profesije, a u okviru dogovorene uređivačke politike i budžeta. Dakle, moguće je biti i nezavisan provladin medij. Baš kao i antivladin.

Dušan Mašić, novinar, jedan od osnivača Radija B92Izvor:
Ilustracija (Foto: www.sxc.hu)

Svi bi voleli da mediji uvek budu objektivni, neutralni i izbalansirani, ali tržište često diktira neke druge uslove. Naravno, pod uslovom da zaista pričamo o tržištu, a ne o raspodeli para u skladu sa političkim interesom. Svakog vlasnika, pa tako i medijskog, u principu zanima profit. On definiše ciljnu grupu za koju misli da bi mogla da mu donese najveću zaradu, a onda daje zadatak uredniku da koncipira sadržaj tako da mu obezbedi najveću čitanost, slušanost ili gledanost, u željenoj ciljnoj grupi. Kako god zna i ume, ali da bude što jeftinije. Legitimno. Hoće čovek pare i tu nema ništa loše.

Medije određuje njihova profesionalnost i poštovanje određenih standarda kako u uređivačkoj, tako i u poslovnoj politici. Kada novinar izmišlja, to je isto kao i kada se novina prodaje po netržišnoj ceni. Novinari koji se tako ponašaju nisu deo ove časne profesije, baš kao što se ni dobar deo onoga što danas možete naći na kioscima ili u etru ne može nazvati medijima. Sad kada smo razjasnili osnovne dileme - reći ću glasno: Mislim da su danas Srbiji potrebni nezavisni, privatni, antivladini mediji.

Martovski izbori počistili su opozicionu scenu. Tu i tamo ostala je po neka (opoziciona) cigla. I ona ozbiljno oštećena. S druge strane imamo nešto što se čak više ne može ni nazvati medijima, već pre štampanom, digitalnom, video ili audio režimskom toljagom. Tu rade „novinari“ koji prepisuju ono što im se dostavi, smišljaju i izmišljaju sve što bi moglo da nanese štetu onima koji ne podržavaju vladajuće stranke, ili su, po nalogu svojih vlasnika, otvorili svoje stranice i frekvencije za najvulgarniju političku propagandu aktuelnog režima. Neki to rade sa uživanjem. Nekima to nije prvi put, budući da su i ranije bili spremni da se stave u službu vlasti. Malobrojne je sramota, ali nemaju ni s kim ni kuda. Glavni faktor koji utiče na ovakvu medijsku situaciju jeste srpsko medijsko tržište koje medije stavlja u potpunu ekonomsku zavisnost od onih koji raspolažu budžetima. Bilo da su ti budžeti namenjeni za oglašavanje ili za razne medijske projekte.

Ključ svega je ekonomska nezavisnost medija. Za to su nam potrebne institucije koje će raditi svoj posao bez obzira ko je na vlasti. Za to, opet, mora da postoji balans između vlasti i opozicije. Takav, da će se jedni plašiti drugih, a zajedno se truditi da narodu bude što bolje. Tada bi mediji mogli da budu korektor društvenih prilika i zaštitnik interesa javnosti. Mogli bi da budu neutralni, ali i ne bi morali. No, morali bi da budu profesionalni. Ne bi bilo „medija“ i „novinara“. Sistem, oličen u svojim institucijama, im to ne bi dozvolio. Da bismo do tog stadijuma došli moramo prvo da imamo opoziciju.

Opozicioni (po uređivačkom konceptu) mediji su podržavali i pomagali opoziciju 90-ih. Možda smo zaboravili, ali na tadašnjem Radiju B92 mogle su se čuti ne samo „demokrate“ već i sve opskurne antimiloševićevske opcije. Većina njih je, baš zahvaljujući B92, zauvek ostala na marginama, jer je ovaj medij diskreditovao njihove stavove u direktnom razgovoru sa njihovim tvorcima. Danas se većina medija pravi da ekstremna desnica ne postoji, a onda se čudimo kada iz digitalnog sveta, gde skuplja svoje članstvo, dođe direktno na korak od cenzusa. Ili još gore, na ulicu ili u škole. Samo argumentovana kritika može ovu grupaciju staviti tamo gde joj je i mesto - na društvenu marginu.

Vladini i provladini mediji će uvek koristiti priliku da kritikuju opoziciju. Tako im je naređeno. Baš kao što im je naređeno da ne kritikuju vlast, osim kada ona sama to hoće. Mediji koji su Srbiji potrebni morali bi u suštini da budu antivladini. Da ukazuju na svaki, makar i najmanji, propust vlasti. Zato što svaki taj propust košta obične građane. Trebalo bi da budu neka vrsta „sigurne kuće“. Mesto gde će opozicija prikupiti snagu pre nego što ponovo izađe pred „nasilnika“. „Zašto bi to mediji trebalo da rade?“ pitaće oni koji veruju u isto ono u šta i ja verujem sve ove godine. Zato što će se tek tada, kao što rekoh, stvoriti preduslovi za ekonomsku nezavisnost. To, naravno, ne znači da bi ti mediji trebalo da rade ono što rade ovi sadašnji vladini takozvani mediji. Najveću štetu opoziciji bi doneo neki njihov Kurir, Informer ili Pink.

