R. Petković - Vizantijski internet

Radoslav Petković je za svoje romaneskno stvaralaštvo već odavno nosilac i NIN-ove nagrade, kao i nagrada „Miloš Crnjanski“ i „Meša Selimović“, a ako je sa knjigom „O Mikelanđelu govoreći” to tek dao naslutiti – sa „Vizantijskim internetom“ se definitivno potvrdio i kao esejistički mag kojem u Srbiji teško da ima ravnog.

Dokazajući kao kolumnista „Blica“ da je i o svakodnevnim novinarskim temama moguće pisati na nesvakidašnje nadahnut i poetičan način, toliko drugačiji od one uobičajene savremene žurnalističke nepismenosti i tupavosti, možete tek zamisliti u kakvog se gospodara lepe pisane reči Petković pretvara dok piše knjigu. A „Vizantijski internet“ je itekakva knjiga. Tri načelna eseja spojena u jednu britku misao čiju kosmološku celovitost ne remeti ni prividna nespojivost takvih tema kao što su istorija Vizantije, Platonov odnos prema Sokratovoj smrti ili uloga pisane reči u razvoju Zapadne civilizacije.

Ne moramo se možda složiti sa Petkovićevom tezom koja stoji nasuprot onom uvrženom stavu zapadnih istoričara o „dekadentnosti“ vizantijske civilizacije, ali svakako ostajemo zadivljeni njegovom spretnošću sa kojom nas, u jednom dahu, vodi kroz hiljadu godina vizantijske povesti. A treba biti baš pronicljiv pa postaviti i pitanje zašto Platon nije bio uz učitelja Sokrata dok je ovaj ispijao otrov? Prava pitanja i neočekivani detektivsko razloženi odgovori. A u pravu je i u zapažanju neverovatne uloge knjige kao izuma onakvog kakva nam je danas poznata – Gutenbergove prese kao najveće revolucije.

Sa „Vizantijskim internetom“ kao da i sam o tome svedoči. Veliki mudrac, novi Borislav Pekić domaće esejistike.