Trgovina šećerom: Slatki Kankan

Znatne količine šećera proizvode se od dve biljne kulture, šećerne trske i šećerne repe. Šećerna repa, za razliku od trske zahteva setvu svake godine, komplikovanu i skupu proizvodnju semena, skupe sisteme za navodnjavanje, složenu zaštitu od bolesti i korova, i na kraju, veoma komplikovanu mehanizaciju za vađenje.

Za razliku od toga šećerna trska daje mnogo više šećera po obrađenim površinama, seje se svake pete godine, uz minimalne troškove primene agrotehničkih mera i stoga je mnogo jeftinija za proizvodnju. To nije sve, ne samo da je mnogo lakše i jefitnije doći do šećerne trske, već je i sama ekstrakcija šećera mnogo jednostavnija.

Zaključak: šećer koji se proizvede od trske je jednostavno jeftiniji.

U svetu se 75 odsto šećera proizvodi, od trske. Naravno, s aspekta proizvodnje šećera u Evropi trska ima jednu manu koja nikako ne može da se prevaziđe. Ona raste samo u trospkim i suptropskim predelima...

S druge strane Evropa ipak ima razvijenu proizvodnju šećera. Tehnologija ekstrakcije i kristalizacije je bukvalno razvijana vekovima, da bi u poslednjim decenijama dostigla verovatno najviši  mogući tehnološki nivo.

Ali, vratimo se na trenutak u prošlost, kada je u stvari došlo do subvencioniranja proizvodnje šećera?

Ne posle posle drugog svetskog rata, ne pri formiranju CAP-a (Common Agriculture Policy), već  mnogo pre toga, pre globalizacije i dijet koka-kole.  

Jedanaestog januara 1799.  Franc Karl Ahard je u svilenoj maramici pruskom kralju doneo šećer u kristalu – prvi ikad proizveden u Evropi. Tehnologija je bila skupa i prljava  ali kralj je bio oduševljen. Do tada se šećer uvozio iz luka Holandije i Francuske, kolonijalnih sila sa kojima se Prusija često nalazila u nekom sukobu. Pristao je da sama Nemačka država, tada zapravo više carinska zajednica, uloži u proizvodnju i stvori složeni sistem oslobađanja od poreza u zavisnosti od prinosa. Mere su imale efekta, proizvodjači su shvatili da ukoliko postignu veću produktivnost mogu da proizvedu šećer oslobođen poreza.

Ovo je dovelo do jednog od najvećih tehnoloških poduhvata u poljoprivredi. Industrija je zajedno sa naukom usavršila metode ekstrakcije šećera do savršenstva. 

Evropska industrija šećera je dakle, od samih svojih prvih koraka bila povlašćena. U Evropi proizvodnja šećera nikada i nije bila rentabilna već je posmatrana kao stvar strategije i politike.

Takva strategija i politika, uz milijarde dolara državnog novca, su stvorile neverovatno skupu industriju koje bi Evropa trebalo da se odrekne ukoliko joj je stalo do „pravedne trgovine“. U igri je veliki novac, lobiranje, desetine hiljada radnih mesta, socijalni potresi i mnoge druge politički skupe stvari.

Industrija šećera vredi milijarde evra, a tržište  čak i više. Najveći proizvođači šećera danas se nalaze u Evropi i proizvode 18 odsto svetskog šećera, najveći potrošaći šećera isto tako, ali troše svega 15 procenata svetskog šećera.

Što znači da Evropa treba nekako da proda onih tri odsto razlike. To je oko pet miliona tona subvencioniranog šećera godišnje.

Ali, ako ste veliki proizvođač šećera u EU problem vam neće biti samo to što imate veoma skupu sirovinu već i skupu energiju, radnu snagu, čitav niz ekoloških pravila koja morate da ispoštujete i čija implementacija košta.

I baš zato svaki kilogram šećera proizvedenog u Evropi je duplo skuplji nego na primer u Brazilu.

No, ipak na svetskom tržištu evropski šećer je jeftin.

I sve to, naprimer, zahvaljujući 123 miliona evra koliko Evropa daje samo britanskim proizvođačima svake godine, jedna od retkih stavki poljoprivredne politike EU sa kojom su Britanci zadovoljni.

To nije sve! Ne samo da je na svetskom tržištu evropski šećer jeftin, već je na evropskom tržištu svetski šećer skup! Razlog su visoke carine.

Međutim, Evropa se zajedno sa SAD poslednjih decenija nalazi u fokusu pritiska nerazvijenih zemalja. Sam izraz „fokus pritiska“ zvuči dosta rogobatno i ne baš prikladno. Sigurno je da nerazvijene zemlje, nemaju ni trgovinske, ni političke metode koji bi im omogućavale da utiču na procese koji se dešavaju u SAD i Evropi. U nekim slučajevima, ni ne radi se  o nerazvijenim zemljama, na primer Australija je jedna od najvećih proizvođača šećera.

