"Samo Njega nema"

Subotnje popodne je u svakoj, manje-više, bezbrižnoj zajednici ipak vreme ako ne uživanja, ono opuštanja, igre i zabave, hobija ili fine posvećenosti obogaćivanju sopstvenog duha. U svakom slučaju - vreme sopstvenog izbora. U proteklu subotu posle podne ovde u Beogradu, u Domu omladine zabava je bila pomalo bizarna i to zbog sličnosti onoga što se na istom mestu dešavalo i doživljavalo pre desetak godina. Ali, istovremeno bila je to i neverovatno dobra vest za ovo vreme kad svet ovde izgleda (a i jeste) prepoznatljiv po osećanju beznadežnosti da će išta u korist prosečnog Građanina Nepokornog da krene dobrim putem.

Dobra vest, oličena u masovnosti onih koji su subotnje popodne želeli da provedu u Domu omladine, bila je izazvana nenametljivim pozivom građanima na okupljanje od grupe nezavisnih ličnosti (logično je da to nigde u pozivnici ili na plakatu nije pisalo) među kojima su bili novinari, advokati, političari, zatim prepoznatljive ličnosti iz fronta boraca za ljudska prava u nevladinim organizacijama. Povod je bio da se povede javna raspravu o slobodi štampe, zbog najavljene optužnice javnog tužioca iz Subotice protiv kolege Miše Vasića (Vreme) koji je - u stilu časnog postupka novinarske profesije - došao do informacija što ih vlasti nikako nisu želele čuti. Za ovu priliku organizatori su predvideli "kamernu scenu", malu salu u Domu omladine, da bi već na samom početku shvatili da je tako nešto nemogućno.

Domaćini su brozopotezno otvorili veliku salu koja je bila ispunjena do poslednjeg mesta dole, ali i na galeriji. Ideja o kamernoj sceni je možda potekla iz iskustva od pre nekoliko dana kad se u "maloj sali" Narodnog pozorišta oformila poruka ministru unutrašnjih poslova Srbije da može da voli ako hoće crvene beretke, ali da slične formacije ne pravi i ne stvara - kao zaštitu (ostalo je nejasno sasvim čiju?). To su odatle takođe poručili Građani Nepokorni čiji se sastav, bez obzira na organizatore (možda prepoznatljive) znatno promenio, što se videlo ovog subotnjeg popodneva.

U Domu omladine se branila sloboda, tražila odgovornost vlade i ministara, skupštine i sudstva za izneverena obećanja i stalne izjave koje u sebi za svakog ko ume da misli, sadrže pretnje i demokratiji i slobodi. Na sceni je u Srbiji, preovlađujuće mišljenje je bilo, istovremeno polako i sigurno rekonstruisanje nekih principa sistema koji je postojao tokom devedesetih godina što je očigledno i sa povratkom na scenu "bivših". Sve je dakle tu bilo isto kao pre, ali mora se priznati i - sasvim različito. Isto, jer je bila ista sala, slični zahtevi koji su se na istom mestu isticali gotovo čitavu deceniju ("samo Njega nema", reče jedan učesnik), ali i drukčije ne samo što je On izostao sedeći u Hagu, već nije bilo ni policije, bar ne one vidljive koja bije i ponosno pokazuje da ima pendreke. Nije bilo organizovanih grupa radikala-patriota što su gurali i podmetali noge izdajnicima.
Peti oktobar s te strane svakako nije bio uzaludan. Pogotovo što je drugčije bilo i nešto drugo, možda čak i važnije. U publici jeste bilo prepoznatljivih lica od pre (s teretom godina), ali nekadašnje mlade ljude kojih mahom nisu bili više ovde vidljivi (valjda su većina po belom svetu) zamenili su novi. Sala je odisala mladošću, lepim devojkama i mladićima koji su zdušno aplaudirali svemu onom s čim su se slagali, baš kao kad na koncertima čuju svoje pasaže koje vole i koje prepoznaju kao izraz sopstvenih osećanja. Burno su poručivali iz Doma omladine - bar se tako činilo - da su oni ovde i da tačno znaju šta se dešava, prate i ne zaboravljaju. Između ostalog, nisu na primer, uprkos svim zvaničnim i nezvaničnim naporima, zaboravili da je - premijer ubijen, da je na jednog političara atentat pokušan, pa još sasvim nerazjašnjen kao što sve više izgleda da je premijer sam sebe ubio!

I dok je tako - oformljuje se poruka - neka ne računaju oni na vlasti da im neko može oduzeti reč i bitku u korist demokratije i protiv svakodnevnog obmanjivanja, eufemizama u izjavama, lažnim obećanjima, bez petlje da kažu istinu - da državu polako, s koalicijom i kolaboracijama raznih vrsta, sigurno guraju unazad. I ukoliko se ovaj krug iz Doma omladine bude širio, a sudeći po postupcima onih u vladi - od premijera do guvernera - svakako hoće, biće to neizbežni pritisak javnosti za koji su se, uzgred rečeno, nekad u istom Domu omladine borili neki što su sad na vlasti, samo su mišljenje promenili.

Možda zato što sa brdašca bolje vide, a možda i što se boje božje kazne. Njome im prete na skupovima na Mašinskom fakultetu gde se vernici - bar tako izgleda - manje mole Bogu u stilu hrišćanskog pokajanja za zla i nedela, a više uče o značaju kletve. I ako Srbija, pa i Dom omladine, bez Njega nisu isti, izgledaju sve sličniji. U njoj još ubijaju, još prete, obmanjuju i što je sasvim tužno - ponovo je dobrovoljno vraćaju iz sveta u geto.