55. Bijenale: Pretenciozna enciklopedija

Venecijansko bijenale umetnosti propustilo je priliku da pokaže kakva bi mogla da bude uloga savremene umetnosti u današnjem turbulentnom svetu, jer se ambiciozno zamišljena koncepcija umetničkog direktora Masimilijana Đionija o “enciklopedijskoj palati” uglavnom svela na prikaz toga šta sve može da bude umetnost i ko sve mogu da budu umetnici, prenosi portal SEEcult.

Uz pojedine izuzetne radove, koji se neminovno mogu naći među više od 150 umetnika iz 37 zemalja na centralnoj izložbi i u 88 nacionalnih paviljona, 55. Bijenale, generalno gledano, pokazuje konfuznu sliku današnje umetnosti, uz odsustvo svesti o stanju civilizacije, koja vapi za kritičkim sagledavanjem opšte krize u kojoj se nalazi, kao i za novim znanjima, perspektivama i idejama, konstruktivnim i hrabrim rešenjima…

Centralna izložba 55. Bijenala “Enciklopedijska palata”, inspirisana utopijskim snom italijanskog auto-mehaničara i samoukog umetnika Marina Auritija o monumentalnom zdanju u Vašingtonu koje bi sakupilo sva znanja i otkrića ljudskog roda, pružila je eklektičan izbor umetničkih praksi u rasponu koji seže i stotinak godina unazad, uz istorijske artefakte. Đioni je zamislio 55. Bijenale kao imaginarni muzej koji bi trebalo da inicira razmišljanja o različitim načinima na koji se slike mogu koristiti “u organizovanju znanja i oblikovanju našeg doživljaja sveta”. Predstavljajući i savremena, i dela iz prošlosti različitih referenci, kao i radove za koje ni njihovi autori ne tvrde da su umetnost, želeo je da podstakne “imaginaciju izvan realnosti, san o nekoj drugoj realnosti…” Na 55. Bijenalu našla se tako i ezoterija, kao i niz eskapističkih radova, kako profesionalnih umetnika, tako i mnogih amatera, odnosno autsajdera - kako je Đioni nazvao ljude van profesionalnog umetničkog sveta, pozvavši ih u nameri da pokaže šta je umetnički svet danas - u eri digitalne hiper-povezanosti, odnosno šta su slike u našim glavama, a ne u medijskom i onlajn prostoru.

Rušeći granicu između profesionalnih umetnika i amatera, autsajdera i insajdera, izložba 55. Bijenala, kako je zamislio Đioni, trebalo je da pruži antropološki pristup slikama današnjice, posebno se fokusirajući na imaginaciju i njene funkcije.

“Koji je prostor preostao za unutrašnje slike - snove, halucinacije i vizije - u eri okupiranoj spoljnim slikama? I koja je svrha stvaranja slike sveta kada on sam ubrzano postaje kao slika?, naveo je Đioni o konceptu glavne izložbe 55. Bijenala koja počinje Auritijevom maketom, dopremljenom iz Folk art muzeja u Njujorku. Đioni smatra da ona zapravo “najbolje reflektuje gigantski obim Bijenala u Veneciji i nemogućnost sagledavanja enormno velikog sveta umetnosti danas”.

Đioni je na centralnoj izložbi ukrstio savremene umetnike i sa radovima davno preminulih spiritualista, kao što su apstrakcije Hilme af Klint (1862-1944), “proročanski” crteži Alistera Kroulija (1875-1947) ili kaleidoskopska tumačenja univerzuma Augustina Lesaža (1876-1954), pozajmljena iz art-brut kolekcije u Lozani. Počasno mesto u centralnom paviljonu, kojim je Đioni naglasio koncept “autsajdera” i “unutrašnjih slika”, dobio je čuveni psihoanalitičar Karl Gustav Jung, predstavljen “Crvenom knjigom” - ilustrovanim memoarima na kojima je radio 16 godina, a koji prikazuju njegove snove, fantazije i vizije iz detinjstva, na kojima je zasnovao kasniji opus. Transkripti Jungovih vizija i njihove interpretacije i simboličke ilustracije bili su donedavno dostupni samo uskom krugu njegovih prijatelja i rodbine. “Crvena knjiga” premijerno je izložena u Italiji, a prvi put se i verovatno poslednji, našla među radovima savremene umetnosti.

