Izbegnuta katastrofa

I u momentu kada, kakva-takva, srpska demokratija nikada nije bila više ugrožena (posle 12. marta 2003) i kada su kratkoročni ekonomski pokazatelji (berza i kurs), odnosno ponašanje tržišnih transaktora, vrlo uverljivo ukazivali da klizimo ka zemlji ‘’Mordor’’ (mrak i užas), oglasili su se mnogi berzanski (i drugi) stručnjaci tvrdeći da se radi samo o berzanskoj korekciji, da je BG berza ‘’debelo’’ precenjena, i da će stvari vrlo brzo doći na svoje mesto.

Kakva je to društvena neodgovornost i politička i ekonomska kratkovidost ili možda čak i sebičnost ne treba trošiti reči. Čak i odgovorni u mnogim medijima su mi često sugerisali da ne dižem paniku, jer to nije dobro za ekonomiju. A ja sam im objašnjavao da nam upravo panika i treba, jer da je nije bilo, danas se BELEX 15 ne bi ‘’skoro’’ vratio na nivo od 3. maja (verovatno će sutra), već bi bio možda i za trećinu manji, taman koliki je bio pad i Dau Džonsa na Njujorškoj berzi od ‘’crnog’’ 29. oktobra 1929. do pred kraj novembra iste godine.

Mediji su, pored ostalog, savest i korektiv društva (prostije rečeno, oni treba da svojom kritikom i stvaranjem javnog pritiska, koliko mogu, utiču na odluke onih malobrojnih, koji donose strateške odluke); ne da konstatuju stanje i da nas uljuljkuju, već da utiču na zbivanja, pa i da kreiraju stvarnost (svaka sličnost sa poststrukturalistima, čija mi filozofija nije bliska, je, valjda, slučajna). E sad, da ove teze potkrepimo podacima. Pad vodećeg indeksa Beogradske berze BELEX15 od petka 4. do srede 9. maja za preko 15% isključivo je posledica izbora tadašnjeg predsednika skupštine, jer se videlo da je tih dana promet na berzi bio vrlo nizak da bi sa obrtom i najavom formiranja vlade DS, DSS i G17 u petak porastao za 50 odsto. Pad nakon izbora Nikolića bi bio i oštriji jer su ino-fondovi zbog plitkosti tržišta, praktično, bili onemogućeni da se brzo ’’povuku’’.

Šta su involvirani berzanski subjekti očekivali (za maj) ukazivao je i BELEXsentiment, koji je pao za rekordnih 18 poena (sa 139 na 121).

Priča o prirodnoj tržišnoj korekciji berze, skoro da je potpuno apsurdna, jer iako su neki indeksi za istočnu Evropu beležili pad u isto vreme (Morgan Stanley-ev indeks za istočnu Evropu MSCIEMEE, kao i sličan indeks Bečke berze CECExt, izgubili su po oko 1,5% svoje vrednosti) ali tačno deset puta manji, većina regionalnih berzi ostvarila je solidan rast od 2. do 8. maja (izuzev Banjalučke, koja je imala blag pad od 1,9%). Dakle, jedno je korekcija a drugo pad od 15%. Kada je, pre oko mesec dana, došlo do pada na globalnim berzama od 2% do 4%, to se zvalo korekcijom, i izazvalo je veliku zabrinutost svetske javnosti. Gubitak na Beogradskoj berzi za ta tri dana (petak, ponedeljak, utorak i sreda) iznosio je nešto preko 1,5 milijardi evra. Naime, potrebno je pad indeksa BELEXline (od 9,5%), koji, praktično, reprezentuje celu berzu, a ne njen najlikvidniji deo, pomnožiti sa tržišnom kapitalizacijom akcija Beogradske berze pre kraha (oko 16,2 milijardi evra).

Priča o precenjenosti naše berze ne važi, jer praktično sve berze regiona, kao i svih zemalja centralne i istočne Evrope, beleže već godinama dinimičan rast, pa, praktično, nigde nije došlo do kraha. Cene akcija na Beogradskoj berzi (izuzevši neke banke) su još uvek potcenjene (sudeći po P/B, tržišnoj kapitalizaciji itd), inače ne bi toliki strani investitori hrlili na nju. Povećani rizik jeste bio faktor impresivnog rasta berze od druge polovine prethodne godine, ali i berze u regionu, u istom periodu, su beležile snažan rast, mnoge čak i viši, a većina njih, praktično, i nema političku nestabilnost.

