Ima li mesta za umetnost?

Iako se pod umetničkim stvaralaštvom podrazumevalo i amatersko i razne vrste kreativnih hobija, većina studenata zaokružilo je, ni manje ni više - nedostatak interesovanja. Ni posete galerijama, prema istraživanju, nisu oduševljavajuće i reklo bi se da srpsko društvo nije oaza za one za koje je umetnost-život.

Ipak, grupa umetnika je pokušala da reši neke probleme koji ih muče. Osnovali su udruženje i neku vrstu socijalne mreže gde razmenjuju iskustva, postavljaju svoje radove i biografije.

"Ideja je nastala nakon diskusije sa bliskim prijateljima i kolegama sa fakulteta gde sam nakon dosta razmišljanja shvatio da bi osnivanje jednog zvaničnog pravnog oblika kroz koji bi ostvarili saradnju bilo najbolje rešenje za ostvarenje ideja koje smo imali. Želeli smo da na neki način izađemo u susret onima na početku umetničke karijere, sakupimo i podelimo relevantne informacije, spojimo ljude i napravimo malu mrežu podrške i uzajamne saradnje. Tako je korak po korak nastalo udruženje Art Boulevard ”, kaže jedan od osnivača Saša Matić.

Troje članova ovog udruženja ispričali su nam ukratko čime se bave, a sa čime suočavaju kao umetnici.

Suveniri od keramike

Autor: Saša Matiæ

Osim što se sam bavi keramikom, Saša Matić se odlučio da pokuša i da motiviše druge da se bave ovim umetničkim zanatom. Na više projekata je izabran za edukatora na izradi suvenira od keramike, a uspeo je, kako tvrdi, jer je bio jedan od retkih koji grnčarstvo ne smatra prevaziđenim.

"U trenutku kada su organizatori projekta tragali za potencijalnim edukatorima bilo je, a i sada je to slučaj, svega nekolicina ljudi koji su se dovoljno ozbiljno bavili keramikom da bi svoje znanje preneli drugima. Pored činjenice da postoje tri srednje škole koje imaju smer posvećen keramici u Srbiji, kao i postojanje smera Keramika na Fakultetu primenjenih umetnosti , svega nekolicina ostane u Keramici , dok mnogi odustanu ili se preorijentišu na neki komercijalniji vid umetnosti. Sa takvom situacijom sa kadrovima nije im bilo teško da me pronađu jer u tom trenutku sam se keramikom bavio već šest godina”, kaže on.

Jedan od zanimljivijih projekata u kome je učestvovao je edukacija nezaposlenih žena kako da izrađuju predmete od keramike. Projekat se održavao u nekoliko gradova istočne Srbije, u delovima zemlje sa jako visokim procentom nezaposlenosti. Interesovanje je bilo..."iznenađujuće veliko da smo sa početnih 12 povećali broj na 18 žena koje će proći edukaciju. Kroz ovaj projekat polaznice su videle mogućnost zaposlenja jer, pored same edukacije, projektom je bilo predviđeno da sva oprema i preostali materijal ostane njima na korišćenje. Ljudima se generalno dopala ideja povratka starim zanatima pogotovo što nakon završene edukacije imaju jedno novo znanje koje kasnije mogu i samostalno da unovče”.

Pre dve godine započinje i svoj privatni kurs keramike.

"Naši problemi su brojni”

Autor: Saša Matiæ

Motivacija: "To je naš prvi i najveći problem kojim smo od samog početka stvaranja udruženja želeli da se bavimo. Umetnost je postala dostupna samo bogatijim slojevima društva, dok su oni sa manjim finansijskim mogućnostima, što zbog straha, što zbog uticaja okoline, pre svega porodice, bili primorani da se pozabave drugim stvarima, od kojih - kako često čujemo - može da se živi. Onog trenutka kada nekoga dovoljno motivišete i dozvolite mu da se kreativno razvija oslobođen od predrasuda, vi ste rešili većinu problema”, objašnjava Saša Matić.

Sponzori: "Najčešće se sponzorišu projekti za koje se unapred može reći da će privući veliku pažnju javnosti i samim tim doneti marketinšku dobit samom sponzoru. Nažalost, sve više projekata koji su možda okrenuti ka manjim ciljnim grupama, ali pružaju konkretnija i trajnija rešenja problema zbog kojih su stvoreni, ostaje bez finansijske potpore. Sa druge strane, fondovi za finansiranje projekata iz oblasti umetnosti i kulture iz godine u godinu su sve manji”.

"Takođe, jedan od čestih problema je - prostor za rad. Za materijal se ljudi često snalaze, koriste jeftinije varijante, recikliraju, dok je prostor čest kamen spoticanja. To se javi kao problem i pri organizaciji izložbe. Treba obezbediti uslove za rad potrebne da se stvore radovi koji bi bili prezentovani ”, objašnjava on.

Kako sam postao strip crtač...

Autor: Miloš Cvetkoviæ

"Te ‘92 godine sam video taj neverovatan crtani film “Transformers” i zalepio se za TV sa papirom i olovkom u ruci počevši da crtam sve te robote koji su se tada na nevorovatan način transformisali u automobile i kojekakve stvarčice. To je bio trenutak kada sam dobio jaku želju da počnem da se bavim crtanjem, odnosno animacijom. Ipak, ja sam bio dete iz provincije, pa još sa juga Srbije i to je bilo nemoguće”, objašnjava Miloš Cvetković iz Leskovca.

