Svetlana Broz - predsednik kolegija decije ambasade, Sarajevo
{Diskutant}

U potrazi za istinom i odgovornoscu prvi put u decembru '99. godine, hocu da govorim samo o primerima koje sam za poslednjih devet godina dozivela. U decembru '99. godine u Londonu, na sastanku koji je imao za temu da li je zajednicki zivot u Bosni i Hercegovini moguc, prisao mi je covek koji je posle dugog cutanja i dosta suza progovorio: "Preziveo sam Omarsku, Keraterm i Manjacu. Ubili su mi zenu i cerku. Ali hvala vam sto ste dosli u London da govorite da je zajednicki zivot u Bosni i Hercegovini moguc, hvala vam sto ste napisali knjigu o dobrim ljudima u vremenu zla. Vi ste u pravu, svuda postoje dobri ljudi. Ja zelim da se vratim u svoj Prijedor, i da nema dobrih ljudi, moja zelja bi bila samo pusta iluzija."

Ovo isto sam ispricala na Konferenciji o istini, odgovornosti i pomirenju koja je odrzana u martu, u februaru prosle godine u Sarajevu, da bi mi se iste veceri, posto je to emitovano na jednoj sarajevskoj televiziji, potpredsednik Udruzenja logorasa Bosne i Hercegovine, najveceg udruzenja, mislim, u toj zemlji, niko me nije demantovao, jer to Udruzenje ima dvjesto hiljada clanova. Dakle, dvesto hiljada ljudi je prezivelo logorsko iskustvo na prostoru Bosne i Hercegovine. Zvao me je da mi se zahvali sto sam na taj nacin govorila na Konferenciji o istini, odgovornosti i pomirenju. Zvao me je da mi kaze da dvesto hiljada ljudi koji su preziveli logore u Bosni i Hercegovini imaju potrebu da govore o istini, na isti nacin na koji je to danas rekao gospodin Petar Fjodorov, predsednik ovdasnjeg Udruzenja logorasa, ne da bi se svetili, nego samo zato da se to vise nikada ne bi ponovilo. Jedan covek koji je preziveo logorsko iskustvo, na cijem licu su vidljivi brojni tragovi ugasenih cigareta, je rekao da nikada, nikome ne zeli da svakog jutra u ogledalu ocitava neljudski rukopis nekog drugog na sopstvenom licu. Dakle, taj covek ne zeli osvetu.

Borka Pavicevic je rekla da potrebu za osvetom imaju zrtve. Iz mog devetogodisnjeg iskustva razgovora sa hiljadama ljudi koji su na razlicite nacine bili zrtve, na najstrasnije nacine bili zrtve, izgubivsi svoje najblize, clanove porodica ili prezivevsi logorska iskustva, ja mislim da strasnijih nacina da se bude zrtvom nema, nikada ni od jednog od tih hiljada ljudi nisam cula ni jedan drugi zakljucak osim potpuno iste recenice, kojom svi zavrsavaju svoje price, a to je: "Neka se nikada vise nikome ne ponovi." Pa ni zlocincima koji su im naneli to zlo. Mislim da tolike hiljade ljudi zasluzuju da se o istini zaista pocne govoriti. Oni imaju pravo, najvece pravo, da tu istinu kazu, i treba im dati tu mogucnost.

Ja se veoma radujem tome sto danas na ovaj nacin mogu da govorim u Beogradu. Prosle godine kad je B92 organizovao ovakvu Konferenciju, ona nije bila moguca u martu prosle godine u Beogradu, pa je zbog toga organizovana u Ulcinju. Od tog istog marta prosle godine, B92 ima emisiju "Katarza", i koju slusa, koliko sam razumela, sve vise ljudi u ovoj zemlji. Sto je jako dobro. Dakle, ne samo da postoji najveci broj stradalnika koji zele da govore, nego postoji i sve vise ljudi koji zele da cuju. I to je jedan od najvaznijih, po meni, nacina da se preko te istine i odgovornosti dodje do onoga cemu svi stremimo i zbog cega, ja mislim, ovakvi sastanci, jedino i imaju smisla, a to je pomirenje i demokratska buducnost.

Gospodja Radmila Nakarada je govorila o dva nivoa rada Komisije. Ja zelim samo da kazem na osnovu iskustva svih ovih godina, razgovora sa ljudima koji su vrlo cesto bili prisilno mobilisani, pripadnici razlicitih vojski, da svi ti ljudi nose, i kao takvi bili svedoci zlocina koji su se dogadjali, nekada i ucesnici, ali cesce svedoci, da svi ti ljudi nose osecanje nekakve kolektivne odgovornosti zbog toga sto su pripadali toj vojsci iz koje su neki cinili zlocine. Mislim da je i zbog njih jako vazno govoriti, i traziti da oni ispricaju svoja iskustva. Dakle, ne samo iskustva zrtava, nego i iskustva onih koji su svedoci toga na neki nacin. Jer ce se samo na taj nacin ti ljudi osloboditi osecanja te kolektivne odgovornosti, naravno, i preko one individualne odgovornosti kada pravi zlocinci budu izvedeni pred lice pravde i osudjeni, i moci ce da zive zdravije i normalnije. Mislim da je vrlo vazno govoriti o pozitivnim primerima u tim bestijalnim vremenima... Suocavanje sa istinom je vrlo cesto, iz velikog iskustva koje imam radeci u toj oblasti, vrlo cesto je daleko lakse ako se iznosi kroz pozitivne primere. Naravno, vi ako radite bilo koji posao posteno, nikada ne mozete u toj oblasti iskljuciti svo zlo na fonu kojeg je ta dobrota i dobila svoju dimenziju i svoje prave kvalitete. Ali se ipak lakse akceptira istina ako je prezentirana kroz pozitivne primere.

Ja bih toliko postujuci vreme za rucak. Hvala.