Glavni argument nerazvijenih zemalja je da one jednostavno nemaju pristup najvećem tržištu na svetu, evropskom i američkom.

Kontra-arugement Evrope je dogovor koji za 50 najnerazvijenih zemalja omogućuje bescarinski pristup evropskom tržištu, ali ne za sve proizvode, a jedan od tih proizvoda koji u dogovor nije uključen je i šećer. Sigurno je da bi Čad i Gvajana mogli da neograničeno izvoze svinjetinu u Dansku ili šampanjac u Francusku, ali sticajem okolnosti najbolje im ide proizvodnja šećerne trske.

Drugi argument Evrope (koji delimično može da se primeni i na primer Gvajane) je da bivše evropske  kolonije imaju kvotu šećera koje mogu da izvezu u Evopsku uniju i da bi otvaranje Evropskog tržišta šećera moglo da negativno utiče na njohove ekonomije.

Sve ovo je dosta logično, ne-evropski šećer, oslobođen carina bi jednostavno zbrisao evropsku industriju.

Sa druge strane svetska javnost se (doduše sve ređe) zgražava nad slikom  siromašne Afrike obolelih od AIDS-a, podavljenih emigranata na obalama Sicilije i Španije, mudžahedina iz Afganistana sa lepim crvenim cvetovima u pozadini.... Siromaštvo čini svet nestabilnim, a to suštinski nikom nije u interesu. Uz to, postojao je i jedan jači razlog za ukidanje subvencija za proizvodnju šećera – Evropa više nema para! Poljoprivreda trenutno guta skoro polovinu budžeta EU, što uz dolazak novih članica (sa razvijenom poljoprivredom) stvara dodatni problem. 

Da li zbog dobre volje ili jer je Evropsku uniju to počelo suviše da košta, nastariji sistem subvenciniranja, subvencioniranje šećera je ukinut.  

I kako je reagovala industrija ?

Ne naročito dramatično, ovakva odluka je bila očekivana. 

Autor ovog teksta je imao prilike da boravi u jednom od tri najveća Evropska proizvođača šećera (iz Nemačke ) i da porazgovara sa ljudima koji imaju zadatak da dugoročno planiraju politiku kompanije.

Svi se slažu da do nekog pada mora da dođe, ali nadaju se da će biti kontrolisan.

Prvo, najverovatnije je da će Španija, Italija, i Skandinavske zemlje odustati od dalje proizvodnje šećera. Ta industrija je tamo potpuno nerentabilna.

Njihove kvote će najverovatnije preuzeti proizvođači iz Francuske i Nemačke.

Ti isti proizvođači sada ubrzano kupuju veliki broj šećerana po Latinskoj Americi. Na pitanje autora zašto, odgovar, naravno nije bio da bi ikad mogli da dođu u situaciju da postanu uvoznici šećera u Evropu već ...

Pa, teško je bjasniti rečima u jednom tekstu ili u pola  sata razgovara i upravo zato je gospodin W. odmahnuo rukum u nekom zmijolikom pokretu ...

Poruka je da ne nameravaju da ikad taj šećer prodaju, čak ni ne nameravaju da ikad stvarno tamo nešto zarade, već da KONTROLIŠU, i da kanališu tržište.

Evropska industrija kupuje postrojenja za proizvodnju žutog šećera da bi mogla da utiče na cenu belog.

Ovo je smeo i rizičan potez, ali verovatno će dati rezultete.

Tehnološko usavršavanje ekstrakcije više nije moguće. Šećerana u kojoj je autor boravio cedi bukvalno svaki gram melase iz repe i to bez upotrebe i jednog litra vode sa strane. Sva potrebna voda se već nalazi u repi.

Gde je Srbija u toj priči ?

Srbija ima razvijenu industriju šećera, ali prilično neefikasnu. Ipak, Srbija je geografski prilično dobro područje za proizvodnju šećerne repe, bolje nego Nemačka ili Francuska. Ima i razvijeno tržište, potrošači ovde troše šećera koliko u Evropi, ishrana stanovništva se zasniva na takozvanoj „zapadnoj dijeti“ koja podrazumva puno masti i ugljenih hidrata. 

Pre ili (verovatno) kasnije ući ćemo u Evropsku uniju, ali evropski proizvođači to nisu čekali, tako da se većina naših šećerana već sada nalazi u rukuma stranih kompanija.

I na kraju ne zaboravimo izvoz. Srbija ima odobrenu kvotu od 180 hiljada tona šećera godišnje.

Odobrenje ove kvote, uz sve probleme sa evropskim šećerom je predstavljalo značajan (pre svega) politički ustupak Evropske unije.

Jeste da kako sada izgleda većinu tog šećera u Evropu izvoze evropske kompanije, ali dobit koji ima naša poljoprivreda i država je nesumnjiva.

Sigurno je da je Srbija u globalnim trendovima mala i nebitna, ali tim pre je dobro što su se naše šećerane povezale sa evropskim.