Mlada i bogata u Njujorku

piše: Maja Piščević

Međutim istina je da ne verujem da cu biti mlađa, kao ni da ću imati više para. Nisam čak sigurna ni da želim ista od to dvoje. Ono što želim je da što duže ostane baš ovako kako jeste. Ali to već nije tema ove kolumne. Tema je pokusaj da vama koji me citate, ali i samoj sebi, probam da odgovorim na pitanje zasto volim Njujork.

Dakle, konačno sam to priznala i izgovorila: VOLIM Njujork. A istina je da ga do pre samo četiri meseca nisam volela. Štaviše, mogla sam se zakleti da ga nikada necu zavoleti i tim stavom sam ponosno paradirala pred svojim prijateljima koji su moj bunt posmatrali s tolerantnom mešavinom čuđenja i podsmeha.

Evo pet stvari koje su mi najviše smetale: buka, prljavština, gužva, rupe u asfaltu i histerična žurba. Fast forward cetri meseca kasnije: buka je na neki volšeban nestala, ili je ja ne registrujem osim kad mi vatrogasci ili hitna pomoć prozvižde pred nosom što je i dalje dosta strašno. Prljavštinu posmatram s filozofskim mirom – đubreta je mnogo, ali je uglavnom u kesama, uredno uvezano i složeno na trotoaru u vreme predviđeno za odnošenje. Gužva je naravno i dalje aktuelna, ali je u nekom trenutku (koji nisam uhvatila) počela da mi prija pružajuci mi osećaj nevidljivosti koji sam poslednji put imala kad sam bila mala pa se sakrijem ispod stola i hoću da se upiskim od uzbudjenja sto me svi kao traze, a niko ne zna gde sam. Rupe u asfaltu – koje rupe, ili su ih zakrpili, ili sam oguglala. Konačno, žurba – da li sam rekla žurba ili kilavost – danas hodam brže od devedeset odsto prolaznika, posebno turista koji me izluđuju dok svojim kamerama pokušavaju da ovekoveče svaki bogovetni sekund svog boravka u Velikoj jabuci.

Međutim na pitanje šta je to što najvise volim u Njujorku mogu da odgovorim kratko, u jednoj rečenici. Volim što u svakom trenutku mogu da doživim nešto što nikada pre nisam doživela.

Umesto da vas ubeđujem da sam u pravu, nudim vam nekoliko slika uhvaćenih u dahu pa zaključite sami. Slika prva - u ledenoj februarskoj noći na minus 28, biciklista vozi zaleđenim asfaltom držeći volan sa najlon kesama vezanim oko ruku. Slika druga - mladić i devojka, nestvarno lepi na klupi u parku. Prilazeći čujem im glasove i shvatam da je mladić devojka, a devojka mladić. Slika treća - stariji čovek koji svakog dana oko sest popodne vrišti na nekog ili nikog u otvorenoj govornici na Petoj aveniji, usput odvaljujući slušalicom po brojčaniku. Slika četvrta - mladić u brzoj vožnji na skejtbordu gura kolica sa svojom bebom koja blaženo spava. Slika peta - pas koji nepomično sedi pored svog vlasnika prednjim šapama čvrsto grleći njegovu nogu. Slika šesta - Šopen na koncertnom klaviru u subotnje pre podne na travnjaku u parku. Slika sedma - porodica usnulih homlesa sa sve psom pod plavim ćebetom na Lafajetu. Slika osma - mladić bez noge od kolena naniže, u košarkaškom šorcu šeta mršavog crnog psa ne skrivajuci svoju supersoničnu protezu sa šarenom Nike patikom. Slika deveta - beskrajan red mladih i ne tako mladih koji celu noć kampuju u vrećama, na stolicama, sedeći na ćebadima, ili na golom trotoaru ispred TV studija čekajuci da narednog jutra možda dobiju kartu za snimanje Saturday Night Live. Slika deseta - čovek srednjih godina u punoj hokejaškoj opremi na rolerima vešto dribla narandžastu lopticu u neviđenoj guzvi na Petoj aveniji. Slika jedanaesta - mladić koji pred brojnom publikom levitira na Union Skveru (videla svojim ocima). Slika dvanaesta - dva stara prijatelja, dva starca - čovek i njegov pas, umornim korakom odmiču u noć. Dok ih gledam ne mogu da se otmem utisku da im je ovo možda poslednja zajednička šetnja. Slika trinaesta – plavokosa devojčica trči po Central parku nudeći prolaznicima ‘besplatne zagrljaje’.

Da se vratim na početak. Ako želite da doživite Njujork mislim da ne morate biti bogati ili mladi. Morate mu samo dozvoliti da vas zaboli, nasmeje, zanese i povede ka delovima sebe u kojima nikad pre niste bili. Saginjem se da me devojčica čvrsto zagrli svojim tankim ručicama i spuštam kesu sa hranom pored usnule porodice sa psom.

U Njujorku starost nije pitanje godina nego stava. Mozda ne možemo da zaustavimo starenje, ali možemo da odlučimo da ne budemo stari. Starenje je obavezno - starost je opciona‎. Poznajem jednu osobu koja baš ovako razmišlja iako živi hiljadama kilometara odavde. Moja devojčica od osamdeset godina u zoru se baca u hladnu vodu savskog jezera i snažnim zamasima pliva u susret suncu. Odatle sa još mokrom kosom zuri u Narodno pozoriste na čas baleta sa klavirskom pratnjom u društvu svojih vršnjakinja. Pa pravac Kalenic i povratak kuci s punim rukama zelenisa i srcem prepunim zivota.

Menjam svoj odgovor na pitanje zasto volim Njujork. Zato što me podseća na moju mamu. Njoj posvećujem ovaj tekst. S ljubavlju i poštovanjem, semper fidelis.

izvor: nedeljnik