U Leskovcu se ’95 otvara škola stripa koju su vodili Nikola Mitrović-Kokan i Miomir–Mija Kulić. To je bila velika šansa, kako on tvrdi, i umalo propuštena..

"Sećam se dana kada je bio konkurs škole stripa: trebalo je da predamo strip od 3 table. Moj mlađi brat Nikola, moj drug Ljuba i ja crtali smo po ceo dan. Mom bratu crtanje nije baš išlo, pa sam ja njemu iscrtao strip sa nekim bokserima, a ja, u prevelikoj želji da prođem konkurs, precrtam strip tj. album sa sličicama koji je tada bio jako popularan - "Nindža" (Bane Kerac). Naravno, bio sam mali, nisam imao pojma da ljudi koji to gledaju poznaju sve te stripove, naročito Baneta. Moj brat i drug su prošli, a ja sam bio ispod crte. Tada sam plakao i plakao dok me brat nije ubedio da odem i odnesem neke svoje radove I kažem da sam zbog velike želje prectao i da mi je žao sto nisam predao svoje radove. Taj njihov osmeh posle mog priznanja je meni pružio novi početak”.

"Ignorišu nas”

Autor: Miloš Cvetkoviæ

Miloš Cvetković je danas asistent nastave na radionici stripa i član najužeg jezgra škole stripa u Leskovcu koja nosi naziv ,,Nikola Mitrović Kokan”.

Godine kada je domaći strip bio na vrhuncu - su prošle. Sudeći po stanju u izdavaštvu - neće se vratiti. U Srbiji postoji nekoliko strip magazina koji se, kako naš sagovornik tvrdi ,jedva drže’. Nadležni za kulturu - uglavnom ćute.

"Ministarstvo kulture Srbije već tri godine ne odgovara na pisma, tj. projekte koje mi iz radionice stripa šaljemo. Naša škola stripa ima jedan od najvećih strip festivala na Balkanu i to uspešno organizujemo od 1998. godine."

"Radionica stripa iz Leskovca je održala 13 balkanskih smotri mladih strip autora, ugostimo po 20 stranih i preko 50 domaćih crtaća po smotri i posle takvog uspeha nas i dalje niko ne čuje. Ma šta mi radili, naš glas se ne probija do Beograda”, kaže Miloš Cvetković.

Suve tikve i “pisanje vatrom”

Autorka: Milica Palatinaš

Priča o suvim tikvama kao umetničkom delu počinje u dvorištu roditelja umetnice Milice Palatinaš. Rešila je da je oslika i od nje načini – lampu. Onda se odlučila na nešto još komlikovanije:

"Pored oslikavanja tikvi reših da pokušam da ih pirografišem. U Srbiji je jako teško nabaviti pirograf, ali uz pomoć prijatelja uspela sam da nabavim jedan, doduše, dosta star, ali važno je da vrši funkciju."

"Pirografija je oblik umetnosti koji se služi zagrejanim vrhom ili žicom kojima se pali podloga od prirodnih materijala, kao što je drvo ili koža, da bi se na njih preneo dizajn. Ime ove tehnike znači ’pisanje vatrom’. Uglavnom sam viđala ikone rađene ovom tehnikom, ali niko ne pirografiše tikve”, kaže Milica Palatinaš.

Motivi na mojim lampama: "Leonardo Da Vinči mi je veliki uzor i svaki njegov rad je za mene idealan i ni jedan ne može biti bolji od njegovog. Na skoro svakom mom radu ima makar jedan detalj Leonardovog dela. Smatram da su njegovi ženski likovi savršeno naslikani. Odlično su se uklopili u moje lampe i njihov oblik”.

Dosadašnje reakcije na moje radove: "Ta ideja je jako dobro prihvaćena. Postigla sam ono sto sam želela - da prikažem društvu da i tikva može da bude umetničko delo. Zbog pozitivne reakcije društva, nastavila sam samo da pirografišem moje radove, a oslikavanje sam zanemarila iako je mnogo prostije i lakše. Nijedna boja ne može da da te prelepe sepia tonove kao pirograf. “

"Nemamo novca za umetnost”

Autorka: Milica Palatinaš

"U Srbiji je, nažalost, jako teško živeti od umetnosti. Jedino ako imate veze sa inostranstvom, umetnost vam može doneti neki novac."

"Provela sam 13 godina u Torontu. Iako su i tamo mnogi umetnici primorani da rade još jedan dodatni posao da bi preživeli, kad je reč o kupovini umetničkih dela, mnogo je lakše."

"Mnogi moji radovi su završili u inostranstvu i to samo zahvaljujući prijateljima koje sam stekla tokom godina provedenih tamo. U Srbiji, iako se većini sviđaju moji radovi, nisu u mogućnosti da ih priušte."

"Retko kome se daje pola mesečne zarade za unikatnu stvar. Mislim da je tako ne samo sa mojim radovima, već i sa radovima mnogih umetnika ovde”.

.