Deca su nam tu između - nigde

Lajovićeva je koordinator Jedinice za prevenciju nasilja u Ministarstvu prosvete. Ona je, gostujući u Kažiprstu B92, rekla da i samo postojanje Jedinice znači priznanje sistema da problem nasilja među decom postoji i da se taj problem ne gura pod tepih.

Jedinica je, kako kaže, uspostavljena u februaru 2012. Cilj jedinice za prevenciju nasilja je da objedini sve što se u raznim sredinama radi po pitanju prevencije nasilja među decom u jedan sistem, dodaje Lajovićeva.

"Međutim, nasilje je ozbiljan problem i on je dugoročan, ne dešava se preko noći i ne može preko noći da se reši. Nema čarobnog štapića. To je jedna stvar. Druga stvar je da u rešavanju tog problema treba da učestvujemo svi“, kazala je ona.

Na pitanje koliko se zakasnilo sa reakcijom države na sve učestalije vršnjačko nasilje, Biljana Lajović kaže da se istovremeno može reći da je uvek kasno, ali i da je uvek rano za reakciju.

"Deca su se tukla i vređala pre 30 godina. Važnije je da se s tim krenulo, jer smo u toj jedinici objedinili različite pristupe i rekli da sistem hoće s tim da se bori“, istakla je ona.

Lajovićeva takođe kaže da sa Jedinicom za prevenciju nasilja Ministarstva prosvete sarađuju UNICEF, koji im je pomogao da se uspostave, kao i druga ministarstva - MUP, moinistarstvo rada, sporta, škole, vrtići....

"Sa svima sarađujemo i mislim da smo za godinu i po uspeli da pokušamo da pokažemo da ima načina da se borimo i da spasemo decu“, rekla je ona.

Komentarišući izveštaje u novinama u kojima je sve više vesti o nasilju među decom, u kom su ona i žrtve i nasilnici, Biljana Lajović ističe da nisu škola i obrazovni sistem jedini uzroci problema i dodaje da u tom smislu ne mogu samo oni da budu rešenje.

"Uzroci su višestruki - porodica, ličnost deteta, sistem obrazovanja, ekonomska situacija porodice, okruženje u kom živi... Tek kada se sve to uzme u obzir, napravi se tačka iz koje proizilazi mogućnost da se dete nasilno ponaša. Treba bežati od etiketa, jer deca koja su obeležena kao nasilnici, kada se nešto desi uvek se kaže ’to mora da je uradilo to dete’, da bi se ispostavilo da nije ono već neko drugo. Zato treba da bežimo od etiketiranja i da radimo na konkretnom problemu“, rekla je ona i dodala da jedino što je tu opšte jeste da treba raditi na promeni u sistemu vrednosti.

"Ako se vratimo u neko prošlo vreme, kako kaže, videćemo da je vrednost bila biti dobar đak, dobro učenje, biti dobar drug, ko je human, ko hoće da pomogne. Sada je to drugačije“, napominje ona.

Na pitanje ko su danas uzori deci, Lajovićeva kaže da je to polje polarizovano.

"Na jednoj strani mladi se ugledaju na uspešne sportiste, ljude koji se bave modernim tehnologijama ili matematikom, a na drugoj strani se ugledaju na ono što spada u estradu. Nažalost, mi smo svi u sredini“, istakla je ona.

Beta, arhiva

Umesto toga, uzori bi, kako objašnjava, trebalo da budu roditelji, učlitelji, tetke, ujaci, strine, znači ista porodica. A na pitanje zašto nisu, Lajovićeva kaže: "Zato što smo izgubili tu vezu unutar porodice. To je jedna od važnih stvari. Sve to o čemu bismo pričali spada u domen sociologije i tih tektonskih poremećaja koje smo imali, gde nismo imali jasno razgraničene uloge i gde roditelji nisu znali šta tačno da rade.“

Ona podseće da je, na primer, ranije roditeljima govoreno da moraju da budu strogi, što je podrazumevalo i dobijanje batina, da bi posle toga njima bilo rečeno da treba da puste svoju decu da rastu.

