BEBE – Nećete se pokajati!

Dva minuta pre početka filma sedim sam u sali. Nešto kasnije ulaze dve, pa još dve devojke. Ne biva mi prijatnije. Izgledam kao sledbenik Antona LaVeya, a upravo treba da počne dokumentarac o bebama.

A sada pre nego što nastavim sa prikazom ovog filma, dozvolite mi da vam se obratim: Idite da pogledate ovaj film pre nego što prestane da se daje (a hoće uskoro, jer ni u bolje raspoloženim zemljama od naše nema puno interesa za dokumentarce o bebama). NEĆETE SE POKAJATI!

Zamisao francuskog reditelja Thomasa Balmesa bila je vrlo jednostavna- on je odlučio da snima četiri bebe, na četiri različite strane sveta, od trenutka kada se rode do trenutka kada prohodaju. Nezahvalan zadatak da svojom prvom godinom stasavanja raspletu „misterije života“ pala je na: Ponijaoa iz Namibije, Mari iz Tokija, Bayara iz Mongolije i Hattie iz Amerike. Izvedba ove jednostavne zamisli verovatno nije bila laka (mogu samo da zamislim), ali Balmesova nenametljiva (i tokom kadra uglavnom nepokretna) kamera naišla je na retko viđeno gostoprimstvo svojih domaćina. Rezultati očekivano zasmejavaju do suza, pretvaraju srce u želatinastu masu poput one u reklamama za uloške i suočavaju nas sa velikim pitanjima, poput onog „A što ne bi i ti?!“.



Formalno, film nema naratora, tu i tamo promiče neki nepreveden dijalog na maternjim jezicima, a radnju čini hronološki poređan kolaž snimaka „iz života beba“ sve do trenutka dok ne prohoda i poslednja od njih (šta mislite koja je najlenja?). Fotografija je moćna dok snima travnatu pučinu Mongolije ili nebo i prašnjave ceste Namibije. Ali vrlina Balmesovog rediteljskog postupka ogleda se najviše u maestralno odabranom materijalu, koji u montažnom postupku, praćen diskretnim saundtrakom proslavljenog Brunoa Coulaisa, „odašilja“ najraznovrsnije poruke.

Sve prikazano u filmu moglo bi se tematski podeliti u tri celine. Prvu predstavljaju scene koje nas upoznaju sa kulturološkim razlikama snimljenih sredina odn. različitim načinima podizanja deteta. U Mongoliji tako dete umesto cucle sisa komad mesa probušen čačkalicom da ne može da ga proguta, što je lepo i zanimljivo, ali, nažalost ne i toliko zabavno, koliko činjenica da beba u Namibiji rane mesece provodi puzeći po prašini i sisajući kamen. Drugu celinu predstavljaju kadrovi koji su „puki“ odraz lepote života i koji nas zasmejavaju do suza. Stavite dete i mačku u kadar i imate komediju, ali pustite malo mongolsko dete među koze i krave i skakaćete sa sedišta uplašeni za njegovu sudbinu kao da je u pitanju najložačkiji triler.

Treću i najlepšu celinu predstavljaju trenuci za koje nemam preciznije odrednice od toga nego da ih opišem kao „zen“. Jedan od njih je kada petao ušeta u mongolsku kolibu i skoči na krevet na kome je čvrsto umotana beba. On kruži oko nje, ona mu viri pod rep, i to traje par trenutaka. O načinu na koji stičemo znanja pokazuje nam mali Ponijao kada zaviri pod „suknjicu“ da vidi šta on ima ispod pojasa, ali privju neuroza nas odraslih donosi mala Japanka kada bude otkrila da drvenu polugu može da provuče kroz probušeni krug. Nakon svakog pokušaja ona pada na leđa i počinje histerično da divlja, i onda opet pokušava, i onda opet pada... I na kraju imate utisak da biste još satima mogli da posmatrate ovaj prizor potpuno hipnotisani njegovom bliskošću.

Bebe mogu da se tumače na razne načine. Meni kao utisak ostaje taj da su bebe neverovatno otporne, da su radoznale, da umeju da ostvare neviđenu harmoniju sa prirodom, kao i da bi ljudi bili mnogo korisniji jedni drugima kada bi se setili da su te sposobnosti već jednom imali u sebi. Za mnoge od nas to bi bio onaj „prvi korak“.

selektah: 9/ 10