Bruger: O najkorumpiranijem mestu na svetu

Najavljen kao „jedan od najkontroverznijih dokumentarista današnjice“, Mads Bruger je došao u Beograd na projekciju svog dokumentarca „Ambasador“ koji je dobrim delom snimao skrivenim kamerama, a pod lažnim identitetom ambasadora po imenu Mads Kortzen.

Bruger je po profesiji – novinar, ali s vremena na vreme izađe iz okvira „regularnog novinarstva“ jer smatra da se mnoge priče ne mogu ispričati na taj način. Njegov metod je „igranje uloga“, uzimanje lažnih identiteta kako bi se infiltrirao u sistem i istraživao. U filmu „Ambasador“ Bruger uspeva da kupi lažni diplomatski pasoš, ode u Afriku i predstavi se kao ambasador Liberije u Centralnoafričkoj Republici. Tamo pronalazi ono što je i pretpostavljao da će naći: diplomate ne dolaze u to, kako ga naziva, „najkorumpiranije mesto na svetu“ zbog dobre hrane i noćnog provoda, već zbog vrlo profitabilnog posla – krijumčarenja dijamantima.

Mads Bruger je poznat i po dokumentarcu „Crvena kapela“ u kome sa dva dansko-korejska komičara putuje u Severnu Koreju kako bi snimio svu grotesknost komunističke propagande.

Kada ste prvi put probali to „igranje uloga“, to jest, uzeli tuđ identitet?
Prvi put sam to uradio na festivalu klovnova. To je festival gde se u jednom malom gradu okupljaju klovnovi iz celog sveta i ja sam imao sam ideju da se tamo pojavim kao klovn. Pošto su klovnovi već maskirani, ja sam dakle bio dvostruki „undercover“. Problem je bio što nisam imao nikakvog iskustva sa klovnovskim zanimanjem. Prijatelj i ja smo izveli to, napravili kostime, moj prijatelj je bio meksički, a ja holandski klovn. Britanski klovn koji je vodio manifestaciju predložio nam je da izvedemo šou sa švedskim „kolegama“. Sledećeg jutra otišli smo sa njima u bolnicu da izvedemo taj šou, da bih tek onda shvatio da je to psihijatrijska ustanova. Dakle, ne samo da sam bio lažni klovn, a to nije lako zanimanje, već je trebalo da šou izvodimo ispred ljudi sa psihičkim problemima. Nekako smo se ipak snašli. Bilo je tu još problema. Moj prijatelj je imao ljubavnu aferu sa engleskim klovnom. Ne znam kako neko može da ima seks sa klovnom,to može potpuno da vam uništi seksualni život.

A kako ste odlučili da budete diplomata u Africi?
Jedne večeri sam guglao malo o tome kako dobiti diplomatski pasoš i odjednom našao te trgovce pasošima. Istraživao sam dalje i našao veliki broj priča da su afričke diplomate bile umešane u poslove sa dijamantima u Africi. Transport dijamanata, krijumčarenje dijamantima, jer, znate, diplomatski pasoš je odličan instrument za takve poslove. Ako odete u Centralnofričku Republiku, nije baš da ste otišli tamo zbog dobre hrane.

Da li je tačno da ste trgovce diplomatskim pasošima bukvalno našli na internetu?
Samo kucate „diplomatski pasoši na prodaju“ na guglu i naći ćete to što sam i ja našao. Prvih deset rezultata, to je to. Kako objašnjavate to da se oni bave tim poslom vrlo otvoreno?
Znate, to je pomalo granično područje. Nije stvar u tome da je nelegalno da država prodaje te svoje diplomatske pasoše ljudima iz inostranstva. Ona može da imenuje koga god hoće za diplomatu svoje države. Problem je ako imenuje za diplomatu nekoga ko je kriminalac. Država bi, naravno, trebalo da ozbiljno proveri ljude pre nego što ih imenuje, što ne verujem da čine.

Za tri meseca koliko ste bili u Centralnoafričkoj Republici uspeli ste da podmitite političku elitu. Stigli ste i do šefa državne bezbednosti. Kako ste znali da pred njim možete da govorite o Vašim navodnim planovima da krijumčarite dijamante?
Zato što su svi oni u to umešani. To je najkorumpiranije mesto na svetu. Korupcija definiše sve društvene relacije u državi. Dakle, vi ne možete da odete tamo i funkcionišete ako ne podmićujete konstantno, od dolaska na aerodrom. Naravno da je šef državne bezbednosti u sve upućen i umešan.

Kako ste znali da Vas neće ubiti?
Nisam znao. Prvi put sam ga sreo u jednom baru u kome se okupljaju biznismeni. Jedan diplomata mi je tamo pokazao na njega i rekao: „On je šef državne bezbednosti“. Ja sam mu rekao da ne verujem da je to on. Tada smo kratko razgovarali i ja sam ga pozvao u svoje prostorije. I kada je došao kod mene i ušao u sobu i dalje sam bio sumnjičav, ali kada je počeo da govori o tome šta se događa u državi, shvatio sam da to jeste on. On mi je dao najviše informacija.

