Hrvati, kako dalje nakon propasti "posla stoleća“?

U svakom slučaju, ako želi da sačuva nadzvučno ratno vazduhoplovstvo, Hrvatska će morati da deluje brzo.

Nakon što je propao "posao stoleća“ oko nabavke eskadrile borbenih aviona od Izraelaca, postavlja se pitanje šta dalje – s obzirom na to da radni vek postojećim hrvatskim Migovima 21 ističe već 2024. godine. Dakle, ako žele da zadrže tu komponentu svojih oružanih snaga i da dalje razvijaju tu sposobnost, u Zagrebu moraju da deluju brzo, jer svaka opcija zamene postojeće dotrajale i zastarele eskadrile novom ili polovnom zahteva određeno vreme.

A kada je reč o opcijama, u javnosti kruži njih nekoliko, od kojih svaka ima svoje prednosti, ali i mane. Prva je svakako pokušaj direktne pogodbe s Amerikancima, koji bi Hrvatskoj, kako se spekuliše, mogli da doniraju polovne avione F-16, koje bi onda nadogradio i servisirao "Lokid Martin“. Druga je mogućnost direktnih pregovora s ostala tri ponuđača iz prošlog tendera, dakle opet s Amerikancima, Šveđanima ili Grcima. Treća opcija je raspisivanje novog tendera, a govori se i o mogućnosti još jedne obnove starih Migova-21, kako bi im se ponovno produžio radni vek, iako je reč o avionima starim preko 40 godina.

Remont – vatrogasna mera

Vojni analitičar i dekan univerziteta VERN Vlatko Cvrtila smatra da je sada važno da Vlada što pre donese akcioni plan u kojem bi ponudila rešenje i u što kraćem roku donela odluku o nabavci aviona, koji bi onda mogli da počnu da se koriste za nekoliko godina.

Cvrtila smatra da je ponovni remont postojećih aviona "vatrogasna mera“, s obzirom na to da je takav remont već jednom napravljen, i to "poprilično loše“. "Zbog toga smo sada u alarmantnoj situaciji, jer u ovom trenutku nemamo u funkciji onaj broj aviona na koje smo računali kada smo dogovarali taj remont“, objašnjava za DW Cvrtila. Osim toga, dodaje, ulaskom u NATO Hrvatska se odlučila za zapadnu vojnu tehnologiju, tako da, čak i da Hrvatska još jednom produži vek postojećih aviona, to ne predstavlja dugoročno rešenje u čuvanju suvereniteta i obezbeđivanju vazdušnog prostora.

Kada je reč o opciji direktnih pregovora s drugim ponuđačima s prošlog tendera, Cvrtila podseća da su tu Šveđani, koji su ponudili avione Gripen, napomenuli da u tom slučaju automatski treba isključiti pregovore s Izraelom i Grčkom, s obzirom na to da su oni ponudili avione koje su proizveli Amerikanci. Zbog toga je, smatra, logičnije direktno pregovarati s Amerikancima: "Amerikanci imaju mogućnost da svojim saveznicima i partnerima za malu cenu prodaju ili poklone polovne avione koji su konzervisani ili na kraju svojih resursa, što onda podrazumeva da bi američki proizvođač radio na njihovoj obnovi i produžavanju resursa.“

Ograničavajući faktori

Kada je pak reč o švedskoj ponudi, Cvrtila ukazuje na nekoliko ograničavajućih faktora. Uz relativno visoku cenu, to je svakako i činjenica da u slučaju prihvatanja švedske ponude Hrvatska ne može da računa na ofset-program, kojim kupac, osim aviona, od prodavca dobija i protivuslugu u obliku ulaganja u ekonomiju, s obzirom na to da EU ofset zabranjuje.

Hitnost delovanja verovatno isključuje raspisivanje novog tendera i podrazumeva direktne pregovore s drugim državama, smatra Cvrtila. On ne isključuje ni mogućnost još jednog kruga pregovora predstavnika Hrvatske, SAD i Izraela.

Vojni analitičar Igor Tabak s portala Obris.org smatra, međutim, da je upravo raspisivanje novog tendera najbolja opcija za Hrvatsku u ovom trenutku. Problem je moguće rešiti i direktnim razgovorima sa saveznicima, ali Tabak ne misli da bi to bilo dobro za hrvatski odbrambeni sistem: "Mi smo skloni improvizacijama i direktnim dogovorima, sa što manje procedura, javnosti i transparentnosti, i baš zato mislim da bi i za odbrambeni sistem i za društvo bilo najzdravije ponovno raspisati međunarodni tender, u kojem bi se ispravile greške iz prošlog pokušaja.“

Mene je najviše strah da od svega toga ne bude ništa i da se naša politika sada jednostavno preplaši i blokira zbog političkih posledica nakon neuspeha posla s Izraelcima. Bojim se da bi se to pitanje, kao suviše komplikovano i neugodno, sada moglo jednostavno skinuti s dnevnog reda. Na hrvatskoj su se strani i do sada, u trenutku kada je trebalo raspisati tender, više puta vraćali na početak – u rasprave da li nam je uopšte potrebno vazduhoplovstvo i nadzvučni avioni. Mislim da bi to bilo pogrešno“, uveren je Tabak.

Odvraćanje i zaštita

Kada bi se Tabakovi strahovi obistinili, to bi vodilo u postupno ukidanje lovačke komponente hrvatskog ratnog vazduhoplovstva. U tom slučaju, Hrvatska bi se, kada je reč o zaštiti vazdušnog prostora, mogla osloniti na NATO, kao i susedna Slovenija. Cvrtila smatra da je to opcija koja takođe zaslužuje ozbiljnu raspravu, i podseća da su i SAD, još pre ulaska Hrvatske u NATO, izražavale sumnje oko hrvatskih potreba za nadzvučnim ratnim vazduhoplovstvom.

"Hrvatska uvek može da računa na pomoć NATO kada je reč o zaštiti vazdušnog prostora, ali države nisu baš sklone da se odreknu suvereniteta nad time. Većina država danas ima ratno vazduhoplovstvo, ne zbog ratovanja i ofanzivnog delovanja, već isključivo zbog zaštite. Hrvatska se iz strateških razloga odlučila da zadrži vazduhoplovstvo, jer ono uvek ima odvraćajuću i zaštitnu funkciju, a važno je i u tehnološkom smislu. Time Hrvatska ostaje u kontaktu s visokom tehnologijom, a mora i da osigura resurse za održavanje i školovanje kadrova, što je još jedna prednost koja upućuje na potrebu zadržavanja te sposobnosti“, zaključuje Cvrtila.