Anita Mančić: Zašto su nam potrebni ratni filmovi

„Nemam strah od problema i lošeg života. Nemam strah od sagledavanja stvarnosti. Želim da živim ovog trenutka, širom otvorenih očiju sto posto, jer me tada sigurno niko neće prevariti.“

Piše: Mladen Savković
Podeli

Nakon što je premijerno prikazan na prošlogodišnjem FEST-u, film „Top je bio vreo“ Bobana Skerlića, rađen prema motivima istoimenog romana Vladimira Kecmanovića, na redovne repertoare domaćih bioskopa stiže 15. januara.

Pomenutu premijeru obeležila je i rasprava na relaciji pisca i reditelja ali je festivalski život filma, koji je potom usledio, obeležila Anita Mančić koja tumači jednu od glavnih junakinja. Njena Hatidža je samo jedna od stanovnica zgrade u ratom zarobljenom Sarajevu 1994, koja se izdiže iznad zlodela oko sebe i prihvata dete iz srpske proodice, nastradale u napadu na njihovu zgradu.

Upravo je njena gluma, potresno dočaravanje svih drama kroz koje prolazi Hatidža, ujedinila u hvalama ne samo kritiku i publiku, već i pisca i reditelja. Tako je Kecmanović u jednom od prošlogodišnjih intervjua izjavio kako nikako nije mogao da zamisli Anitu Mančić kao Hatidžu, ali da je glumica uspela čak i njega da ubedi „kako je Tidža upravo ona“.

U razgovoru za sajt B92 Mančić navodi kako je to svakako veliki kompliment, a koliko su pohvale na mestu ovih dana može da proveri i publika. Međutim, pitanje je kada će Mančić videti sebe na velikom ekranu kao Hatidžu...

U jednom od ranijih intervjua, uoči premijere filma na FEST-u, otkrili se da tada još uvek niste gledali film. Jeste li ga pogledali u međuvremenu?

Još nisam.

Da li ćete ga onda gledati sada kada najzad dolazi u bioskope?

Jao, ne znam. Stvar je u tome da ne volim da gledam sebe. Zato me ima u pozorištu toliko, jer tu nemam nikakvu šansu da gledam sebe. Naravno, divna stvar je snimati film ali ja se sebi uopšte ne dopadam na filmu, pogotovo za ovako neke ozbiljne stvari… Jednostavno, ne mogu. Ne volim sebe da gledam. Imam strah od toga što nemam mogućnost da menjam, da ispravljam nešto što sam uradila. To je osećanje nemoći koje ne volim, zato se i plašim aviona. Film je završena stvar. Tačka. Nema popravki više. A u mojoj prirodi je da ne postoji kraj, uvek mislim da nešto može bolje. Naravno, ja ću pogledati film, moram to da pogledam jer me jako zanima. Ali odgledaću ga verovatno kada prođe sve, kada se sve malo slegne.

„Top je bio vreo“ je još jedna domaća filmska priča koja se bavi našim ratovima iz devedesetih. Kao što je bio slučaj uoči premijere, tako sam prilično siguran da će i sada deo publike potegnuti pitanje: Zar nije dosta više rata i ratnih filmova? Sa kim, iz vašeg ugla, jedna ratna priča danas može da komunicira i na koji način?

To zavisi od toga šta publika očekuje od filma, šta očekuje od filmske umetnosti? Da li je to laka zabava ili su to neke poruke? Prosto, zbog čega ljudi idu u bioskop? Šta očekuju od knjige? Da li gledaju vesti? Da li ih primaju kao atraktivan sadržaj ili razmišljaju o njima? Kakav je odnos spram života generalno? Da li idu u pozorište ili ne, čitaju li knjige ili ne… Kako god. Činjenica je da smo otupeli od nekakvih čudnih sadržaja. Recimo od tih turskih ili sad više ne znam kojih serija. Nazovimo ih sve španskim serijama, one su prve počele. One nemaju nikakav sadržaj. Likovi u njima imaju velike probleme koji se pred sam kraj na brzinu reše i svi žive srećno i dugo u velikoj ljubavi, sa gomilom dece u ogromnoj kući koju su nasledili i ne znam ti ja šta. I to se sve desilo od boga, oni ništa nisu radili ni uradili. E ako tako budemo živeli i očekivali srećan kraj, on se sigurno neće desiti jer se on dešava samo u španskim serijama. U životu je to drugačije.