"Ni jedno ni drugo nije rešenje. Granice moraju da se postave. Treba da se odredi šta je čija odgovornost. Ključan je način postavljanja granica. Ako roditelj detetu na grub način, silom, batinama ili ružnim rečima, postavlja granice i ako nije dosledan u tom svom ponašanju, dete uči po modelu. Onda ode u školu i taj koji ga uči možda kaže nešto na neprimeren način, onda upali TV, na kom opet čuje neprimerena priča...Šta će ono da nauči?”, smatra ona.

Moramo biti otvoreni i reći da profesori, koji nisu naučeni dobro da rade svoj posao, znaju da kažu deci: „Ćuti tu i sedi“, a to je još i blag oblik, to utiče na ponašanje dece, pogotovo ako je dete ranjivo.

"Ono počinje da misli da nema pojma", dodaje Lajovićeva i objašnjava da moramo da počnemo da vodimo računa o rečima, što mi kulturološki ne radimo.

Lako psujemo, pogotovo u prolazu i to ne primećujemo. Treba da naučimo i da je ružna reč kažnjavanje, ističe ona.

Na pitanje gde su danas deca kada njihovi roditelji žive u svetu u kom je osnovna vrednost novac kao i to da on može sve da kupi, ona kaže: "Deca su tu između, odnosno nigde".

"Ako se ne bavite detetom, ono nema komunikaciju. Kad se dete vrati iz škole, roditelji ga pitaju šta ima novo u školi i tu se sve završava, na rafalnom postavljanju pitanja bez čekanja odgovora. Suština je razgovarati s detetom, slušati šta ono govori i analizirati. Tako ćete upoznati dete i znati šta ono misli. Jer ako ga ne slušate, ono će misliti da vam ono i ta škola o kojoj pitate nije važno. To se ne dešava preko dana, taj proces traje“, objašnjava psiholog Biljana Lajović.

Ona navodi primer slanja duplih poruka, kada roditelji dođu kući i kažu detetu da su završili škole a nemaju novac, dok tamo neko zarađuje bolje bez fakulteta, s tim da posle odu kod deteta i od njega zahtevaju da uči.

"Kako će onda ono zaista da uči?“, pita Lajovićeva.

Treba takođe imati na umu, ističe ona, da se promenila i uloga autoriteta. Tako, autoritet više nisu učitelji. Oni su, kako kaže, važni samo do četvrtog razreda, da bi posle uticaj autoriteta opadao pa tako deca osmi razred vole zbog vršnjaka, a vršnjačka grupa i identifikacija postaju najvažniji.

Đaci su već sa 12-13 godina spremni da trpe nasilje samo da ne budu isključeni iz grupe, što je strašno. Zato ih treba učiti da tada mogu da kažu nekome, bilo kome, o tome, ko može da reaguje, napominje Lajovićeva.

"Urušen sistem vrednosti i lični strah, to je naše okruženje, gde je dominantan strah za ličnu bezbednosti. To je proces koji je trajao, jer nismo legli dobri i probudili se loši“, dodaje ona.

"Nekako smo izgubili ono što je saosećanje s drugima, a onda imamo dvojnu ulogu da kad nama treba pomoć onda očekujemo da nam ga svi daju. Iz tog treba izaći, jer nehumano je jednako i prema meni i prema vama“, rekla je Lajovićeva.

U rešavanju poblema vršnjačkog nasilja, zaključuje Lajovićeva, škola, roditelji i država treba da budu partneri, a kao pozitivan primer toga navodi radionicu koju je organizovala Jedinica za prevenciju nasilja, s temom digitalnog nasilja, a u kojoj su zajedno radili stručnjaci, roditelji i nastavnici. Cilj je bio, pošto deca bolje od roditelja razumeju digitalne tehnologije, uključiti i njih u ceo proces. Posle su oni, roditelji i nastavnici sve to preneli i o digitalnom nasilju i o tome kako na njega treba reagovati, edukovali druge, zaključila je Biljana Lajović.