I znatan pad kursa bio je posledica psihološkog faktora i nepovoljnih političkih, odnosno ekonomskih očekivanja. Da NBS nije regovala i da je najgora politička varijanta do danas realizovana već bi plaćali dinar preko 90. Ipak, pošteno je reći da bi u toj varijanti NBS reagovala i da branila dinar prodajući obimne iznose deviza, radi usporavanja njegovog pada. Odbrana bi se nastavila i u prvo vreme izvesnog bega kapitala (stranog, ali bogami i domaćeg). U tom ‚’crnom scenariju’’ realno je da bi NBS vrlo brzo morala da podiže svoju referentnu kamatu (npr. da bi se kurs održao na 87, odnosno bazna inflacija na ispod 8%, referentna kamata bi morala sukcesivno da poraste sa 10% na 15%) da bi sprečila inflaciju da se ’razmaše’ i dinaru da znatnije oslabi. Međutim, i to ne bi bilo dugo održivo i relativno brzo (najkasnije za godinu dana) sledila bi snažna depresijacija dinara prema evru, jer bi devizne rezerve snažno opale, ne zato što bi ih kupili obični ljudi, već banke i preduzeća, koja bi povlačila, odnosno ’’spašavala’’ svoj kapital.

Ne treba imati zabludu i u vezi sa ’’velikim’’ deviznim rezervama NBS. Naime, od ukupnih deviznih rezervi NBS (na dan 30. aprila 2007 one iznose 12,2 milijarde dolara) čak nešto više od 8 milijardi dolara čine potraživanja (uglavnom) komercijalnih banaka od NBS (preko 4 milijarde su obavezne devizne rezerve, što po osnovu ino-kreditnih linija, što po osnovu nove devizne štednje, oko 2 milijarde su obaveze po osnovu repo-prodatih blagajničkih zapisa NBS, čiji dominantni deo dospeva za maksimalno 14 dana, dok su ostalih 2 mlrd. dolara obaveze NBS po osnovu emitovanog primarnog novca). Inače, devizne rezerve bez depozita države i poslovnih banaka su nešto preko 2 milijarde dolara, što je tek nešto više nego dovoljno da isfinansira martovski uvoz). Kada banke (a većina je sa stranim kapitalom) anticipiraju loše ekonomske perspektive, zato što novoformirana vlast implicitno obećava značajno pogoršanje odnosa sa svetom, povlačenje novca dovelo bi do teške platnobilansne situacije u Srbiji.

U negativnom scenariju došlo bi do pada kreditnog rejtinga zemlje, poskupljivanja ino-kredita, povlačenja kapitala (koji, jednostavno, odlazi u druge zemlje) i rapidnog smanjivanja investicija. Ono što što sledi je, na prvi pogled, paradoksalno: pad uvoza, i to zato što nećemo imati čime da ga isfinansiramo. A kada pada uvoz repromaterijala i energije smanjuje se industrijska produkcija, izvoz, BDP i plate. Svakako da bi neke banke nastavile da daju kredite zemlji čiji je nekomercijalni (čitaj politički) rizik porastao, ali po znatno višim kamatnih stopama. To bi samo nešto odložilo neumitan slom, odnosno platnobilansnu i deviznu krizu. Bez obzira što preovlađujući deo nove zaduženosti komercijalnih banaka u inostranstvu čine dugovi sa srednjoročnim dospećem, ovi zajmovi se mogu povući u kratkom roku, ukoliko bi došlo do pogoršanja ekonomske situacije u zemlji. Kada komercijalne banke i preduzeća vraćaju ove kredite, one se pojavljuju na deviznom tržištu sa dinarima koje žele da konvertuju u devize, što proizvodi značajan udar na domaće devizne rezerve, koje se ubrzano tope.

Mnogi kažu da je bitna politička stabilnost, pa ma koja vlada bila. To jeste važilo za mnoge Istočno-azijske zemlje (delimično i za Čile), u drugoj polovini prethodnog veka, koje su napravile impresivna ekonomska postignuća pod autoritarinim vladama, ali Srbija je zemlja u Evropi (i nadamo se na putu ka EU) i na sreću izbegnuta je izolacionistička vlada, koja bi praktično automatski ’’proizvela’’ loše političke i ekonomske odnose sa glavnim globalnim silama pa i zemaljama regiona.