Smatram da kvalitetni ratni filmovi sa pričom upakovanom u pametnu formu, sada, posle toliko vremena, i dalje imaju značaja. Jer da smo gledali na pravi način filmove iz Drugog svetskog rata možda ne bismo doživeli ovaj naš poslednji razbijajući rat koji traje od devedesetih. Oni raniji su bar trajali kraće, ovo sad ne znam kad će da stane više. Stalno se trese nešto oko nas. Da smo imali drugačiji odnos prema životu, prema čoveku, da smo gledali priče o Jevrejima, o Romima, o logorima, o tome kako ekstremni uslovi dovedu čoveka u razne situacije… Možda da smo na pravi način gledali sve to, malo drugačije, možda ne bismo doživeli ovu sudbinu koju živimo danas. Zato nije loše gledati takve filmove, slušati o sebi sve najgore. To ne znači da smo mi najgori, ali treba krenuti od sebe i gledati šta mi možemo da promenimo. A ovako, princip španskih serija… ne. Teško to funkcioniše.

Ratnim filmovima često prigovaraju da nas prikazuju u najgorem svetlu. Mislite li da „Top je bio vreo“ donosi ono najgore o nama? U knjizi i na filmu ipak postoji paleta likova koji bi mogli svima da nam posluže kao najpozitivniji primer.

Uvek je potrebno da se pokaže i ono što je najgore, da bi se videlo ono što je najbolje. I obrnuto. Mora da postoji crno i belo, pa i sivo. Ovaj film, koliko god se trudio, nije ni nalik onome što su ljudi doživeli. Ja inače imam strah od toga da bilo koja ratna priča ne povredi svojim neznanjem, svojom naivnošću, nekoga ko je doživeo strahovitu sudbinu, nijednu osobu koja je izgubila nekog dragog, nijednu osobu koja je imala strašan život. I nijednu osobu koja nije više sa nama zbog tog rata. To je moj najveći strah kad su ovakve priče u pitanju. E zato se uvek ide ka nekim porukama koje bi trebalo da budu antiratne, protiv svega što je užas, protiv svega što je loše, što je mržnja. Protiv svega što dovodi do ratova i sukobe bilo koje vrste. To je ono što svaki ratni film treba da ima, i to je ono što mi treba da pamtimo. Zato mislim da treba da se snimaju takvi filmovi i mislim da mi to treba da gledamo. Ja, iskrena da budem, ne bih volela da još jednom u svom životu doživim da gledam ponovo te slike koje sam gledala. Još smo mi to gledali na televiziji, možda smo iz naših toplih fotelja imali otklon jer te slike gledamo kao da gledamo film, sa gomilom raznih Švarcenegera i ostalih… Ali moramo da razlučimo šta je film, a šta je život. A ono što smo mi gledali na televiziji, to je bio život.

Sećam se kad se dešavalo ono u Rumuniji, sa Čaušeskuom. Sedela sam u Beogradu, bila sam mlada i pitala sam se da li je moguće da se takve stvari dešavaju u mom neposrednom okruženju, u zemlji u kojoj su mi tata i mama kupovali sveske za školu, u zemlji u kojoj sam i sama bila. Da li je moguće da tako čovek može da se degradira? Da li je moguće da se tako ruše zgrade, da se ubijaju ljudi? I? Neposredno posle toga, to “da li je moguće” zakucalo je na moja vrata. A ja sam bila nemoćna. Zato mislim da je neophodno da pratimo život i stvarnost, a da nam ono što je film, umetnost, imaginacija, sve što nosi poruku, da nas stalno upozorava. Jer dosta. Zaista dosta. Stop. Nemam reči više za bilo kakvu vrstu nacionalnosti, nasilja, veroispovesti, vera, briga oko raznih bogova, jesu li moji, tvoji ili naši? Ko njih voli a ko ne, da li ih je nacrtao kao karikaturu ili ih je stavio u dnevnu sobu. I zbog toga treba da nestane neki život? Ne. Nikad se sa tim neću složiti. Sve što je neophodno da se spreče takve stvari, ja ću biti za to.

Smatrate li da film danas može tako i toliko da utiče na ljude? Ne čini li vam se da je danas utisak koji ljudi imaju posle nekog dodira sa filmom, knjigom, predstavom, koliko god bio jak, istovremeno i veoma prolazan?

Znate zašto je to tako? Evo kako ja to vidim. Da ljudi gledaju te ratne filmove, da čitaju knjige i da im se servira to na televiziji, i na vašoj i na svim drugim televizijama da im se servira pametna priča, bar podjednako kao narodne pevačice, napućena usta, minići, silikonske grudi i guzice, bukvalno tim rečima bih se izrazila, onda bi mi možda imali drugu vrstu orkuženja. A ovako imamo silikonske devojke, ubistva na ulici, imamo pištolje, imamo sve ono što čujemo u tim pesmama. Taj besmisao kad bi bar malo stišao, a kada bi se neki smisleni sadržaj svakodnevno poručivao sa medija, onda bi bila druga priča. Ono što serviraš, to i dobijaš. Da je više pametnih stvari, takvi bi nam bili i životi.

