Bojanić: "Belanovića rupa… Skriveni govor zemlje i vremena"

To je prostor pamćenja, bola, skrivenih istina i neispunjenih obaveza. Istorija i činjenice

Lokalitet Belanovića rupe na Bežanijskoj kosi, blizu starog bežanijskog groblja, jedan je od velikih masovnih grobanica stradalih nevinih civila u Beogradu tokom Drugog svetskog rata.

Prema izveštajima i izvorima, spominje se broj od oko 3.600 tela pokopanih u tom prostoru (prema državnoj komisiji) zajedno sa navodima da je u stvari u području pokopano više žrtava.

U drugim izveštajima i memorijalnim podacima brojka se kreće i do 8.000 pokopanih.

U tim jamama (koje su pre toga kopane zbog poplava kao zaštita) sahranjivani su mrtvi logoraši, koji su stizali sa svih prostora.

To je lokacija na koju su dovođena tela žrtava iz logora Staro sajmište / Prihvatnog logora u Zemunu ("Semlin") i sa celog prostora samoproglašene NDH.

Mesto se nalazi bez jasnih putokaza, niti šireg uređenja.

Ovim činjenicama se mora pristupiti s ozbiljnošću: brojevi mogu biti predmet provere, izvori se razlikuju, ali suština ostaje… ovo je prostor ogromnog stradanja i srpske patnje.

Mesto sećanja i potisnute istine

Belanovića rupa je primer onoga što se često dešava sa prostorima stradanja… budući da se nalaze "na margini vidljivosti", postalo je i mesto zaborava.

Putokaza i nema ni jasnih detalja… nema ekskurzija ni ambijentalnih časova istorije u meri u kojoj bi morali biti.

To je naša sramota prema našim žrtvama i istoriji.

Kolektivno pamćenje… Ukoliko zaboravimo ili potisnemo, rizikujemo da se istorija ne ponovi, a već se ponavljala… da se ne ponove iste greške. Belanovića rupa je dokaz da se i na margini grada mogu nalaziti mesta velike težine.

Ne radi se samo o istoriji koja se desila, već o našem odnosu prema njoj… da li je mesto dostojno obeleženo, da li se podsećanje prenosi, da li se omogućuje pristup, i da li postoji edukacija… na tome svi mi moramo da radimo i te greške ispravimo.

Izazovi i kontroverze

Različite procene broja žrtava (od 3.600 do 8.000) ukazuju da istraživanja nisu završena, da izvore treba obraditi… i ubaciti u udžbenike.

Potrebni su jasni putokazi, oznake, informativne ploče, karta stradanja… jasno vidljiva.

Slično je i na lokalitetu Jajince gde je stradalo preko 80000 ljudi, a mesto bez vidljive info-table i kapele, muzejske postavke.

Uključiti škole i mlade… organizovati posete Belanovića rupi kao delu časa istorije, etike, ljudskih prava.

Podstaći istraživanje… arhivski rad, prikupljanje svedočenja preživelih (ako ih ima) ili potomaka, analiza tačnog broja žrtava.

Belanovića rupa nije samo "rupa u zemlji"… to je rupa u sećanju, ali i priziv ka tome da se sećanje obeleži i pamti… da žrtve budu označene i uvažene. Ako smo, kao društvo, u stanju da prepoznamo i uvažimo takva mesta, onda i mi sami postajemo dostojni imena društva koje pamti i naših predaka a potomcima ćemo tako ostaviti amanet nezaborava.

Ali ako ih ostavimo da budu zaliveni zaboravom… onda ćemo dozvoliti da se ljudska muka pretvori u prazninu i zaborav i tako polako nestajemo kao narod.

I danas postoji spomenik Saveza boraca iz 1951. godine, ali mesto je teško pronaći.

Svakako, ovo mesto mora biti mnogo bolje uređeno… i mora dobiti na značaju i turističkim rutama.

Ovaj tekst, kao i sve moje autorske kolumne imaju za cilj i da pokrenu sećanje i da se ispravi naša sramota zaborava i nemara… svakako je dosta bolje nego što je bilo do pre deceniju po pitanju uređenja, podizanja spomenika i obeležavanja značajnih istorijskih datuma… i u tom pravcu treba da se nastavi.