Kredibilitet se stiče profesionalizmom, a ne nužno neutralnošću, koji je i u razvijenim demokratskim sistemima samo jedan od mogućih uređivačkih pristupa. U tim sistemima, čim neko zakorači u neprofesionalno, institucije kreću u akciju. Profesionalna udruženja će reći svoje, a vala i sudovi. Na rad oglašivačkih agencija uticaće klijenti, a ne političari. Medijski projekti biće rukovođeni interesima građana, a ne političkih stranaka. Mnogi će odmah pitati: „Ko će finansirati ovakve medije?“. Ako je to najteže pitanje, onda smo već na drugom koraku. To bi značilo da još postoji dovoljno hrabrih novinara i urednika koji bi se upustili u ovakvu avanturu. Namerno kažem hrabrih, jer bi odmah bili tretirani kao unutrašnji neprijatelj. Uostalom, videli smo kako se lako postaje ekstremista u Srbiji.

Da je sreće, ovi mediji trebalo bi da se finansiraju na isti način kao i svi ostali. Država koja teži reformama mora da shvati da postoji bar 500.000 ljudi koji ne podržavaju Aleksandra Vučića, ali i da oni treba da jedu, voze kola, kupuju odeću i obuću, idu na letovanje (ako mogu), štede u bankama, razgovaraju mobilnim telefonom... Ili možda država ima nešto drugo na umu za takve? Pritom mislim samo na ove koji su glasali, a sumnjam da i među ovih skoro 50 odsto građana koji nisu izašli na izbore ima još takvih. Da je pametna, vladajuća većina bi ohrabrila oglašivače da koriste takve medije, a ne da im to zabranjuje. Uostalom ako zaista želi u EU, eto jednostavnog testa i izazova. Pa, ili hoćeš, ili nećeš. Ako vladajuća većina ne želi da oslobodi medijsko tržište svog uticaja, morala bi najpre da se suoči sa veoma jasnom kritikom međunarodnih institucija koje će pratiti taj put Srbije ka EU. Ne samo verbalnom. Ako ni to nije dovoljno, moraće, baš kao i 90-ih, da se kreiraju strani fondovi namenjeni medijima koji ne žele da učestvuju u utakmici vezanih ruku i nogu, a mogu ozbiljno da doprinesu demokratizaciji Srbije. Sve to bi nas vratilo 25 godina unazad, ali to je mala cena u odnosu na ono što nas čeka - Srbija bez medija. I mnogo čega još.

Nove tehnologije omogućuju i da korisnici tih medija obezbede finansijska sredstva za njihovo postojanje. Neka vrsta dobrovoljne pretplate. Ta pretplata može da bude i deo vlasničkog uloga u nekoj varijanti, ali preduslov za to je da dovoljan broj ljudi shvati da im je tako nešto potrebno. Na ovaj način sigurno ne bi mogla da se pokrene neka TV ili nacionalna radio stanica, ali bi moglo da bude dovoljno za informativni veb portal. Sa video i audio komponentom. Čak i tada, postojeći sistem ima mnogo načina da tako nešto spreči, ali ako ništa drugo, bar će vladajuća većina staviti te svoje represivne mehanizme u funkciju i time pokazati svoje lice.

Mi danas imamo opoziciju u tragovima. Ako ova ne valja, praviće se neka nova. Nećemo je imati ako nastavimo da se pretvaramo da mi koji radimo u medijima tu ništa ne možemo da uradimo. Da to nije naš posao. Jeste, baš kao i to da kroz otvoreni medijski dijalog dođemo do vrednosnog sistema koji će nas činiti ponosnim što živimo u Srbiji. Čak i kada smo (privremeno) van nje.

Komentari 70
Čitajte
Pošalji komentar

Info

Srbi i Albanci kroz vekove: Istorija zajedničkog života, ne susedstva

“Potreba da napišem knjigu Srbi i Albanci kroz vekove nastala je u meni iz duboke pobude da se suočim sa istorijom ova dva naroda koja žive u susedstvu preko hiljadu godina. Zanimalo me je da spoznam njihove odnose: kakvi su bili, šta ih je zbližavalo i šta ih je udaljavalo jedne od drugih, šta ih je dovodilo do prijateljstava i do neprijateljstava. Nastojao sam da obuhvatim unutrašnje i spoljnje tokove u istorijskoj vertikali koji su uticali na postupke njihovih pripadnika, vođa i običnih ljudi”, rekao je autor Petrit Imami na promociji knjige u izdanju Samizdata B92. Sada stiže i prvi prikaz knjige koji je za list "Koha ditore" napisao Aleksandar Pavlović.

misljenja utorak 20.06. 09:36 Komentara: 6

O osvajanju slobode

Osvajanje slobode je veoma lako, dovoljno je da se oslobodite straha dok obavljate svoj posao, naročito ako je on u javnom interesu, u interesu svakog građanina. Ali očuvanje slobode je veoma skupo, naročito ako slobodu branite dosledno godinama. Brankica Stanković je među najstrastvenijim slobodarkama.

misljenja sreda 25.09. 10:56 Komentara: 3