Da li su vas izneverili mediji koji su zaboravili na pametne stvari?

Para vrti gde burgija neće. Našli pa zašli. Hm, da li ima još neku našu staru, pametnu da kažem? Ali i onda kad je bilo sve kako treba, uvek sam bila kritična. Mada, ja sam uvek najveći kritičar sama sebi, pa onda imam i pravo da kritikujem druge, bar mi se tako čini. Mediji su, između ostalog, opasna stvar. Pa i kada mislimo da danas serviraju jedno, a nekad su kao servirali nešto drugo, treba da se zapitamo, uvek treba da se zapitamo, šta je ono što ljudi prećute, a ne šta je ono što ljudi govore.

Ne znam šta bih vam rekla. Nemam ništa protiv menjanja koncepta ove ili one televizije. Ali to je krenulo mnogo ranije. Vi kad saznate da ste oboleli od raka, vi ne znate kada je to tačno krenulo. A to kada je krenulo, e tada je trebalo reagovati. A kod nas se tada nije reagovalo, pa mi živimo u rezultatima neke nebrige ko zna od kada. Sve to se može zaustaviti, naravno, sad je pitanje da li ljudi to žele. Zato kažem, para vrti gde burgija neće, našli pa zašli.

Koliko je pozorište kao medij i vrsta umetnosti moćno da isprovocira ljude?

Mali procenat ljudi ide u pozorište. Mali procenat ljudi se zanima za to. Veliki procenat ljudi koji nije nikada ušao u pozorište misli da je to nešto dosadno. Mada, s druge strane, malo ljudi ima mogućnost da redovno ide u pozorište. Ali to je ona stara priča bez kraja, pa ne bih da ispadne da kukam o parama i teškoj situaciji. U svakom slučaju, da ne mislim da mogu ovim svojim poslom, pojavom, mišlju, energijom, ulogom i replikom da promenim bar jedan trenutak života onih koji večeras dođu u pozorište, ili pogledaj ovaj film, ja se ne bih bavila ovim poslom. Ne bi bilo razloga da gubimo vreme tu, ni ja ni publika. Pa neka je to samo i vizuelni doživljaj, bilo kakvo čulo da vam proradi, to je veliki značaj. Mi sigurno odavde ne nudimo neku vrstu vulgarnosti tako da šta god da pokupe od nas ovde, sigurno će se obogatiti, koliko toliko. Ubeđena sam u to.

Hajde da onda iskoristimo i ovaj trenutak da, ako je već neko čitao intervju do ovog dela, preporučimo mu koju predstavu, nešto što bi vredelo pogledati. Šta biste vi preporučili?

Sve. Apsolutno sve. I što valja, i što ne valja.

A da li biste istu preporuku dali i kada su filmovi u pitanju?

Da. Jer baviti se umetnošću danas, to je jako teško. Teško je baviti se i filmom i pozorištem. Da još jednom podvučem - ne kukam - ali moram da kažem istinu. Užasno je teško napraviti jednu predstavu, a da ne bude ispod nivoa. Ljudi dođu, plate kartu, vi ne možete da im prodate tek tako tri tarabe, morate da im napravite scenografiju. Nije to dom kulture, to je ipak pozorište, mora da deluje na ljude. Dakle, ljudi ipak plate kartu i vi, recipročno tome, morate da im date neko delo. A to sve košta. To jeste skupa rabota.

Ali i kada ne valja i kada valja, moramo znati da postoje procesi, postoji trajanje. Umetnost nije stvar trenutka već trajanja. Veliki slikari retko su bili priznati za svog života. Da bi se došlo do jednog Van Goga mora da prođe ne znam koliko njegovih grešaka i ne znam koliko trenutno popularnih slikara. Ja, kao publika, volim da gledam sve, i ono što valja i što ne valja. Kao prvo, volim da podržim čin stvaranja. Naravno da se ovde prave greške, kao što svako pravi greške. Mi se na svu sreću ne bavimo hirurškim radovima, pa naše greške nemaju tu vrstu katastrofe. Ali greška kod nas, zarad nekog cilja, je uvek dobra greška. Zato sam ja neko ko gleda predstavu i posle kaže da mu se ne dopada zbog toga, toga i toga. Kao što to treba i publika da uradi: Meni se ova predstava ne sviđa, ne zato što me nije zabavila, nego zato što imam mišljenje o nečemu. Moramo da razvijemo taj kritički odnos prema svemu što nas okružuje, uključujući i pozorište.

