Ako putujete u Grčku ovog leta...

Benzin je ove godine u Grčkoj značajno skuplji, što i nije neka tajna. Cena bezolovnog benzina (od 95 oktana) kretala se od 1,6 do preko 1,8 evra. Cene nisu iste čak ni na različitim pumpama iste kompanije, a na pumpama ćete naći i razne verzije benzina – kojekakve ekonomične, ekološke i ostale… Na nekim pumpama (što uglavnom ne možete da znate dok ne stanete da sipate benzin) postoje i određene „akcije“, pa se i kvalitetniji benzin može kupiti po nižoj ceni, ali retko.

A možda ni u Grčkoj više nema nikakvog pravila (što se kvaliteta tiče)? Na nekoj od pumpi (sumnjam na jednu) sipali smo (neki loš) benzin koji nam je kasnije pravio određene probleme, maltene sve do povratka u Beograd. Sledio je odlazak kod majstora, čišćenje EGR ventila, čak i neke softverske intervencije – a, razmenjujući informacije sa kolegama, čuo sam da nisam samo ja tako prošao. Dakle, gledajte da sipate benzin na većim, proverenim, brendiranim pumpama, pa makar platili i koji evro više.

Pirej, Foto: Konrad Andrews/Flickr

Benzin je najjeftiniji (blizu 1,6 evra, ili čak i koji evrocent ispod) – gde bi drugde – nego u okolini Atinske rafinerije, praktično na deonici Pirej – Korint (ako ulazite u Atinu i Pirej). Sa druge strane, i po ostalim delovima Grčke se može naleteti na neku nižu cenu, ali, ponavljam – vodite računa da to nije neka „sumnjiva“ pumpa.

Putarine u Grčkoj su prethodne decenije bile uglavnom oko 2 evra (po određenim deonicama), a bilo je i puno mesta gde naplatne rampe nisu bile u funkciji.

I danas ćete ponegde biti počašćeni besplatnim prolaskom, ali to sve više postaje izuzetak a ne pravilo. Takođe, putarine koje su bile oko 2 evra, sve više postaju putarine od 2,5 do 3 evra. Sada se naplaćuju čak i tek otvorene deonice (iza Katerinija, ka Atini), od svega kilometar-dva – po 2,30 evra. Orijentaciono, putarina kroz Grčku od granice (Evzoni) pa do Kamene Vurle (negde blizu Lamije, ka Atini) je 19,6 evra, a od Vurle do Tripolija na Peloponezu je 16,5 evra. Dakle, za prolazak kroz celu Grčku – 36 evra.

Plaža Tolo, Foto: jikatu/Flickr

To verovatno teško pada i Grcima, pa smo doživeli da uz jedan automobil, koji je ispred nas platio i prolazio kroz otvorenu rampu, pravo niotkuda velikom brzinom projuri jedan motor. Pa – ako nekome od suvozača padne na pamet da na naplatnoj rampi otvori vrata da se malo proluftira – može ostati bez tih vrata ili može dobiti lepu fresku motorcikliste na unutrašnjosti svojih vrata.

Na plaži u Tolu, blizu Nafpliona (južno od Atine) – primećuje se odsustvo entuzijazma čuvara plaže u letnjem periodu. Koršćenje ležaljki i suncobrana je dodatno poskupelo – pa sada iznosi čak 8 evra (mada je u crnoj gori čak 10 evra, a na Ričardovoj glavi 22 evra!) . Zaista vredi razmisliti da li da, prvog dana odmora, kupite u nekoj radnji svoj suncobran i par onih zgodnih malih stolica na rasklapanje ili da uredno plaćate ovaj morski harač. Lokalni čuvar plaže, Manolis, bio je jako ljubazan, dodavao je svakodnevno (besplatno) suncobran za decu – da mogu u hladu da grade kule od peska, čak nas je jednom počastio turom pića. A nama je sa puta zaostala jedna konzerva „Jelen“ piva, pa smo tako i mi uzvratili čašćavanje.

