Praunuk vojvode Mišića: Mi Srbi brzo praštamo, nije to uvek dobro

Hladno pored Trijumfalne kapije, uvukla se jeza u kosti. Koči se vilica. Teško može da se priča. Klecaju kolena od četiri sata stajanja na kiši. Ali, šta je to naspram Solnuskog fronta i prelaska preko Albanije! Sa zastavom, stoički uspravan Đorđe Stojanac, praunuk slavnog vojvode Mišića. Kad konačno dočeka, francuskom predsedniku Emanuelu Makronu stisne ruku.

Kada se poslednji put video s Makronom, prilikom odavanja počasti starim ratnicima iz Velike vojne, šef francuske države se prisetio lepih trenutaka svoje posete Beogradu, a on mu se zahvalio što je tom prilikom posetio grob heroine Milunke Savić. Da je imao vremena, i da nije udarila ona zima, od koje zubi trnu, rekao bi mu još štošta.

"Zamerio bih mu najpre za gaf od prošle godine. Moralo je da se više misli na žrtve i doprinos Srbije, onih što su ostavili kosti po Makedoniji i albanskim vrletima. To je Francuzima veliki minus. Ali, dobro. Čitao je Makron posle u Beogradu petnaest minuta na srpskom. Mi, Srbi, brzo praštamo. Odmah bi da vodimo na piće. Nije to uvek dobro, ali ovoga puta ajde de. Neka prođe", veli Stojanac.

Ističe da se u Francuskoj danas značajno promenila slika o Srbima, da nas mnogo nas više poštuju.

Đorđe Stojanac godinama dolazi na Trijumfalnu kapiju, da oda dužnu počast saborcima svog pradede. Imao je priliku da se rukuje i sa Sarkozijem i Olandom.

"Pre toga sam bio povučen. S obzirom na to da je moj otac Svetozar bio oficir kraljevske vojske, u Nedićevoj poljskoj straži, i da mu ni grob ne znam, morali smo u Srbiji posle rata da ćutimo da nas ne bi progutao mrak. Kada sam, preko Grenobla, stigao u Pariz 1967. godine, osetio sam i tu prisustvo Udbe, pa sam zaključio da mi je najbolje da gledam svoja posla", objasnio je.

Ilustracija/Foto: Getty/Central Press / Stringer

Redovno, poslednjih desetak godina, u ovo doba, ide i na srpsko Vojničko groblje u Tijeu.

"Osećam tamo, pre svega, veliko poštovanje. Tu su ljudi koji su izginuli da bismo mi živeli bolje. Tije je naša svetinja", poručuje.

Obišao je, nedavno, s unukom generala Draže Mihailovića, Vojislavom, i spomenik kraljevima Petru i Aleksandru u Bulonjskoj šumi. Upoznali su se tek pred kraj ove godine. Na Tijeu.

"To mi posebno znači. Rođeni brat moje babe Olge, Živojinov sin, Aleksandar Mišić, i Draža Mihailović, bili su školski drugovi i prvi koji su se u Evropi digli protiv fašizma. Aleksandar i major Fregl su se Nemcima lažno predstavili u decembru 1941. kao Draža i njegov ađutant, da bi Draža mogao da pobegne. Odveli su ih u zatvor u Valjevu, a kada su Nemci otkrili njihov pravi identitet, obojicu su streljali", istakao je.

Svedok streljanja je, kaže, kroz prozor zatvora bio Milorad Jevtić Šilja, koji je umro 2016. godine u Parizu i sahranjen na srpskom civilnom groblju u Tijeu. Živeo je u Francuskoj od 1944. Sklonio se na sigurno.

I pored svega što je njegova porodica preživela, Stojanac, ipak, ističe da bi mladi naraštaji iz herojskog podviga solunaca trebalo da nauče da budemo složniji.

"Da ne činimo zlo jedni drugima, međusobno, već da se pomažemo i volimo. Da se ne radujemo da komšiji crkne krava. Eto, komunisti su mi oca ubili, moja porodica je mnogo propatila zbog njih, pa sam opet, kad je Tito umro, tražio slobodno popodne na poslu u Francuskoj, dok sam radio moleraj, da na televiziji gledam njegovu sahranu", dodao je Stojanac.

Pomirenje je, kaže, jedini način da Srbija krene napred. Stojanac ističe da kao direktni potomak slavnog vojvode, pre svega, oseća ponos, te da se trudi da uvek ostane dostojan i ničim ne okalja njegovo ime.

"Silne godine sam u Francuskoj radio građevinske poslove, i kao radnik, i kao preduzimač, i nikada nijednu mušteriju nisam prevario. Često sam radio ispod cene, nekad i do ponoći, samo da bih završio na vreme", rekao je.