Zato preporučujem sve, jer da bismo znali šta je dobro, moramo da vidimo loše. Tako ja živim. Ne zovem publiku da dođe da se smara ovde. Ako ih ne zanima, neka idu da gledaju nešto drugo, šta god hoće. Ja znam šta ja hoću od života i u kom pravcu želim da idem. Ne kažem da je to jedini ispravan put, ali sigurno ima kvaliteta. I neću gubiti vreme na bekstvo od života. Želim da živim širom otvorenih očiju. Nemam strah od problema i lošeg života. Nemam strah od sagledavanja stvarnosti. Ka tome idem. Tragam za raznim sadržajima, a ne za olakšavanjem. Želim da živim ovog trenutka, širom otvorenih očiju sto posto, jer me tada sigurno niko neće prevariti.

Mislite li da je trenutno teže živeti širom otvorenih očiju u Srbiji, nego u nekoj drugoj zemlji u Evropi?

Ne znam. Kada pričam sa našim ljudima, koji recimo žive u Nemačkoj, oni kažu kako njima nedostaje život u Srbiji. Ali jedna stvar je nedostajanje, a druga je borba za život. Sećam se jednog trenutka koji je bio jako značajan u mom životu, jedan od mojih stepenika sazrevanja. Bila sam sa svojim društvom na Ibici, išli smo na letovanje. Svako je, naravno, istresao sve što je imao od svojih roditelja. Ja sam tada i zarađivala jer sam stvarno radila odavno, pa sam mogla sebi to da obezbedim. Bili na Iibici onog trenutka kada je to zaista bilo nemoguće za svakog u zemlji. Sećam se da su nas pitali da li smo mi neka deca političara ili mafijaša kad možemo duže od deset dana da ostanemo na Ibici. Nisu bili ni svesni, naravno, da mi tamo maltene ni leba da jedemo nemamo, ali nama je bilo važno da budemo tamo.

U svakom slučaju, tada je krenuo rat. Počelo je sve ono u Sloveniji. Trudila sam se da čitam šta izveštavaju mediji na španskom, iako pola toga nisam razumela. Ali shvatila sam da u mojoj zemlji počinje rat. Sedela sam u jednom kafiću, a za susednim stolom je sedela jedna gospođa koja je plakala. Čitala sam novine, pitala se kakvi to užasi kreću, da li da se vraćam kući, čekaju li me tamo Prle, Tihi i „Otpisani“, hoću li ja moći da dođem do svog stana... Nisam znala šta znači rat u tom trenutku. Gde da idem? Šta da radim? A ta žena za susednim stolom sedi i plače. Pretpostavila sam da joj se desilo nešto tragično i zanimalo me je šta joj se to tragičnije desilo nego meni. Bacila sam tamo uvo i shvatila sam da su tog dana njenog psa ondulirali nikad gore. Tada su mi postale jasne mnoge stvari u životu. Ja sebi, dva stola od nje, postavljam pitanje da li da se vratim kući, da li da se vratim u svoju zemlju, zemlju koja počinje da ratuje. I ne plačem. A za susdenim stolom sedi žena koja plače jer njen pas nema dobru ondulaciju ovog puta.

Da li ste tada mogli da naslutite da ćete decenijama kasnije igrati u film koji će govoriti o tom ratu, iznutra.

Nisam mogla da naslutim nijedan sekund svog života. Nisam znala ni gde ću da idem. Neki moji prijatelji su tog trenutka ostali u inostranstvu. Nisam znala kako će dalje moj život da se odvija. Da će biti takvog rata, takvog užasa, to nisam mogla ni da pretpostavim. Jedini ratovi koje sam ja do tada gledala zvali su se “Užička republika” i “Otpisani”, “Boško Buha” i “Salaš u malom ritu”. Na tome sam odrasla. Nisam zaista mogla da slutim da možemo da budemo tako surovi jedni prema drugima, mi koji smo živeli u istoj zemlji. To ne, nikako. Ali ovaj moj primer sa Ibice dođe kao zaključaj da gde god živeo, samo je pitanje tvog izbora, toga kako ćeš da gledaš na svet i na život. Postoje, naravno, i različite okolnosti, ali i untar najdivnijih okolnosti ti možeš da budeš najtragičnija ličnost svog života, kao što i u najgorim okolnostima možeš da pronađeš zrno sreće. Samo je pitanje kako gledamo na stvari. I naravno, ovo je jedan velik, dugotrajan posao, živeti sa optimizmom u Srbiji. Ali hajde, 'ajmo dalje.

strana 1 od 6 idi na stranu