Blato - Večeras je naša fešta

O čemu se radi?

Te noći je gostovala Meri Cetinić, Splićanka čija je porodična istorija vezana za Blato, zatim Tadija Bajić alias Tedi Spalato, zatim Vinko Coce i splitski Beograđanin Goran Karan sa dve klape, i to Kumpanji (hoće reći prijatelji, drugovi) iz Blata i Kampanel iz Primoštena.

Prava dalmatinska kanconjerska reprezentacija, kakva se teško na jednom nastupu može čuti i u najvećim dalmatinskim muzičkim središtima.

Posebna priča je fluid između klapa i publike. Sve sa glasnim odobravanjem i zajedničkim pevanjem, uz komentare u filmskom stilu od ovog može da se rikne. Posle jednog kolektivnog pevanja, čak je i jedan majstor, kakav je Vinko Coce, posle izvedbe njegovih Ribara, u jednom trenutku raširio ruke i uzviknuo: Najbolji ste!

U snežnoj noći oko beogradskog Sava centra led je bio definitivno probijen.

Još kada su se pored zvučne kulise od šuma mora čuli kliktaji galebova, sve me je to vratilo u onu godinu kada sam sa nebeskim poetom i novinarčinom Momčilom Popadićem (dovoljno je da pomenem da su njegove pesme Ča je život vengo fantažija, Oprosti mi pape) boravio u njegovom rodnom Blatu.

Prvo sam išao u Vela Luku, a kada sam sagovornicima u Blatu rekao gde sam bio, oni bi samo A, kod onih... I ne bi komentirali dalje.

Pope me je fino upozorio da Blaćanima i Blajkama (žene iz Blata, je li) ne pominjem mnogo druga naselja na Korčuli, jer ne da se oni mrze nego ima tu ono nešto...

Da dokažu da nisu kao oni drugi, tamo neki, najpre su me domaćini ponudili u konobi u centru da probam njihovu anižetu, odličnu travaricu obojenu anisom, koja mu je davala, što bi pesnik rekao, kao od sunca otkinutu, otvorenu zlatnožutu boju.

Svojim poslom navratio je tu i fra Ivo, koliko sam shvatio da se dogovori o vinu za potrebe crkve, pa kada smo se upoznali uz čašicu razgovora, pozvao me je da tog popodneva budem gost kod njega na ručku ili „na obidu“, kako se to govori na gotovo svim srednjodalmatinskim škojima.

Vraćam se na te teme zato što je fratar bio veoma lucidan, obrazovan i otvoren za razgovor, iako sam ga opomenuo da od mene ne može očekivati baš primerenu hrišćansku blagopokornost... Čini mi se da mu je upravo to bilo neka vrsta izazova jer nisam „iz njegovog stada“. Još kada je došao Pope razgovor se uz odlično crno vino, verovatno misno vino, koje se koristi u crkvenim obredima, koga u narodu zovu „krv Isusova“, pretvorio u prpošnu i veselu dalmatinsku parlatinu (talijanština, od glagola parlare, govoriti), u kojoj ipak nije bilo neumesnih reči. Fratar je razgovarao sa časnom:

- Lipo, lipo, časna Magdalena, ali pazite kod friganja liganja.

- Šta da pripazim, lignje su friške, jutros nam ih je donija ribar Ivan... Nema se tu šta pazit. Biće odlično.

- Da, ali neka budu one koje su pet- šest u kilo, ne veće, ne ni one baš male. - uputio ju je blago fra Ivo.

Pope i ja smo sa smeškom nazdravili.

Horsko, gromoglasno „Večeras je naša fešta, večeras se vino pije“ vratilo me iz Blata u Sava centar.