Slobodna zona: Šta nam je potrebno?

Ovogodišnji, sedmi festival Slobodna zona (4-9. novembra) naslovljen je jednim optimističnim (ili ne) SUTRA. "Zamislite za trenutak da vas na glasačkom listiću umesto uobičajene liste kandidata sačeka nešto ovako ____________SUTRA. Šta biste iz ovog danas, ovakvog kakvo je, napisali o tom imaginarnom, utopijskom sutra?Bolje sutra?Lepše sutra? Ako dočekam sutra?”, napisali su selektori Slobodne zone (Branka Pavlović i Rajko Petrović) u predgovoru katalogu filmova (PDF kataloga).

Filmovi koji će biti prikazani bave se “malim” ljudima i njihovim SUTRA, bilo da će to SUTRA osvanuti u represivnom Iranu ("Ovo nije film”), u domu za nezbrinutu decu u Maroku ("Svi ste vi kapetani”) ili u selu u kome se gradi naftovod ("Naftovod”). Ti “mali” ljudi nalaze svoje mesto u ne baš srećnim društvenim okolnostima, kao komičari u Severnoj Koreji ("Crvena kapela”), usamljenici u Buenos Ajresu ("Zidovi”) ili žene u Egiptu ("Kairo 678”).

Ko-selektorka Slobodne zone Branka Pavlović za B92 govori o filmovima i novitetima na ovogodišnjem festivalu, ali i o dokumentarnom filmu u Srbiji sa jednako neizvesnim SUTRA.

Šta sugeriše slogan ovogodišnjeg festivala "Sutra”?
Branka Pavlović: “Sutra” može biti i “bolje” i “lepše” i “novo” ali može biti i “malo sutra”, zavisi kako se prema njemu odnosimo. Mi danas živimo u “boljem sutra” naših roditelja koje je ispalo mnogo drugačije od onoga čemu su se te generacije nadale. U tom smislu je SUTRA u našem sloganu želja da budemo odgovorniji prema sopstvenoj budućnosti i generacijama koje dolaze. Obrisi sveta koji im ostavljamo mogu se videti u filmovima na ovogodišnjoj Slobodnoj zoni – velike socijalne političke i ekonomske suprotnosti, osionost multinacionalnih kompanija i represija društva i sistema prema pojedincu. U svetu u kome danas živimo ni demokratija kao ni totalitarizam ne isključuju diskriminaciju, samo su joj pojavni oblici različiti. Upravo zbog toga je sve jasnije da naše SUTRA zavisi od pojedinca, od naše spremnosti da budemo odgovorni najpre prema sebi pa onda i prema drugima. Autori i autorke filmova na ovogodišnjoj Slobodnoj zoni bezrezervno veruju u svoje junake, u obične ljude poput nas i u mogućnost da budemo više od obične hipnotisane gomile.



Kako se u slogan ,,Sutra”,koji zvuči optimistično, uklapa film Džafara Panahija, reditelja koji prepričava scenario filma koji ne može da snimi?
"Ovo nije film” Džafara Panahija (koji ujedno i otvara ovogodišni festival) je oda kreativnosti i slobodi ljudskog duha i kao takav on je znak u vremenu – njegov autor je u Iranu osuđen na 6 godina zatvora i 20 godina zabrane bavljenja režijom. On, međutim, ovim filmom u uslovima kućnog pritvora dokazuje da filmovi, baš kao i sloboda, nastaju najpre u glavi. Zbog toga za Džafara Panahija ostavljamo upražnjeno mesto na Slobodnoj zoni.

Koliko su filmovi tipični za države u kojima su nastali, na primer, švedski film,,Pokajnici” govori o problemima transeksulanih osoba, ,,Crvena kapela” o autoritarnom režimu u Severnoj Koreji ?
Autor filma "Crvena kapela”, snimljenog u “najizolovanijoj zemlji na svetu”, je Danac, “Pokajnici” su švedski film sa kojim bi se mogli poistovetiti čak i oni koji to sebi nikada ne bi priznali. Filmovi kao što je "Naftovod” ili "Naš rajski vrt” samo se naizgled bave lokalnim temama. Idilično ribarsko selo u Irskoj postaje meta multinacionalnih kompanija i simbol procesa koji se odvijaju širom sveta. Tako su i mini vikendice u Švajcarskoj duhovita metafora globalne čežnje za komadićem lične sreće. Zbog toga će i publika Slobodne zone moći da se prepozna u svakom filmu.