Ukratko, „Jelen“ pivo se ove godine pio i na Peloplonezu! Takođe, obično se dešavalo da Manolis pokupi uveče sve ležaljke i suncobrane (osim naših) a onda čeka samo na nas, koji ne znamo kad je dosta. Skoro da smo par puta hteli da mu predložimo da ode kući, a da mi kasnije skupimo sve ležaljke po plaži, samo da nam ne stoji nad glavom.

Jedina kakva-takva gužva na plaži stvarala se vikendom, kada naiđu Atinjani izbegli iz svog vrelog grada. Dešavalo se da po par dana niko ne isprazni kante na plaži, a jedan sablasno ispumpani, probušeni dušek, ležao je i svih deset dana pored kante. Grci očigledno nemaju nekog svog ministra Dulakisa, da povede akciju „Očistimo Grčku“. Čak i tuš nije radio par dana. Da ne shvatite pogrešno, more, plaža i svi ostali potrebni elementi su ipak toliko lepi da nijedan gorepomenuti detalj ne može da vam pokvari utisak. Ali eto, da je savršeno – nije.

Foto: MeRuyan/Flickr

Daleko više nego prošle godine – po plaži je krstarila horda prodavaca i masera. Mislim – svi su nas masirali, ali su neki zvanično nudili usluge masaže. Bilo je tu Indijaca, Kineza, Afro-afrikanaca i ko zna kojih sve još nacionalnosti – a u ponudi su bili piratski CD-ovi (sa titlom na grčkom), haljine, narukvice, ogrlice, naočare za sunce, torbe, šeširi, satovi, plus pomenute usluge masaže, a i tetoviranja. Tako na plažu možete doći samo u kupaćim gaćama, i sa potrebnim novcem – i bez problema ćete se vratiti potpuno obučeni, sve sa šeširom, izmasirani i sa tetovažom.

Ponekad su prodavci prolazili na svakih 3-4 minuta što je zaista prilično iritirajuće. Ali šta će ljudi – niko ne bi šetao kompletno obučen, u patikama, na 35 stepeni, (pored tako čarobnog mora odmah pored vas) sa gomilom šešira na glavi i sa stotinu haljina u rukama – da ga muka nije naterala. Tih prodavaca smo prošle godine videli isto toliko u Paraliji, a očigledno su se od tada spustili i ovamo, daleko na jug. Jedino ih nismo videli na obalama Mesinije, ali za očekivati je da će do idućeg leta stići i tamo.

Katerini, Foto: cod_gabriel/Flickr

Po auto-putevima se, za razliku od prošlih godina, ne vozi tako brzo, mada se i dalje vozi uvek malo brže nego što je dozvoljeno. Pitali smo našeg apartmanodavca Nikosa da li ih je to policija „pritegla“ sa radarima i kamerama, a on nam reče da je to pre svega zbog skupog goriva, jer se baš i ne isplati više jurcati 180 ili 200 na sat i trošiti 10-12 litara na sto km!

Prisustvo policije je i dalje, kao i prethodnih decenija – vrlo diskretno (osim u Atini, kada se najave demonstracije), ali se može videti poneka patrola kako radariše na autoputu između Soluna i Atine. Šta se dešava kada vas policija zaustavi, ne znamo – a ne bismo ni želeli da saznamo, svakako. Na sve strane su table sa oznakama da se put kontroliše policijskim kamerama – ali, opet, svi voze brzo, i uglavnom brže od ograničenja. Autoputevi (i drugi putevi) su i dalje veoma dobri, ponegde baš savršeni.

Možda je i najgora deonica puta ona od Evzonija do prve „raskrsnice“ za Solun i Atinu, koju Grci očigledno doživljavaju kao slepo crevo svog putnog organizma. Vidi se da izgradnja puteva i dalje napreduje, verovatno malo usporena zbog grčke krize, ali ide. Naziru se tuneli i vijadukti na onoj teškoj deonici za izgradnju autoputa kroz kanjon reke Pinios, na delu između Katerinija i Larise. Nešto malo se radilo i po Peloponezu, oko Tripolija.

