Speleologija – Blato, voda i mrak

Speleologe bije glas da su 'ćaknuti'. Kako i neće, kad se dobrovoljno spuštaju u jame i pećine u kojima uglavnom ima vode, blata i mraka. Voda vam kaplje zavrat ili se odasvud sliva. Blato je od one sveprisutne vrste koja se uvuče u svaku poru. A mrak je pravi, praiskonski, toliko dubok da vam se čini da hladnoća pećine upravo potiče od tame. Čime su onda speleolozi opčinjeni?

Autori:
Ivan Stančić i Ranko Trifković

Svet
Podeli

Radosti speleologije počinju u klubu. Za razliku od mnogih drugih ekstremnih sportova koji su nastali s razvojem najnovije tehnologije, speleologija ima dugu tradiciju. To znači da klubovi ne nastaju ad hoc, već su udruženja sa godinama rada iza sebe. Pre nego što izađete na vežbalište, u klubu ćete dobiti teorijska znanja koja se tiču topografije, geologije, geografije, hemije i svih drugih pratećih nauka i disciplina. Možda će da se zalomi i jedna od slavnih speleoloških žurki. Na tim zabavama srešćete najraznovrsnije zanimljive ljude, sve odreda posvećene ovom ili onom ekstremnom sportu. U Beogradu deluju čak dva speleološka rok benda, koji nastupaju na tim zabavama.

Sledeća radost jeste odlazak na trening. S obzirom na to da je speleolozima neophodna 'živa' stena, pravi kamen, vežbanje se odigrava u Košutnjaku na nekoliko mesta. Malo ćete se razdrmati, izići na svež vazduh i početi da učite tehnike penjanja, sa i bez užeta, upotrebu opreme i drugo.

Veselo je i kada kucne čas da krenete na prvu speleološku akciju. Vreme da sve naučeno primenite u praksi. Kada biste inače, da nema speleologije, uprtili ranac na leđa i obišli Srbiju; Bele vode, Buronov ponor, Lazarevu pećinu, Rajkovu pećinu, Cerjansku pećinu, Miroč, Kučaj, Cerje, Svrljig, Majdanpek...

Naposletku, dolazi pravi ispit. Stajete pred zjapeću rupu u steni i... Krećete u mrak. Malo koji sport omogućuje tako neposredan dodir s prirodom. Licem u lice sa stenom, iskusićete prirodne lepote koje možete da dodirnete, obujmite pogledom. Ako vas ne uzbuđuje ekskluzivnost vidika, pošto je krug ljudskih bića koje je videlo podzemni svet prilično sužen, možda će vas oduševiti pećinski ukrasi.

Znate ono, kad na plaži uzmete u šaku vlažan pesak. Kako voda i pesak kaplju, gradite kule i tvrđave, šarate i stvarate. Ugrubo, tako nekako hiljadama godina voda taloži krečnjak i pravi neverovatne oblike. Stalaktiti i stalagmiti su samo dve najpoznatije forme. Voda može da pravi stubiće u obliku cevčica, da se sliva kao zaleđeni vodopad preko zida stene, da tvori rebraste strukture, da pod uticajem vetra gradi tanušne krivudave prstiće od taloga. Prelivajući se od jarkobele preko žutomrke do zagasitocrvenih tonova, pećinski ukrasi se cakle i presijavaju na način koji se ne da predstaviti rečima. A kamo tek ukrasi nastali erozijom!

Katkad vodena stihija dubi i svrdla kroz stenu pa nastaju udubljeni i ispupčeni oblici tako precizno uklesani, da bi ste se zakleli da je posredi rad ljudske ruke. Na koncu, pogled na pećinsku dvoranu, sa brojnim pojedinostima, glavnim i bočnim tunelima izaziva jedinstven utisak bliskosti sa iskonskim prirodnim silama. Tamo gde ima vode, možete biti svedok nastanka novih oblika pećinskog reljefa. Pa, to je kao da da imate kartu u prvom redu za postanje, za rađanje novog sveta.

Neretko, sa čitavom planinom iznad sebe, ništa slađe od speleološke užine. Obično se čitava ekipa okupi i svako gricne ponešto što je poneo. Po pravilu, to nije obilno, ali komadić sira ili kocka čokolade prijaju kao nikad, u društvu prijatelja i saboraca koji su, kao i vi, ispuzali iz nekog mraka i preko stena da bi podelili obrok. Kad se podlože, vraćaju se na zadatak.

Ah, da, još jedan užitak speleologije. Jedan drži kraj merne trake, drugi je razvlači. Treći proverava podatke sa busole, četvrti upisuje mere i odlike kanala koji se istražuje. Toplina oko srca koju osećate u tim trenucima jeste milovanje savesti koje se ponosi što učestvujete u naučnom istraživanju i neposrednim delanjem vraćate dug precima, te zadužujete buduća pokolenja.

Ništa značajnija nije ni ona čista adrenalinska radost koja vas udari tokom akcije. Naime, da biste uopšte došli do pećinskih lepota, neophodno je da se držite za stenu kao pauk, penjete i provlačite. Neretko i zaglavite. Da se migoljite kroz već pomenutu tamu, vodu i blato. Da visite i oslonjeni samo na sopstvene snage prelazite od jednog do drugog sidrišta, penjući se i spuštajući po užetu jedva debljem od palca.

E, pa ako sve ovo ili bar nešto od ovoga nije dovoljno da vas nagna da obučete kombinezon, nataknete šlem i uputite se na speleološku akciju, onda ne znam šta da vam kažem, osim da niste za ovaj, možda i najekstremniji sport.