Postoji li slobodna volja?

Neki kažu da je imamo, dok drugi ekperimentalno pokušavaju da dokažu suprotno. Da li (ne)postojanje slobodne volje uopšte ima neke veze?

foto: sxc.hu
foto: sxc.hu

Savremena nauka o nervnom sistemu nam definitvno menja način na koji promišljamo o sebi. Ljudima je jako teško da shvate ideju da je naše namerno, voljno ponašanje rezultat fizičkog sistema, tj. mozga. Ukoliko fizički procesi već određuju našu aktivnost, kako tu onda može biti slobodne volje? Kako onda možemo biti odgovorni za sopstveno ponašanje? Zar ne možemo jednostavno da kažemo: „moj mozak me je naterao da to uradim“?

Dokaze o nepostojanju slobodne volje je teško ignorisati. U klasičnom eksperimntu iz 1982, psiholog Bendžamin Libet sa Univerziteta Kalifornija u San Francisku, zamolio je ispitanike da sede neko vreme i da u jednom trenutku, kada oni to žele, pomere prst. Prema snimcima aktivnosti mozga, Libet je registrovao signal – ono što je nazvao potencijal spremnosti, koji se zapravo javio nekoliko desetina sekunde pre nego što su ispitanici prijavili da žele da pomere prst.

Dakle, njihov mozak je bio spreman i pre nego što su ispitanici bili svesni toga, iz čega, prema Libetu, logično sledi da slobodna volja ne postoji. Dugo potom, čak i oni koji su kritikovali rad profesora Libeta, nisu pokušavali da opovrgnu tu tvrdnju: da je potencijal spremnosti zapis plana mozga o spremnosti na reagovanje.

Smrt slobodne volje

foto: sxc.hu
foto: sxc.hu

Trideset godina kasnije, 2009. godine, dugogodišnji skeptici Libetove interpretacije, Jef Miler i Džudi Trevena sa Univerziteta Otago u Dunedinu na Novom Zelandu, pokušali su da putem sličnog ekpsperimenta dokuče šta je to što pokreće potencijal spremnosti. Oni su takođe koristili elektroencefalografiju (elektrode na skalpu), ali su svoje ispitanike, umesto da ih puste da sami odluče kada da reaguju, Miler i Trevena zamolili da sačekaju na zvučni signal, i potom odluče da li žele, ovoga puta da pritisnu dirku.

Njihova pretpostavka je bila ta da bi potencijal spremnosti trebalo da bude veći posle zvučnog signala kada ispitanik odluči da pritisne dirku ukoliko je Libetova interpretacija istinita. Budući da je potencijal spremnosti bio prisutan pre nego što su se ispitanici odlučili na reakciju, nivo signala je bio isti bez obzira na to da li su odlučili da pritisnu dirku ili ne. Miler je zaključio da potencijal spremnosti jedva može biti znak da je mozak fokusiran, ali da ne može biti indikator da je odluka doneta. Drugim rečima, ništa ne kazuje da je mozak bio spreman da reaguje. Ali šta to zapravo znači, ni oni nisu bili sigurni.

Pomeranje granice

Svakoga dana se u svetu objavi više hiljada novih otkrića. Koja od njih su zaista bitna? Koja menjaju nauku? Kako razumeti šta se dešava na naučnim frontovima? Zbog toga je Centar za promociju nauke pokrenuo portal Elementarijum.

Kako to mozak zapravo spontano reaguje? Aron Šurger i njegov tim iz Nacionalnog instituta za zdravlje i medicinska istraživanja u Sakleju, u Francuskoj, pozabavili su se ovim pitanjem. Nakon niza eksperimenata i merenja, pokazali su da je zapravo potencijal spremnosti jedna vrsta neuronskog šuma koji nema direktno veze sa načinom donošenja odluke. Šurger ističe da postojanje procesa pre-svesne odluke ne mora nužno da utiče na samuodluku. To tako izgleda samo zbog prirode spontane aktivnosti mozga. Što ujedno znači da ni sam Libetov eksperiment ne moramo posmatrati kao dokaz protiv postojanja slobodne volje.

Pitanje slobodne volje je svakako filozofsko i zadivljujuće. Ali u praktičnom smislu, ono je gotovo beznačajno. Paradoksalna situacija je neizbežna. Naša sigurnost može biti uzdrmana onda kada imamo dokaze o njenom nepostojanju, ali samo nakratko. Čak i oni koji je poriču ponašaju se kao da je imaju. Mi možda nemamo sposobnost slobodnog odlučivanja, ali smo odlučili da je imamo.

Istraživači su definitivno napravili važan prvi korak ka razumevanju načina na koji donosimo odluke, i ka otkrivanju naizgled produžene kaskade nesvesnih procesa koji prethode svesnim odlukama koje donosimo i nazivamo „slobodna volja“. Oni su, dakle, započeli sa istraživanjem jednostavnih procesa donošenja odluka, i ti rezultati su definitivno dobra osnova za neke hipoteze i testiranja procesa donošenja složenijih odluka. Mnogi naučnici su već uveliko koncept „slobodne volje“ zamenili konceptom racionalnosti – mi naše akcije biramo na osnovu praktičnog sistema rezonovanja. A razlika između racionalnosti i uma kao fizičkog sistema zapravo i ne postoji. Slično je i sa kompjuterom – to su racionalni fizički sistemi, takođe!