Hotel za mladence u Nafplinu (nekadašnja tamnica), Foto: thebaldwin/Flickr

Što se tiče službenih lica, na grčkoj granici smo na ulasku čekali oko pola sata (bila je nedelja, prepodne, računali smo da tada nema velike gužve – ali je i tada u Grčku ulazilo puno automobila, pre svega sa makedonskim tablicama). Pri izlasku iz Grčke sve je trajalo mnogo kraće, između ostalog i zato što se grčki policajac nije udostojio ni da otvori naše pasoše, a kamoli da lupi neki izlazni pečat.

Inače, naš Nikos nam reče i da su porezi na imovinu značajno povećani, te da je on za svoje dve zgrade sa apartmanima plus za još neki stan (ili stanove) u Nafplionu, prošle godine plaćao godišnji porez od oko 25.000 evra (!) a da sada treba da plati 40.000 evra. Takođe, da bi uopšte imao goste ove godine, morao je čak i da snizi cene (pa je i naš 3+1 apartman koštao 45 umesto prošlogodišnjih 55 evra), tako da će naredne godine otvarati apartmane, verovatno, jedino za svoje prijatelje (nadam se da smo i mi ušli u tu kategoriju?).

Reče da su i troškovi održavanja ogromni, i da preko leta plaća skoro 1000 evra (mesečno !?) devojci koja čisti apartmane, a da maltene još toliko daje kroz razne doprinose i poreze za to radno mesto, ako ne na mostu, a ono na ćupriji. E sad, Grci su dve godine u krizi, a mi dvadesetak, tako da baš ne mogu da se sekiram zbog ovih problema – ali eto, da prenesem informacije.

Evzoni marširaju ispred demonstranata u Atini, Foto: Beta

Cene voća i povrća baš i nisu prijateljske po turiste/kupce, pa kada se vratite u Beograd i odete na vašu pijacu – sve vam izgleda skoro džabe. Breskve su koštale po 2 – 2,5 evra, trešnje između 4 i 6 evra, jedino su lubenice, sa 20 evrocenti bile jeftine. Međutim, kao i uvek, kao i svuda, nešto je jeftinije, nešto je skuplje – pa i u supermarketima možete naći razne stvari po baš finim cenama. Eto, na primer, tegla „Nutele“, ona veća, koja kod nas košta od 340 do 380 dinara, tamo je bila 2,20 evra.

Čista računica – pojedete kilo „Nutele“ dnevno, i uštedeli ste pet evra. Deset dana – pedeset evra, i ostanete dan duže na moru. Šalu na stranu, Grčka baš ne pruža mnogo prostora za štednju, ali to ni ranije nije bio slučaj. Kad smo kod štednje, apeli grčke elektrodistribucije da se štedi struja očigledno nisu urodili plodom, pa je 2-3 dana (u popodnevnim časovima) grčka ED u Tolu (verovatno i u celom regionu Atine) sprovodila restrikcije struje od po 2 sata. Dušu dalo za popodnevnu dremku…

Što se tiče demonstracija i te vrste problema, imali smo sreće da izbegnemo sve zastoje na granicama, demonstracije u Atini (obišli smo je dan pre početka dvodnevnih demonstracija), proteste taksista, blokade puteva i slične neprijatnosti.

Trg Sintagma u Atini bio je zaposednut šatorima demonstranata i iskićen gomilom protestnih parola ispisanih na velikim platnima, i to je bilo to. Nikos nam reče, pre nego što smo polazili u Atinu, da baš ne moramo mnogo da se „muvamo“ oko trga Omonija, jer tu postoje mnogo veće šanse nego u ostatku Atine da vas neko odžepari ili da imate sličnih neprijatnosti, što smo, naravno, poslušali.

Pa ako se tek spremate za letovanje u Grčkoj, srećan put, nema razloga za brigu. Valjda.