Dinkić u raljama MMF-a

Onda će svako tim novcem pokušati da reši neki svoj gorući problem: da promeni bojler, da popravi klima-uređaj, da kupi deci (i sebi) neku lepu letnju ili jesenju obuću, ili da ode na neko kasno letovanje i tamo za taj novac priušti sebi nešto bolji provod. I šta ja imam protiv toga? Pa imam, jer će im se sve ovo obiti o glavu.

Prvo, obiće im se o glavu tako što će sve te pare koje potroše otići u inostranstvo – u nemački Simens, ili Boš, u neku italijansku fabriku cipela, tako da od oživljavanja privrede koji ministar obećava da ostvari ovim parama neće biti ništa. Kao što iz istog razloga neće doći do otvaranja novih radnih mesta ili do budućeg rasta plata, jer sa ubačenom većom količinom novca nećemo podsticati privredni rast u Srbiji već u zemljama iz koje budu uvozni proizvodi.

Sutra ćemo tako dobiti ogroman spoljnotrgovinski deficit i ubrzano klizajući dinar, jer je to vezana stvar. Dalje vam je sve jasno – dinarske rate kredita sa deviznom klauzulom će skočiti, što će samo povećati pakao u našim malim životima.

Do rasta inflacije u svakom slučaju mora doći, bilo da se novac za rast plata obezbedi prodajom Telekoma, bilo da NBS otkupi obveznice srpskog Trezora, što bi bilo skoro isto kao da smo novac naštampali (eto izazova za novog guvernera). U svakom slučaju, mi sutra imamo i inflaciju i deficit i rast duga i pad kursa – a sve zbog tog prokletog porasta plata od desetak odsto, koje će inflacija pojesti već za koji mesec.

I nemojte mi samo reći da se ne sećate da nam se ovo već dogodilo, pre trinaest godina: prodali smo Telekom Italijanima, pare otišle pravo u povećanje plata i penzija, a ostali smo siromašni kao što smo bili, jer smo svaki par adidas patika i svakukandi veš-mašinu platili rastućom privrednom nesigurnošću, klizanjem kursa i sve mizernijim životom.

Pa kada se setite da se tako stvarno i desilo, hajde da vas pitam: je l’ stvarno hoćete još jedan krug?

Ipak, ovde je ministar potegao snažan adut: ako već ne verujete meni, poručio je, verovaćete valjda jednom pravom nobelovcu Polu Krugmanu, koji priča isto što i ja. Ali problem je što to nije tačno! Krugman priča o snažnoj ekspanziji kao leku za Ameriku (što nas trenutno ne zanima, pa ću ovu temu preskočiti). Ali zemljama slabog kreditnog rejtinga, poput Španije, Italije, Irske, Grčke, a tu bi negde došla i Srbija, Krugman daje krajnje kontradiktorne savete.

Jednom kaže kako je ovim zemljama jedini lek da povećaju konkurentnost, a to mogu učiniti samo ako smanje (!) plate ili ako izvrše snažnu devalvaciju (19. januar), da bi u junu ustvrdio kako su mnogo bolje prošli oni koji su postupili upravo suprotno onome što im je on sam pre neki mesec savetovao. Zašto to radi, aman?

To je već priča o samom Polu Krugmanu i o tome kako je on prestao da se ozbiljno bavi ekonomijom. U stručnim krugovima dugo je kružila priča kako je Nobelova nagrada te 2008. godine prvi put dodeljena posthumno, pošto (živa i zdrava) osoba po imenu Pol Krugman već čitavu deceniju nije ozbiljan ekonomista već je samo javna ličnost koja se bavi istim poslom kao, recimo, Opra Vinfri. Čista estrada, dakle, dragi ministre Dinkiću.

I šta sada? Ništa. Naš ministar će agilno kao i uvek pritiskati misiju MMF-a da mu odobri rast plata i penzija. Ako do povećanja stvarno dođe – s blagoslovom MMF-a ili bez njega (ovu mogućnost nikako ne treba isključiti) tu malu pojedinačnu dobit platićemo sutra velikim mukama. Ali neće stradati baš svi. Naši tajkuni-uvoznici preko kojih će sirotinja raja nabaviti svoje šampone, žilete i kreme za sunčanje ipak će pokupiti lep kajmak, i umesto da propadnu nastaviće srećno i zadovoljno da vladaju Srbijom.

Zbog svega, ne sumnjam da će ministar Dinkić nastaviti borbu sa MMF-om, sve do konačne pobede (može li drugačije?). A kada vam zbog toga sutra poskupe devizni krediti, a plate realno padnu više nego što vam ih je ministar povećao, ipak, setite se da nisu baš svi stradali kao vi. Biće vam lakše, sigurna sam.