Da li je film „Ambasador“ više priča o zapadnim „diplomatama“ koji zloupotrebljavaju neuređenost te afričke države nego o samoj Centralnoafričkoj Republici?
To je upravo ono o čemu je govorio šef državne bezbednosti o umešanosti Francuske - „Francafrique“. Ali, nije stvar tako jednostavna. Nemojte zaboraviti da i elita u Africi u tome učestvuje i da oni nisu nimalo nevini u svemu ovome. Oni profitiraju od korupcije, to je zajednički posao tih Evropljana i Afrikanaca.

Da li je tačno da ste novac koji ste, kao ambasador, zaradili na dijamantima dali Pigmejima u Centralnoafričkoj Republici za otvaranje fabrike šibica?
Da, ali sumnjam da će oni uspeti nešto s tim.

Zašto?
Zbog korupcije. Znate da je korporacija DPS pokušala da investira u Centralnoafričku Republiku. Ubrzo je stigao poziv iz Pariza jednom ministru da im se ne sviđa dolazak ove korporacije koja nije francuska. DPS je dobio 24 časa da napusti državu. Praktično su pobegli. To mi je nekoliko diplomata ispričalo. Kada sa DPS-om možete to da uradite, o malom biznisu neću ni da govorim.

Mislite li da je politički vrh Francuske umešan u poslove u Centralnoafričkoj Republici?
Pretpostavljam da jesu. Francuzi su gospodari Centralnoafričke Republike. Govori se francuski jezik, njihova vojska je prisutna tamo, njihovi poslovni interesi. Pretpostavljam da oni kontrolišu sve što se tamo događa.

Kakve su bile reakcije diplomata na Vaš film?
Diplomatama koje su bile na prikazivanju se svideo film. Ne znam za francuske diplomate, verovatno me mrze jer film veoma kritikuje francuski neokolonijalizam. Dobio sam i preporuku da ih se klonim.

Da li je neko uhapšen nakon prikazivanja Vašeg filma?
Koliko ja znam, ne, još uvek. U Cetralnoafričkoj Republici ne očekujem jer je tamo potpuni kolaps sistema, ali znam da su u Liberiji pokrenute neke istrage.

U jednom intervjuu ste rekli da ste ovim dokumentarcem želeli da izbegnete „pornografiju patnje“ prisutnu u svim dokumentarnim filmovima u Africi.
U školama u Danskoj skoro svakog meseca puštaju dokumentarce o tome kako ljudi pate u Africi i da bi trebalo da budemo saosećajni sa njima. Svima je dosta tih priča: i nama u Danskoj i ljudima u Africi. Kada je prikazan moj film u Africi, ljudima tamo se svideo delom i zbog toga što nema tog motiva patnje koji je već počeo da iritira.

Kako ste se osećali tamo, u prestonici Centralnoafričke Republike Bangi?
Znate, blizu mog hotela dolazio je jedan čovek, mentalno poremećen. Išao je do obale reke gde je vikao: „Pomozite mi ribari iz Konga. Molim vas izvucite me iz ove užasne noćne more“. To je trajalo oko pola sata. Zamislite to očajanje kada od države Kongo tražite pomoć. Da, i pomislio sam, možda je on u stvari jedina normalna osoba koju sam sreo.

A kako obični ljudi žive u toj noćnoj mori?
Oni nemaju ništa tamo. Kada sam išao na te zabave za biznismene i diplomate, sreo sam te prelepe žene, sve izgledaju kao Naomi Kembel. One putuju iz svojih sela na te zabave, ulože u svoju šminku, haljine, kako bi mogle da se pojave među tim bogatim ljudima. One prilaze sa pitanjima: „Možeš li da mi platiš koka kolu“ i „Hoćeš li da me odvedeš u hotel“. Ali, to je mnogo gore od onoga što se smatra prostitucijom inače. One žele da odu u taj vaš hotel samo da bi bar jedno veče spavale u pravom krevetu i ništa više.

Recite mi nešto o Vašoj knjizi „Borderlands“ o seksualnoj zloupotrebi dece u Danskoj.
To je bila velika priča. Radi se o nezaposlenim ljudima niže klase u južnom delu Danske. Očevi u tim porodicama seksualno iskorišćavaju svoje ćerke i „iznajmljuju“ ih drugim muškarcima i od toga zarađuju. Užasna priča. Smatrao sam da ta priča zaslužuje da se o njoj piše šire od novinarskog članka. Bilo je važno da neko uradi ozbiljan istraživački posao: kako je grad reagovao na to, komšiluk. Svi su znali šta se događalo, a niko se nije oglasio. Proveo sam skoro godinu i po dana radeći taj posao.

Koja je Vaša sledeća priča?
Nova priča koju radim je o sumnjivim slučajevima smrti nekih visokih evropskih zvaničnika. U ovom filmu ne igram ulogu, pojavljujem se kao novinar.