M. Abramović – Umetnik je prisutan

Pre dve godine baš u ovo doba ceo umetnički svet pričao je o velikoj retrospektivnoj izložbi organizovanoj u čuvenom Muzeju moderne umetnosti (MoMA) u Njujorku. Ovih dana, o izložbi se još uvek govori, ovoga puta zbog dokumentarca koji je njom inspirisan.

Ukratko, reč je o retrospektivnoj izložbi “Marina Abramović – Umetnik je prisutan” koja se sastojala iz dva dela – na jednom spratu muzeja mladi umetnici izvodili su najčuvenije performanse Marine Abramović dok je na drugom spratu ona nepomično sedela šest dana sedmično, tri meseca, dok se pred njom smenjivalo hiljade posetilaca gledajući je pravo u oči.

Dokumentarac “Marina Abramović – Umetnik je prisutan” Metjua Ejkersa u nešto manje od dva sata sažima godinu dana tokom kojih je njegova kamera pratila rad umetnice, organizaciju izložbe i dane njenog trajanja.

Reditelj Ejkers priznaje da nije bio fan performansa jer ranije nije shvatao kakva je to umetnost. Bez obzira na to da li “nepomično sedenje i gledanje u oči” smatrate vrstom umetnosti, dokumentarac vam može biti zanimljiv iz nekoliko razloga, zahvaljujući odlično urađenom poslu od strane Ejkersa i neosporno zanimljivoj ličnosti kakva je Marina Abramović.

Film je vizuelno impresivan, sa odličnom fotografijom koju takođe potpisuje Ejkers, i dinamičnom muzikom koja pojačava emotivne ispovesti umetnice i haotične delove organizacije izložbe. I to su dve najvrednije stvari ovog dokumentarca, linija koja prati putovanje kroz život i karijeru umetnice koja je performans dovela do vrhunca i ona druga, linija koja dokumentuje organizaciju velike izložbe u jednom od najznačajnijih svetskih muzeja.

Postoje tri Marine, objašnjava umetnica na početku filma, šetajući po vrhu Lovćena: jedna koja je vezana za svoje partizanske, jake roditelje, druga koja je sve vreme nesrećna zbog zapostavljanja od strane majke i treća Marina, spritulna, koja se izdiže iznad ove dve.

Svaka od njih u filmu neprekidno dolazi do izražaja, bilo kroz tvrdi slovenski akcenat kojeg očigledno ne želi da se oslobodi, zatim kroz “red, rad i disciplinu” što se jasno vidi čak i kad sprema večeru ili ispravlja prevodioca u Firenci kada nije sigurna da li je on baš sve dobro preveo, potom kada istovremeno govori o intimnosti u svojim performansima i sasvim nesvesno, kroz smeh, pominje kako je majka nije ljubila da je ne bi razmazila, sve do onih uzvišenih trenutaka u kojima govori o performansu kao umetnosti koja se bavi stanjem uma, i kojoj je trebalo mnogo godina da uopšte bude svrstana u red sa ostalim umetnostima.

“Umetnik ne treba da laže sebe i druge, ne bi trebalo da krade niti da pravi kompromise sa sobom i tržištem”, kaže Marina čitajući odlomke svog manifesta prilikom primanja nagrade u Firenci. “Umetnik treba da izbegne zaljubljivanje u drugog umetnika. Umetnik treba da izbegne zaljubljivanje u drugog umetnika. Umetnik treba da izbegne zaljubljivanje u drugog umetnika.”

Ona nije u tome uspela, več je značajan deo svog života provela sa ljubavnim i umetničko – poslovnim partnerom Ulajem. Nakon bolnog raskida (posle kojeg se, priznaje, lečila kupovinom) dvoje umetnika nije se videlo dve decenije, a ponovni susret desio se baš tokom izložbe. Ova veza dobija značajno mesto u filmu, otkrivajući onu intimniju, “običniju” stranu umetnice.

Drugo lice dokumentarca otkriva izvanrednu priču o funkcionisanju značajne institucije kulture kakva je Muzej moderne umetnosti u Njujorku. Tako gledalac ima jedinstvenu priliku da vidi šta se sve dešava tokom pripreme velike retropspektivne izložbe, koliki je pritisak na organizatore i ceo tim koji sarađuje sa umetnicom, način na koji se bore sa “problematičnim” posetiocima…

Nezanemarljiv deo filma odvojen je i za same posetioce, one koji su umetnicu gledali u oči nakon što su satima čekali u red i kao bez glave jurcali kroz muzej od ranog jutra ne bi li se našli oči u oči sa njom. Neke od reakcija možete vdeti na blogu "Marina Abramović me je rasplakala". Zanimljivo je da su fotografije svih posetilaca koji su seli pred Marinu sačuvane u monografiji "Portreti u prisustvu Marine Abramović: 716 sati, 3000 očiju".

Krupni kadrovi lica, neretko vlažnih od suza, suprotstavljeni su kadrovima mirne umetnice i punog muzeja koji u tišini posmatra performans. Tek kroz film posetioci imaju priliku da vide koliko je performans bio iscrpan i za umetnicu koja se pred samo otvaranje izložbe osećala “kao Marija Antoaneta dok je išla ka giljotini.”

“Umetnici moraju da budu ratnici, da osvajaju nove teritorije, sebe i svoje slabosti,” objašnjava Marina. “Performans nikada nije bio regularna umetnost. I u redu je da budete alternativni sa dvadeset godina, sa trideset, pa i sa četrdeset. Ali ja imam šezdeset pet godina, ne želim više da budem alternativna.”

Film “Marina Abramović – Umetnik je prisutan” imao je domaću premijeru 9. maja u Sava centru.  Od 10. maja film će biti na redovnom repertoaru u Dvorani Kulturnog centra Beograda.