The Afghan Whigs: "Do to the Beast"

Iako su ih tokom devedesetih svrstavali u grandž, osim distorziranih gitara i izdavačke kuće Sub Pop, grupa The Afghan Whigs iz Sinsinatija nije imala mnogo veze sa tim pravcem. Dok su se njihove kolege sa pomenute etikete mahom samosažaljevale, Greg Duli je uglavnom slavio život i propovedao hedonizam. Ruku na srce, prve tri ploče poseduju sirovu energiju bučnog gitarskog benda zbog čega su ih mnogi trpali u isti koš sa grupama iz Sijetla, ali nakon što su potpisali ugovor za velikog izdavača Elektru, njihova muzika postaje sve složenija, zvučno raznovrsnija i bolja. Pored sjajnog trećeg albuma “Congregation”, izdanja kao što su “Gentleman” i “Black Love” danas uživaju kultni status među njihovom publikom.

Greg Duli nikada nije krio da je veliki ljubitelj soula, a to je bilo očigledno još 1990. kada su obradili veliki The Supremes hit “My World is Empty Without You”. Ipak, da je “soul odneo šalu” čuli smo na ploči “1965” iz 1998. godine, koja je u celosti bila inficirana Stax/Motown uticajima, a to je ujedno bio i poslednji The Afghan Whigs album.

Nakon raspada The Afghan Whigs, Greg Duli osniva bend The Twilight Singers sa kojima je snimio 6 albuma, odnosno grupu The Gutter Twins iza koje je jedan album i jedno EP izdanje. U oba benda društvo mu je pravio Mark Lanegan. Za razliku od The Afghan Whigs koji su pre svega bili gitarski orijentisani, muzika koju je Greg snimao u 21. veku nešto je sporijeg tempa. Iako su fanovi njegovog matičnog benda sa nestrpljenjem očekivali svako novo The Twilight Singers izdanje (koja listom zvuče više nego pristojno), sve vreme je nedostajao onaj nadrkani Duli koji urla u mikrofon i pokazuje srednji prst raznoraznim zlikovcima.

Vest da se The Afghan Whigs ponovo okupljaju pojavila se krajem 2011, a prvi povratnički koncert bio je u maju naredne godine. Nakon jednogodišnje turneje, bend se povukao i nije bilo sasvim sigurno da li će ponovo svirati. Sve nedoumice oko budućnosti grupe otklonjene su početkom ove godine kada je Duli najavio prvi The Afghan Whigs album nakon 16 godina pauze. “Do to the Beast” je objavljen 15. aprila za njihovog starog izdavača Sub Pop.

Bez obzira na to što je ova ploča objavljena pod imenom The Afghan Whigs, činjenica je da sem Grega Dulija i basiste Džona Kurlija, ovde nema nikog od originalne postave. Iako je originalni gitarista Rik Mekolum svirao na povratničkoj turneji, napustio je bend neposredno pre snimanja nove ploče, dok bubnjar Stiv Erl (nema veze sa istoimenim singer-songwriterom) odavno nije u grupi. Drugim rečima, “Do to the Beast” su snimili potpuno novi The Afghan Whigs, mada predvođeni onim starim i ponovo “gnevnim” Dulijem.

Taj gnev je očigledan već u prvoj pesmi “Parked Outside” čije besne gitare podsećaju na “Black Love” fazu, a Dulijevo rezignirano i besno konstatovanje u refrenu “You're gonna make me break down and cry” govori da je sa njim sve kako treba. Ovo je ujedno i jedna od najlepših pesama koju je Greg ikada napisao –zarazni gitarski rifovi teraju na mrdanje i one koji inače nikad ne mrdaju, a vazdušne gitare same uleću u ruke. Onaj honky’s-ladder-nadrkani-Duli dolazi do izražaja u “Matamoros” kada peva “I'll cut you down / I'll stitch you up / You played with fire with me” dok u prelazima čujemo egzotične zvuke koji kao da vuku korene sa ovih prostora.

Pored pomenute “Parked Outside”, dve najlepše pesme su ujedno i prva dva singla. “Algiers” na savršen način kombinuje Dulijevu pop stranu sa špageti vestern zvucima tipičnim za Enija Morikonea. Slušajući “Algiers” ne možete se oteti utisku da su pred vama potpuno novi i sveži The Afghan Whigs. Drugi singl “The Lottery” je zarazni r’n’r hit koju udara pravo u glavu i ostaje u ušima već nakon prvog slušanja. Što se nežnije Dulijeve strane tiče, ona dolazi do izražaja u klavirskoj soul baladi “It Kills” i nedvosmislenim stihovima “It kills to watch you love another”. Kada smo već kod klavira, to je jedna od mana albuma - nisam baš siguran zašto se na albumu umesto pravog klavira čuje sintisajzer. Razumeo bih da tom “ekonomisanju” pribegne neki bend čiji je studijski budžet skroman, ali to nikako ne stoji grupi koja je osnovana pre gotovo tri decenije i koja sasvim sigurno ima dovoljno love da u studio “dovuče” pravi klavir. Ovako, te pesme u kojima čujemo sintisajzer pomalo zvuče jeftino. Slično se može reći za drugi deo pesme “Can Rova”, čija sintetika potpuno odudara od ostatka ploče.

“Do to the Beast” bi trebalo posmatrati pre svega kao novi korak u Dulijevoj karijeri. Ova ploča više deluje kao (istina, nešto bučniji) nastavak onoga što je Greg radio sa The Twilight Singers, nego što podseća na klasike kao što su “Gentleman” ili “Black Love”. Po kvalitetu, ovaj album teško da može izaći na crtu najboljim The Afghan Whigs izdanjima, ali u poređenju sa Gregovim pločama iz ovog veka “Do to the Beast” nimalo ne zaostaje, čak naprotiv. Ako vas zanima kako zvuči savremena mešavina gitarske buke, popa i soula, ovo je ploča koju ne biste smeli da preskočite. Iako “Do to the Beast” nije remek delo, za nekoliko dužina je bolji od gomile izvikanih aktuelnih indie albuma.

Kada su se The Afghan Whigs ponovo okupili u proleće 2012. imao sam tu sreću da prisustvujem jednom njihovom koncertu. Na stranu što su mi njihove ploče iz devedesetih neka vrsta biblije, onaj trezveni deo mene bio je svestan da pisustvujem jednom od objektivno najlepših koncerata u poslednjih nekoliko godina. Sve one stare pesme zvuče ubedljivo kao na pločama, a Gregova harizma pršti i do poslednjih redova. Kada su pre nekoliko nedelja svirali na Coachella festivalu, ostao sam budan do ranih jutarnjih sati kako bih na internetu gledao prenos uživo. Sudeći po tom snimku, nove pesme (koje su činile 80% set liste) uživo su još lepše nego na albumu. Sudeći po svemu tome, gotovo sam siguran da nas 10. jula na petrovaradinskoj tvrđavi očekuje nezaboravan The Afghan Whigs koncert.