Umetnici -(ne) bežite iz zemlje

Sadržaji koji se tiču likovne scene ne manjkaju, svaki dan se otvori po nekoliko izložbi, ali koliko se zaista pažnje obraća na sama dela, a koliko na "nemam" ili "jadni mi (umetnici)". Na ta pitanja odgovor su Tanjugu dali akademski umetnici Milan Bosnić i Milica Milićević koji čine umetnički par diSTRUKTURA.

Bosnić kaže da su kreativne i konstruktivne razgovore sa sobom odneli svi oni koji su otišli iz zemlje u poslednjih 25 godina. "Malodušnost koja vlada među umetnicima je u velikoj meri neopravdana", smatra on i ocenjuje da je populacija koja je ostala u zemlji u stvari ona slabija i mladi ljudi ovde nemaju dobre primere od kojih bi učili.

On je kazao da se sve pretvorilo u bitku za preživljavanje. "Ne znam zašto mladi napuštaju kulturu. Love nema pa nema, lovu zaradi neko ko ima ideju, energiju, viziju i ne verujem da neko može bolje da prođe ako, na primer, prodaje džempere ili cipele", smatra Bosnić.

U isto vreme Milićević veruje da situacija u zemlji treba da se razume, ali i da je tačno da umetnici "kukaju" i da to utiče na samu umetnost. Ona je dodala da je važnije pitanje kako se vratiti pozitivnom stvaranju i kako izaći iz negativnih priča koje nas okružuju čime bi autori sačuvali i sebe i svoju umetnost.

Milica Miliæeviæ; Foto: Tanjug

DiSTRUKTURA mladima preporučuje i da uzmu malo više učešća u socijalnom angažmanu kroz kulturu. "Oni bi trebali da se uključe u rad neke od galerija ili nevladine organizacije, a ako nemaju gde, mogu sami da naprave svoju nevladinu organizaciju" poručuje Bosnić.

On objašnjava da se sa tim često susreću u inostranstvu, gde mnogo vremena provode na izložbama i gostovanjima i gde skoro da ne poznaju aktivnijeg umetnika koji nema i svoju nevladinu organizaciju. Milićević je dodala da su to česte umetničke inicijative koje su u stvari umetnička udruživanja čime se olakšava proboj umetnika na kulturnoj sceni.

Oni su, međutim, rekli i da je kriza je u celom svetu, ne mislići na ekonomsku, već na krizu sistema i društva.

"Poplava je glupavih priča, svako mora da preuzme odgovornost za sebe, a mi to radimo kroz delovanje u inostranstvu", kaže Bosnić. On je dodao da je Srbija mala sredina u kojoj je sužena umetnička scena.

Milan Bosniæ; Foto: Tanjug

"Ovde su 2000-te protekle u dva centra moći, u Muzeju savremene umetnosti i Remontu, a to je jedna, 1.5 umetnička poetika i niko nije mogao da nametne drugu opciju", objašnjava on i kaže da je u Srbiji problem što umetnik nema kome da pripadne ukoliko se ne uklapa u određeni sistem, ukoliko lična estetika ne odgovara "nekome tamo".

On je napomenuo da u inostranstvu postoje velike umetničke scene, velike kulture, gde oni sami, kao umetnički par, mogu da uklope svoju umetnost. "Ne znam šta bih ovde radio, da sedim i patim, kao 'mene ovde ne prihvataju', a u stvari postoje ljudi kojima se dopada ovo što mi radimo", kaže Bosnić.

Milićević se nadovezala i rekla da loša atmosfera u umetnosti nije samo ovde već da postoji i u drugim zemljama. "Umetnici, i ovde i tamo (u inostranstvu), imaju slične probleme: isto se snalaze posle fakulteta, suočavaju se sa istim pitanjem - da li da nastave sa umetnošću ili da prave različite kompromise", dodaje ona.

Ona primećuje da i u inostranstvu postoji određena scena koja funkcioniše za određen broj ljudi i da ne mogu svi da se uklope u njoj, pošto se neki ne snađu u umetnosti, pa traže dodatne i druge poslove.

Foto: Tanjug

"I oni su suočeni sa snalaženjem, nije da im je sve otvoreno ili ponuđeno, oni su u prednosti što mogu da biraju, a situacija je teška i tamo i ovde", zaključuje Milica Milićević.

Istoričar umetnosti Nikola Šuica je ovim povodom ocenio da je proces nestajanja kreativnih razgovora postepen, ekspanzivan, da gotovo dve decenije traje podela na značajnu i manje značajnu umetnost, ne samo lokalnog južnoslovenskog društva i regije.

"Likovna ili sada obuhvatnije vizuelna umetnost je u mnogim domašajima u svetu postala tržišni poligon nametanja i dizajniranja ranijih obrazaca" smatra on.

Šuica je dodao da su goruća pitanja svakodnevice, banalnost uniformnosti, informatičko preobilje postali reperna skala po kojoj se i odvijaju količine reprizne ispraznosti i redefinisanih modela nekadašnjih inovacija, eruptivnih ili konstruktivnih istraživačkih potencijala.

"Izmenjen je, kako je Benjamin preneo od Pola Valerija u svom ogledu 'Umetničko delo u veku svoje tehničke reprodukcije' i sam pojam umetnosti, jer i 'vreme i prostor nisu više ono stio su bili'", kaže on i ocenjuje da je tako i u Srbiji. "Sektaška privilegija pojedinih liberalno intoniranih, preovladavajućih, ultraciničnih i suštinski pomodarskih ispraznosti postavljena kao kreativni front spram divljačke ekspresije, otužnih tradicionalizama i konzervativnosti. Za ostalo što postoji, a ima podosta takvih ostvarenja, vidljivost je ukinuta", smatra Šuica.

Javno mnjenje, opterećeno banalnošću i doslovnim poigravanjima iskustva sveta okolo kao lake zabave u dubokoj je amneziji prema svim slojevima i saznanjima umetnosti i njenih moći, zaključuje on.