Nežno, s oporom završnicom

Duboko intimistička posveta malenim senzacijama koje nam odnose najveći deo dana i života.

Piše: Teofil Pančić, ElleIzvor: samizdat
Podeli

Na ženama sve gledam. I kako su joj vezane pertle, i kako gazi, i kako joj se krive prsti dok hoda u otvorenoj obući, i kako joj se ponaša kosa na vetru, kako se smeje dok gleda u telefon, i što je najvažnije, šta mi taj prizor na ulici govori o tome ko je ona kad je sama.
(str. 60)

Negde tačno u Beogradu, i nekako otprilike sada, živi čovek, ne više mlad, a ne baš ni zreo, u gluvom i pustom porodičnom stanu koji deli još samo s psom, za razliku od života, koji ne deli ni sa kim, mada mu je prevelik tako samom. Osim starih fotografija jednog iščezlog detinjstva i porodice kakve je jednom bilo ili moglo biti, ima još samo bagaž starih grehova i sitnih ogrešenja o zakon, koja će ga dovesti do Pravnice, žene njegovih snova i možda, samo možda, njegovog života. Ako se život ne pokaže pretesnim za oboje.

A tu su negde, u fokusu junakovog pogleda, jedan grad i dve reke, jedna kafana na vodi gde se dobro jede i još bolje troše ljubavne iluzije, jedan filozofstvujući taksista i jedna devojčica u svojstvu diskretnog anđela iz komšiluka, te jedna policijska plavuša koja liči na Kim Gordon. A ako već na nekoga liči jedna plavuša, šta je uopšte bolje od toga da liči na Kim Gordon? I šta biste još hteli?

Ovo je, dakle, najsažetije moguće, ono „o čemu se radi“ u prvom romanu Ivana Tokina. Knjiga je već doživela vrlo lep prijem, a sve mi govori da će ta fama ubuduće još rasti. Doduše, tu vrstu finog, elegantnog postignuća – i to jednog pisca koji do sada ni na koji način nije postojao ni u jednoj od bezbrojnih zavađenih, a mahom jalovih frakcija lokalnog književnog establišmenta – uvek prate i bizarna gnomska osporavanja, te ako je i do vas slučajno dopro unjkavi čantraj kako se radi o nekakvom „hipsterskom“ iživljavanju, ne obazirite se: ima ljudi koji naprosto unapred odrede šta im se neće dopasti i šta im se, štaviše, ne sme dopasti, iz razloga koji sa samom stvari baš i nemaju veze, pa onda upru da naknadno iskonstruišu neki razlog za to. Ovaj je jedan od idiotskijih za koje sam čuo, u inače oštroj konkurenciji organizovane tuposti.

Ova knjiga ni na koji se način ne trsi da bude „angažovana“, naprotiv, duboko je intimistička, svedena, utišana, ali opet nije nimalo eskapistička na onaj pogrešan način koji „higijenski“ odstranjuje buku spoljnog sveta iz preokupacija svojih junaka, a čija se lažnost zapravo lako prepoznaje, ako umete da čitate, a ne samo da raspoznajete slova. Njena je posvećenost „sitnom“, malenim senzacijama koje u nama damaraju i koje nam zapravo odnose najveći deo i dana i života – to jest, ako smo još normalni ljudi, a ne kreature obolele od mesijanstva ili opijenosti nekom od agresivnih formi „sveopopraviteljstva“ – u neku ruku „valjarevićevska“. Ne znači to da Tokin oponaša Srđana Valjarevića (mada izvestan uticaj postoji i ne može biti ni na koji način sporan), nego da ima nečega što povezuje ove senzibilitete, a držim da je to nešto najvećim delom baš sklonost da se pozadinski šum Istorije, svaka moguća epika i tragika mesta i vremena, niti prikažu ogoljeno, niti naprosto isključe iz književnog teksta, nego da se dočaraju kroz njihovo (manje-više neizbežno) posredno strujanje po našim intimnim životima. Možda je vreme da staru feminističku parolu “intimno je političko“ preokrenemo u „političko je intimno“. Ako nije to, onda nije ništa, i zapravo nas se duboko ne tiče.

Roman Ivana Tokina – napisao sam u blurbu, podržavši njegov izlazak pred publiku – diskretno je nežan, elegantan, s oporom završnicom. Odlično ide uz vino, sir i Majlsa Dejvisa. Čuvati na suvom mestu zaklonjenom od sunca, uživati ga u samoći, misleći na nekog dragog, dostižnog ili ne. Sledeći tu nit vinske metafore, može se reći da je knjiga Najnormalniji čovek na svetu iz „berbe 2014“, ali da ima dobre izglede da lepo sazri, i da će optimalan trenutak za uživanje u njoj potrajati još poduže.