Svadljivost zbog straha

Naročito za vreme uskršnjeg velikog posta (koji počinje uskoro, 10. marta) pravoslavni sveštenici propovedaju vernicima da valja udaljiti zle primisli, ljubomoru i ogovaranja, zavist i samoljublje, proždrljivost i pohlepu. Ko će poslušati i smerno sagnuti glavu, jer koliko je doista verujućih pravoslavaca u Srba danas teško je odrediti po masi ljudi koja se okuplja bar po beogradskim hramovima nedeljom i za crkvene praznike. I u veri su se Srbi razdelili, pa mnogi izabraše ateizam. Ili se kunu u Boga, a ne znaju da nabroje ni sedam smrtnih grehova.

Da li samo sloga Srbina spasava, pitanje je koje se oduvek, pa i sada, mota po našim glavama kao neki nedosegnuti, tek zamišljeni i opevani cilj. Da li je Dimitrije Ljotić zaslužio spomenik u Smederevu ili da li je Ljubiša Jovanović toliko uvažavan u Šapcu da bi se pozorište zvalo po njemu. Miloševićeva čuvena misao (koja je, kao polutajno, širena maltene kao propagandni materijal, "alal vera") da "Srbi možda ne vole da rade, ali zato znaju da ratuju" nije naišla na javnu osudu, ali je to bila iskra koju su ocila bacila na suvu paprat. I sve je počelo da gori.

Svadljivost prostiče iz straha, a ne iz hrabrosti. Da li je hrabar onaj ko udara drugog poslanika ispred TV kamera ili je to njegov "politički marketing" koji podrazumeva da ništa nisi uradio ako se nisi pojavio na televiziji. "Naši ljudi iz dijaspore vape za slogom u Srbiji, a da li je među njima sve potaman?", pita Zoran Pavićević, Beograđanin zaposlen u Ontariju (Kanada), kao veterinar. I pridodaje: "Srpska pravoslavna crkva, kao važna narodna institucija, zbog svojih razloga ćuti, ali svi znamo da ima nesuglasica i unutar nje i podela na ,Justinove’ i ,Slobine’ arhijereje, naročito pre 5. oktobra 2000..".

Milan Đ. Milenković, analitičar u penziji, ovako vidi situaciju:

"Kod nas gotovo da nema oblasti u kojoj su odnosi usklađeni, naravno zbog različitih mišljenja. Skupština Republike Srbije (narodna), kao vrhovni organ zakonodavne vlasti, primer je za to. Način kako naši poslanici ,diskutuju’, ,debatuju’, ,repliciraju’, kleveću, viču, potežu pesnice stalno je na programu televizije kao uzor. Ako mogu da se svađaju oni u skupštini, mogu i ja u seljačkoj zadruzi ili u preduzeću, misle naši ljudi".

Tamnavski zavet

"Našim poslanicima bi trebalo omogućiti da vide španski parlament, recimo. I tamo se sukobljavaju mišljenja, i te kako, ali mišljenja, ne prazna naklapanja. Nema gubljenja vremena, nema vike, galame, svi su pristojni i kao iz kutije", primećuje profesor književnosti Milica Knežević. Ona podele prepoznaje na svakom koraku. Od onih opštih, kao što su mladi-stari, bogati-siromašni, vernici-ateisti, do posebnih, kada komšija ubije komšiju zbog međe, što već spada u klasične priče iz naših ušuškanih sela. Čula je da "u nekim selima od Uba do Koceljeve još postoji ,tamnavski zavet’ obavijen ćutanjem".

Taj zavet izgleda otprilike ovako: Članovi pojedinih porodica nikako ne smeju da razgovaraju niti da stupaju u bilo kakve kontakte s članovima porodice "te i te", čiji je pradeda bio u zavadi s njihovim pradedom. Između tih porodica nema govora, nema odlaska na sahrane, svadbe, ispraćaje u vojsku, a nezamislivo je da se i orode. To se baš desilo prošlog leta u selu Novaci. Mladić i devojka iz decenijama (ili vekovima?) zavađenih porodica upoznali se u Šapcu, zavoleli i... I venčaše se tajno, samo uz znanje mladoženjinog oca koji ih primi i u kuću. Da niko ne zna, privremeno, dok ona ne rodi dete. Ali, takva vest se brzo širi Tamnavom. Nevestin otac uze pušku, zaputi se preko njiva, brda i pašnjaka, pravo u "neprijateljsku" kuću, gde odmah ustreli mladoženju i njegovog oca. Zatim se prijavi policiji i ode u zatvor. Trudna devojka je ostala bez muža, svekra i utamničenog oca. Na pitanje: "Kako se to desilo?", Tamnavci odgovaraju: "Ma, ćuti, strašno, ne vredi..".

Nesloga i u zgradi

"Predrasude da se političke razmirice ne mogu rešiti na ‚fin i pošten’ način potiču od straha da možeš biti prevaren. To stvara ksenofobiju, snažnu iracionalnu mržnju i nepoverenje prema strancima i njihovim izumima, vrednostima, običajima i navikama... Hrani se etničkim i verskim predrasudama, rasizmom, nacionalizmom i šovinizmom. Posebno je karakteristična za ljude niskog obrazovnog statusa i za autoritarne ličnosti..". (profesor dr Žarko Trebješanin, Rečnik psihologije)

Tu su još i podele na starosedeoce i došljake, stare i nove Beograđane, Lale, Gedže, Ere, Čarapane, Čivije, prekodrince i prekosavce, odseljenike i doseljenike, istočnoprugaše i autonomaše, partizanovce i zvezdaše, seljake i gospodu, vlast i puk...

Pozivi na pomirenje, koji su često dopirali u (naročito božićnim) poslanicima Njegove svetosti patrijarha Pavla, kao da nisu stizali tamo gde je najvažnije. Profesor istorije u penziji Miloš Ristović želi da podseti:

"Uostalom, istorija kod Srba beleži najkrvavije obračune saplemenika (sunarodnika). Jedino su se Rusi, valjda, u Oktobarskoj revoluciji, a i inače, međusobno pobili kao mi. Od Miloša i Karađorđa, kneza Mihaila i poslednjeg kraljevskog para Obrenovića dinastijske podele na jedne i druge su trajale sve do još žešće podele na partizane i četnike, što se može izučavati kao primer bratoubilačkog rata. Sticajem geopolitičkih okolnosti Srbi su se razdelili na više strana, a južnoslovenska ideja njihovog sjedinjavanja s ostalom braćom pukla je kao balon od sapunice. Današnje Srbe pitaju da li su za Hag ili nisu. Kao da su oni izmislili Hag..".

"Mi ne možemo u skupštini stanara zgrade da se složimo oko toga da li treba ili ne treba unajmiti čistačicu, a protiv toga su oni koji najviše prljaju. Taksisti ne mogu da se slože i ujedine u jedno jako udruženje, već ih imaju tridesetak, čak neki osnivaju udruženja sa samo jednim članom. U Etnografskom muzeju ne mogu da se slože ko da im bude direktor. Isto tako, u mnogim ustanovama i preduzećima. Novinari, ali i književnici, podelili su se na više udruženja", opominje prevodilac Srđan Kostić.

Da li su podele zaista nezaustavljive?