UNS i NUNS: APR da ukine "praćenje"

Za NUNS i UNS je odluka o registrovanju korisnika baze APR-a neprihvatljiva i ugrožava pravo javnosti da zna.

APR je pre nekoliko dana počeo da beleži ko je pristupio arhivi i koje pravno lice je u njoj pregledao, bilo direktnim uvidom u dokumentaciju ili fotokopiranjem, bilo korišćenjem elektronske pretrage. Pre pristupa bazi obavezno je popunjavanje zahteva na osnovu kojeg se naknadno pravi baza podataka korisnika.

UNS i NUNS smatraju da ovakva procedura može dovesti do odavanja informacija o tome ko je i šta pretraživao i direktno ugroziti sigurnost novinara istraživača, kao i pravo javnosti da dobije informacije od javnog značaja.

NUNS i UNS ističu da se ovim vrši pritisak na medije i novinarima ograničava pravo na slobodan pristup informacijama.

UNS i NUNS pozdravljaju odluku Poverenika za pristup informacijama od javnog značaja Rodoljuba Šabića da u Agenciji za privredne registre pokrene postupak nadzora nad primenom Zakona o zaštiti podataka o ličnosti (ZZPL).

NUNS i UNS podsećaju da je smisao postojanja APR-a upravo mogućnost uvida javnosti, zainteresovanih pojedinaca i institucija, a ne kontrola prava javnosti da zna i otkrivanje i odavanje podataka o onima koji imaju pravo i interes da znaju.

Ko to druka iz APR-a?

Pre nekoliko dana je u APR uvedena nova procedura koja, pre svega, istraživačke novinare može staviti u veoma nezgodan, čak i opasan položaj.

Za svakog ozbiljnog novinara arhiva Agencije za privredne registre (APR) je nezaobilazno mesto. Iako se na sajtu ove institucije mogu naći bazični podaci o svakoj firmi osnovanoj u našoj zemlji (ko je vlasnik, direktor, finansijski izveštaji…), u arhivi se može videti puno više od toga: istorijat preduzeća, prethodni vlasnici, direktori, sve zajedno sa dokumentacijom koja svedoči o ovome.

Očigledan je značaj ovoga. Korumpirani akteri, bilo da su političari, biznismeni i kriminalci, nakon obavljenog kriminalnog čina obično menjaju formu preduzeća, prebacuju vlasništvo na druge ljude, kriju svoja prethodna problematična partnerstva. Mnoge značajne priče koje sam sa kolegama iz Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) objavio, otkrio sam u arhivi APR-a. Jedan deo nedavno objavljene knjige “Šarić”, poglavlje koji se tiče pranja novca, napisao sam zahvaljujući dokumentima koje sam tamo sakupio. I sve ostale redakcije koje se bave istraživačkim novinarstvom poput Insajdera, BIRN-a, Pištaljke, Južnih Vesti i ostalih, posećuju ovu arhivu. APR je jedna sjajna institucija koja povećava transparentnost u zemlji i omogućava civilnom sektoru i novinarskim organizacijama da razotkrivaju slučajeve kriminala i korupcije.

Međutim, pre nekoliko dana je u APR uvedena nova procedura koja, pre svega, istraživačke novinare može staviti u jako nezgodan, čak i opasan položaj. APR je počeo da beleži ko je sve pohodio arhivu i koje je firme u njoj pregledao, kako na papiru u vidu zahteva koji posetioci moraju da popune pre uvida u dokumentaciju, tako i u elektronskoj bazi. To znači da se uvidom u kompjuter može lako saznati ko je šta gledao i saznati interesovanje ne samo novinara, već i ostalih ljudi koji su iz različitih razloga bili u arhivi. Sa druge strane, to stvara i određen psihički pritisak na istraživače. Zamislite da, na primer, treba da pregledate kompanije ozbiljnih kriminalaca i znate da ćete biti zabeleženi. I da to odatle može lako da procuri i, recimo, stigne do njih. Da ovo nije paranoja već stvarnost, pokazuje slučaj koji mi se dogodio ove nedelje.

Želeo sam da u arhivi pogledam par detalja u vezi sa kompanijom Asomakum, o kojoj se već danima govori u medijima i po socijalnim mrežama. To je firma koja je osnovana falsifikovanom ličnom kartom brata premijera, Andreja Vučića. Naravno da nisam jedini novinar koji je tog dana išao u arhivu da pogleda firmu, s obzirom da je ovo glavna senzacija u zemlji poslednjih dana (inače, novinari CINS-a su već ranije gledali dokumentaciju ove kompanije). Tada sam se prvi put suočio sa novom procedurom: morao sam da popunim zahtev, a zatim su me stavili u sistem. Ni dan nije prošao, a APR je dojavio novinama bliskim vlasti - Informeru - da sam sa kolegama iz drugih medija gledao dokumentaciju firme. Informer nas je zatim javno prozvao što smo butali nos gde, po njima, ne treba da se buta. Sve to je bilo i zavijeno u neku suludu teoriju zavere koja nema veze sa ovom pričom.

Uveden je sistem koji može ugroziti novinare koji rade ozbiljan posao. U APR-u su mi rekli kako se uvođenje kontrole i beleženje ko je šta gledao u arhivi sasvim slučajno pogodilo sa aferom oko firme Asomakum u javnosti. Navodno, oni su inače planirali da uvedu nove procedure kako bi olakšali svoj rad i to se baš desilo u danima nakon što su se svi zainteresovali za firmu otvorenu lažnom ličnom kartom premijerovog brata. Znatiželjne novinare Informeru je otkucao nekakav Ilija Čvorović iz APR-a koji je osetio „neprijateljsku delatnost“ prema premijeru.

U svakom slučaju, ono što je bitno jeste da dok god postoji sistem beleženja šta je ko pogledao u arhivi, radnik Čvorović može političarima i njima poslušnim novinarima da dojavljuje ko buta po njihovim poslovima. Šta ako neki drugi radnik, u hipotetičkoj situaciji, dojavi narko dileru da postoji novinar koji istražuje njegove poslove. Jasno je da ogromni problemi po novinare mogu prozaći iz ovoga. Smatram da ovaj novonastali sistem beleženja treba ukinuti, a APR-u želim da se reši i Ilije Čvorovića iz svojih redova, jer on ozbiljno može srozati ugled ove sjajne institucije.

Stevan Dojčinović, glavni i odgovorni urednik CINS-a.