Iako je otvorio vrata tzv. autsajderima, Đioni se nije lišio ni zvezda, posebno američke (Brus Nojman, Sindi Šerman, Pol Makarti, Ričard Sera, Valter de Marija…) i evropske umetničke scene (Fišli i Vajs, Sara Lukas, Stiv Mekvin i Tino Segal, koji je i dobio Zlatnog lava za najboljeg umetnika na centralnoj izložbi).

Sa prostora bivše Jugoslavije nema nijednog umetnika na centralnoj izložbi, a nije zastupljena značajnije ni cela istočna Evropa.

Učesnika iz Afrike i Južne Amerike je ukupno desetak, koliko ih je i iz Azije, što takođe govori o “enciklopedijskom” konceptu. Manjak diverziteta na centralnoj izložbi Bijenala, primetan već godinama, nadoknađuju nacionalni paviljoni kojih je ove godine 88 (pre deset godina bilo ih je 63), uključujući deset debitanata (Angola, Bahami, Bahrein, Kosovo, Kuvajt, Maldivi, Obala Slonovače, Paragvaj, Tuvalu i Vatikan).

Edson Chagas i saradnici / Angola (Beta/AP)

Najboljim paviljonom 55. Bijenala, na opšte iznenađenje, proglašen je upravo jedan od debitantskih - Paviljon Angole, u kojem se predstavio Edson Čagas. Njegov rad sa napuštenim objektima koji, razmešteni po gradu, stvaraju nove odnose sa urbanim kontekstom, uklapa se u koncept “sakupljanja” koji je Đioni uveo, ali je mnogim predstavnicima stručne javnosti promakao za vreme vernisaža.

Na kritike o manjku diverziteta na centralnoj izložbi “olimpijade umetnosti”, kako se Bijenale često naziva, Đioni je odgovorio statističkim podacima, navodeći da ove godine učestvuju umetnici iz 37 zemalja (2011. bili su iz 22 zemlje, a 2009. iz 30), da je više azijskih i južnoameričkih umetnika nego pre dve godine. Takođe, više je žena nego 2009. i 2011.

Među njima je i Sindi Šerman, poznata po fotografijama kojima se transformiše u različite ličnosti, koja je dobila ulogu kustosa izložbe unutar centralne izložbe, a za svojevrsni imaginarni muzej lutaka, fotografija, skulptura, crteža… pozvala je i neafirmisane umetnike i zatvorenike, kao i popularna imena, kao što su Rozmari Trokel, Robert Gober, Pol Makarti, Čarls Rej…

Pažnju je privukao poljski umetnik Artur Žmijevski video radom o slepim ljudima koji slikaju svet koji ne vide (Blindly), koji pokazuje istovremeno i besmisao i nemoć, ali i odlučnost za bavljenje umetnošću. Na neki način taj rad postavlja ključno pitanje smisla umetnosti danas, pa i samog Bijenala u Veneciji. Upečatljiv rad prikazao je i poljski umetnik Pavel Altamer, izazivajući kod mnogih posetilaca jezu serijom od stotinak skulptura “Venecijanci” u prirodnoj veličini, napravljenih od plastičnih sivih traka. Svojevrsni “grad duhova” trebalo bi, prema Altameru, da nas podseti da je veliki uspeh shvatiti da telo nije samo vozilo duše.

Veliki prostor dobili su crteži Rudolfa Stajnera, dijagrami koji predstavljaju idealistički san o dokučavanju celokupnog univerzuma. U blizini je i rad Tina Segala, dobitnika Zlatnog lava za najboljeg umetnika na centralnoj izložbi, koji je stvorio jednu od svojih “konstruisanih situacija” sa performerima različitih generacija koji dočaravaju prenošenje znanja, mitova i kulture, kao i univerzalni karakter ljudskog uma i iskustva.

Pažnju je izazvao i rad Olivera Kroja i Olivera Eslera “387 kuća Petera Frica (1916-1992)” s minijaturnim maketama zgrada živopisnog austrijskog gradića, kao i 200 minijaturnih glinenih skulptura u staklenim vitrinama koje su predstavili švajcarski umetnici Fišli i Vajs, ironično se osvrćući na sladunjave momente današnjeg sveta i ljudske istorije, misterije i banalnosti svakodnevnog života. Tako su Ajnštajnovi roditelji prikazani neposredno nakon začeća sina, Žak Lakan kada je prvi put video sebe u ogledalu, grupa krompira koji se pitaju kako su uopšte stigli u Evropu, Mik Džeger i Brajan Džons kako odlaze kući zadovoljni pesmom “I can't get no satisfaction”…

Enciklopedijski koncept i opsesivnost “kolekcionara” kvalitetom prikupljenog odražava se kroz rad pokojnog Ditera Rota koji je za “Solo scene” snimao sebe svakodnevno poslednjih godina života (kraj 90-ih), obavljajući banalne aktivnosti, a svaki snimak je studiozno katalogizirao.