Love In Wartime

Koji filmovi nas očekuju u kategoriji ,,Tempo u Beogradu”?
Program "TEMPO u Beogradu” je novost u Slobodnoj zoni. To je selekcija najboljih filmova sa istoimenog festivala, najznačajnijeg festivala dokumentarnog filma u Švedskoj. Pored autorki i autora koji će predstaviti svoje filmove i odgovarati na pitanja gledalaca posle projekcija, gosti Slobodne zone će biti i direktorka i selektorka festivala “TEMPO” Agneta Mogren i Sofi Lagergren. Oni nam donose osam izuzetnih dugometražnih i kratkih angažovanih dokumentarnih filmova, među kojima se izdvajaju priča o ratu, suočavanju i oproštaju u srcu Afrike (,,Moje srce tame”) i moderna, dokumentarna verzija Romea i Julije u filmu "Ljubav u doba rata”.

Posebnu kategoriju čine i filmovi o ženama. Da li će žene još dugo biti tema angažovanih dokumentarnih filmova?
U okviru “Ženske linije” biće prikazani filmovi koji tretiraju položaj žena i bave se najrazličitijim oblicima zloupotrebe i diskriminacije žena i ženskog tela u različitim društvima – od egipatskog (seksualno uznemiravanje kao tabu tema u filmu “Kairo 678”) do (zapadno) evropskog (svet prostitucije i trgovine ženama u filmu ,,Cena seksa”). Žene u njima nisu predstavljene kao objekti – i junakinje, ali i autorke ovih filmova pobeđuju strah, zabrane i tabue i svesno uzimaju i kameru i život u svoje ruke. Katja Fedulova, autorka filma ,,Kćeri sudbine” je ujedno jedna od junakinja svog filma, a bugarska rediteljka Mimi Čakarova neustrašivo se, pod lažnim imenom, otiskuje u evropsko podzemlje seksa.
Žene u ovim filmovima nisu samo tema već i njihova pokretačka snaga, njihova angažovanost leži upravo u tom pozivu na akciju, promenu i veru u budućnost. U tome je njihov potencijal, ne samo umetnički već i socijalni i treba se nadati da će ovakvih filmova biti sve više.

Kako ste se odlučili da ove godine uvedete juniore selektore?
Ideja o juniorima selektorima je nastavak programa Slobodna zona u srednjim školama i posebno Kampa dokumentarnog angažovanog filma Slobodna zona Jr. Troje mladih selektora koji su pojačanje u timu Slobodne zone su polaznici prethodnog Kampa. Oni su već birali filmove za mesečni program Slobodne zone u REX-u tokom ove godine. U 2012. će Kamp Slobodne zone postati regionalan – u toku je prijavljivanje srednjoškolaca sa prostora bivše Jugoslavije i nadamo se da će među njima biti novih Juniora selektora za buduća izdanja festivala.

The Pipe

Šta se može naučiti iz projekta ,,The real social network” koji će biti predstavljen na festivalu?
"The Real Social Network" je dokumentarni film grupe digitalnih aktivista, The Kitchen Sink kolektiva iz Londona, koji će održati i radionicu o aktivizmu u digitalno doba. Praćena atraktivnom prezentacijom o novim vidovima i strategijama protesta u doba Fejsbuka i društvenih mreža, radionica je namenjena filmskim stvaraocima, novinarima i aktivistima koji će se koliko SUTRA baviti osvajanjem slobode u digitalnom svetu.

Zašto su festivali jedina mesta u Srbiji gde se mogu videti dokumentarni filmovi?
Zbog toga što kod nas jedva da postoje bioskopi. Dokumentarci su, povrh svega, na neki način “luksuz”, ne mogu da zarade novac, a zauzimaju “mesto”. Distributeri nemaju sluha čak ni za dugometražne dokumentarne filmove koji su veliki hitovi u inostranstvu ili su dobitnici prestižnih nagrada. Domaći nalaze “utočište” na nekoliko festivala u Srbiji i u regionu, a jedva da postoji TV stanica koja u svom programu ima stalni termin za dokumentarni film.



Koji su uslovi koje Srbija nema da bi imala bogatiju produkciju dokumentarnih filmova?
Srbija ima mnoštvo priča koje bi trebalo ispričati. I mnogo talentovanih autora i autorki. Ono što nedostaje je ozbiljno i sistematično bavljenje dokumentarnim filmom na nivou institucija koje još nisu do kraja komercijalizovane, kao što je državna televizija. Ukoliko bi ponuda dokumentarnih filmova bila veća i bolja, oni bi sigurno, bar na televiziji pronašli svoju publiku. Pored finansijskog momenta, i njihova angažovanost može predstavljati “problem”, jer pitanja koja oni postavljaju sežu mnogo dalje od lakih nota i obnaženih grudi.
Dokumentarni filmovi ne mogu da zarade novac. Ali prednost digitalnog doba je što je autora i autorki - profesionalaca i amatera - sve više, a internet nudi skoro neograničene mogućnosti prikazivanja, koje će se u budućnosti sve više koristiti.

Na naslovnoj strani jednog od kataloga stoji citat ,,Ipak sam se odlučio za pecanje” iz filma "Naftovod”. Šta poručuje?
Da je potrebno podsetiti se suštine i zapitati se šta nam je zaista u životu potrebno.