Sva vlast u Avganistanu talibanima?

Njihov totalitarizam neće stvoriti mir, smatra urednica u Dojče Vele Sandra Petersman.

Avganistan je ponovo represivni "Islamski emirat“. Dovoljno je izdvojiti samo jedno ime: novi ministar unutrašnjih poslova Siradžudin Hakani od 2007. se nalazi na spisku terorista koji su objavile Ujedinjene nacije. Američki FBI za njim je raspisao poternicu na pet miliona dolara.

Siradžudin Hakani navodno je blizak terorističkoj organizaciji Al Kaida i smatra se odgovornim za brojne velike samoubilačke napade u Kabulu, između ostalog i za napad na nemačku ambasadu u maju 2017. godine. Ali, šta personalne odluke talibana znače za svakodnevicu ljudi?

Kad sam nedavno telefonirala s avganistanskom političarkom Habibom Saravi koja je bila u Kataru, pričala mi je da se oseća kao "suva travka na vodi“ - potpuno prepuštena strujanjima. Drhtavim glasom rekla mi je da se strašno boji povratka u svoju domovinu Avganistan, jer je politički aktivna žena. I zato što pripada uglavnom šiitskoj manjini Hazara.

Avganistan je pretežno sunitski, a Hazari su u svakodnevici često izolovani. Prvi talibanski režim od 1996. do 2001. sistematski ih je progonio. U Mazar e Šarifu se 1998. dogodilo masovno ubistvo.

Da li će Avganistan ponovo postati zemlja u kojoj žene, manjine i oni koji drugačije misle moraju da postanu nevidljivi da bi spasili svoj život? Osećaj lične sigurnosti ne zavisi samo od toga da li ima nasilja, već i od toga da je pojedinac svestan da neko u svakom trenutku može da počini nasilje. Nekažnjeno, jer ima apsolutnu moć. Iznad svega lebdi Damoklov mač straha.

Habiba Sarabi, ona "suva travka na vodi", bila je deo avganistanske države koja je uspostavljena zapadnom intervencijom nakon terorističkih napada od 11. septembra. Bila je prva guvernerka jedne pokrajine. Bila je ministarka za žene i kandidatkinja za potpredsednicu. I bila je jedna od četiri žene koje su do pre samo nekoliko nedelja u glavnom gradu Katara, Dohi, uzaludno pregovarale s talibanima o miru.

Ali, talibani su pobedili i ukinuli Islamsku Republiku Avganistan koju je zastupala Habiba Sarabi. U njihovom Islamskom Emiratu žene više ne mogu da dobiju političke funkcije. U Emiratu je uzalud tražiti i muške predstavnike bivše vlasti - uprkos svim tvrdnjama talibana da žele da stvore „inkluzivni islamski sistem“.

Novi talibanski režim je apsolutistička vlada pobednika. Bez žena. Bez manjina. Bez drugih. Fundamentalisti tako prave istu kobnu grešku, kao i međunarodna zajednica. I SAD i saveznici su krajem 2001. arogantno odbili pregovore s poraženima, s talibanima.

Rezultat je poznat. Rat u Avganistanu je eskalirao. SAD i NATO su ga preneli u avganistanska sela. Cenu je plaćalo civilno stanovništvo. Međunarodne trupe su se nakon 20 godina povukle kao isprebijani psi, a talibani se sad zanose svojom pobedom nad supersilom. Ali, trijumfovati na bojnom polju je jedno, a nešto sasvim drugo je vladati osiromašenom, multietničkom zemljom od 38 miliona stanovnika u 21. veku. Već sada postoji oružani otpor. Ima i protesta hrabrih žena i muškaraca. Borci i demonstranti snimaju događaje svojim telefonima i šalju snimke globalnoj publici.

Beda ljudi u Avganistanu veoma je velika. Milioni pate od gladi i lutaju kao izbeglice po sopstvenoj zemlji - s njihove zemlje oterali su ih stalna suša i nasilje. Ujedinjene nacije upozoravaju na opasnost od katastrofe, opasnost od novog masovnog bekstva iz Avganistana.

Finansijska pomoć međunarodne zajednice od koje Avganistan nakon sveukupno četiri decenije rata u potpunosti zavisi, zamrznuta je nakon što su talibani preuzeli vlast. Privreda je u kolapsu, humanitarna pomoć ne stiže. Najvažniji zadatak nove avganistanske vlade bilo bi da pomogne svom stanovništvu i da ga zaštiti.

A šta rade talibani? Rasteruju mirne demonstracije brutalnim nasiljem. Traže odlučujuću bitku u dolini Pandžšir. Kažnjavaju novinare. Zabranjuju muziku. Propisuju studentima kako da se oblače. Negiraju da su se dogodila ubistva iz osvete, a to može da se dokaže.

Militantni islamisti neće moći tom zemljom trajno da vladaju kroz nasilje, tlačenje i zabrane. A ni ignorisanjem, ulepšavanjem i lažima. To je pouka, i to ne samo iz poraza bivšeg Sovjetskog Saveza i zapadnih demokratija na avganistanskom bojnom polju.

Pokušaj uspostavljanja demokratije u Avganistanu nije uspeo jer je sprovođen jednostrano, ignorantski, neodlučno i s neizmernom željom za moći. Novi pokušaj talibana da od Avganistana naprave ponovo totalitarni emirat siguran je recept za to da se katastrofa još više pogorša. Glad, nepravda i očaj opasni su neprijatelji - čak i za navodno apsolutne pobednike.