Tino Seghal (Beta/AP)

Pjer Paolo Pazolini bio je inspiracija za novi dokumentarac američke umetnice Šeron Sajes, kao i za skulpture Ričarda Sere, smeštene u okruženju mračnih realističkih slika sa morskim prizorom Tjerija de Koridera.

Hito Stejerl u novom radu za 55. Bijenale dala je svojevrsni gerilski priručnik kako biti neopažen u današnjem svetu digitalnog hiper-nadzora, dok Kohei Jošijuki, posredstvom fotografija napravljenih od ultracrvenih snimaka, pruža pogled na seks parova u parku i voajere, kojima i sam pripada.

Posebnu pažnju privukao je “Lenjingradski album” Evgenija Kozlova koji dočarava seksualne fantazije iz dečaštva.

Među radovima na centralnoj izložbi su i crteži božanstava pripadnika Šaker zajednice, demoni na crtežima šamana sa Solomonskih Ostrva, kosmografija Gua Fenđija i Eme Kunc, religijske ikone Jan-Frederika Šnajdera… Svojevrsno strahopoštovanje prema kosmosu primetno je u mnogim radovima, od filmova Melvina Motija do refleksija o prirodi Lorena Montarona i pejsaža Tjerija de Koridea. Niz radova opisuje i unutrašnji svet u kojem se prepliću forme prirode i imaginacija, a ta tajna veza mikro i makrokosmosa prisutna je i u radovima dobitnica Zlatnog lava za životno delo - Marize Merc i Marije Lasnig.

Na dinamičnu tenziju unutrašnjeg i spoljašnjeg ukazuju radovi koji istražuju ulogu imaginacije u zatvorima (Rozela Biskoti) i psihijatrijskim bolnicama (Eva Kotakova). Niz radova zasnovan je na motivima pisanih dela, pa se Kristijana Soulou bavi imaginarnim bićima Horhea Luisa Borhesa, a Hoze Antonio Suarez Londonjo iz Kolumbije transformiše u slike dnevnike Franca Kafke.

Đionijeva izložba, između ostalog, slavi i knjigu, kao objekat koji je danas u opasnosti od nestanka, a riznica je znanja, sredstvo introspekcije i izlaz u svet fantazije. Od Jungove “Crvene knjige”, preko asamblaža najrazličitijih albuma japanskog umetnika Šinra Otake, do vizuelne hronike “Knjige postanja” američkog strip autora Roberta Kramba.

Video radovi Nila Belufa i Stiva Mekvina reflektuju različite pristupe oslikavanja budućnosti, a više radova bavi se pitanjem memorije, kao i pitanjima informacija, spektakla i znanja u digitalnoj eri.

U kontrastu je instalacija Valdera de Marije od zlatnih poluga koja slavi punoću i čistotu geometrije, a rezultat je složenih numeroloških kalkulacija - posebnog sistema u kojem su bezbrojne mogućnosti imaginacije reducirane do ekstremne sinteze.

Megalomanskim konceptom, 55. Bijenale ne samo da nije ponudilo “sva znanja i otkrića sveta” i uspostavilo “sinhronizovanost prošlosti, sadašnjosti i budućnosti”, kako je Đioni zamislio, već je ostalo i bez aktuelne refleksije.

Kritičku notu dali su pre svega pojedini nacionalni paviljoni, jer radovi u tom segmentu Bijenala nisu toliko strikno vezani za temu centralne izložbe koliko su to radovi koje bira umetnički direktor.

Uopštena tema Bijenala ponavlja se zapravo već godinama, pružajući organizatorima i umetničkim direktorima širok prostor za opravdanje izbora učesnika najstarije i najveće nekomercijalne svetske izložbe.

Đioni je naveo da je model Bijenala zapravo sam po sebi zasnovan na nemogućoj želji da skoncentriše beskrajne svetove savremene umetnosti na jednom mestu, što je zadatak koji izgleda pođednako apsurdan kao i Auritijev san o “enciklopedijskoj palati”.

Venecijansko bijenale, uz centralnu izložbu i nacionalne paviljone, razmeštene najvećim delom u Đardinima i Arsenalu, ali i u palatama širom Venecije, obuhvata još gotovo 50 pratećih, kolateralnih događaja, koje je takođe odabrao Đioni.

55. Bijenale je otvoreno do 24. novembra.