Godišnjica martovskog nasilja

Šest godina je prošlo od izbijanja najvećih etnički motivisanih sukoba na Kosovu od dolaska međunarodnih snaga u pokrajinu, u kojima je 19 civila nastradalo. Uništeno je oko 800 srpskih kuća i 35 verskih objekata, a iz domova je proterano više od 4 000 ljudi. Za zločin nad Srbima kažnjeni su samo pojedinci, ali organizatori do danas nisu uhvaćeni.

Dan pogroma obeležen je parastosom i skupovima na Kosovu, a Srbi od nadležnih traže odgovor na pitanje ko je odgovoran za nasilje koje je počinjeno 17. marta

Na skupu u Gračanici puštena dva bela goluba za žrtve “Kristalne noći” na Kosovu. Među nekoliko stotina prisutnih Srba bilo je i onih koji iz haosa su uspeli da se živi. Prizori pogroma za njih su neizbrisivi.

U trodnevnom nasilju ubijeno je 11 Albanaca i osam Srba. Osim 19 žrtava nasilja, šest žrtava dopremljenih u prištinsku mrtvačnicu nikada nije identifikovano. Parastos stradalima u Kosovu Polju u crkvi Svetog Nikole služio je vladika Atanasije, a služba je održana i u većini pravoslavnih hramova na Kosovu.

U talasu nasilja 17. marta ubijani su i prebijani Srbi, paljena je njihova imovina, na hiljade ljudi proterano je iz svojih domova, a etnički je očišćeno šest gradova i devet sela.

Iz svojih kuća proterano je oko 4.000 Srba, a među njima je i Dobrila Milić iz Obilića, koja živi u kontejnerskom naselju u Gračanici.

"Crkva se pali, čuje se svuda – 'palimo, ubijamo, izlazite iz kuće!' Žene i deca kukaju i plaču...niko ništa nije uspeo da uzme, ja nisam ništa uspela da uzmem, izašla sam samo u džemperu i sa tašnom u rukama. Onda smo tražili smeštaj i evo, sad smo ovde, u kontejneru koji nam je smeštaj od 17. marta. U Obiliću nema više šta da se vidi, sve je srušeno. Tamo više niko od nas ne živi, samo Albanci", priča Dobrila Milić.

Posebna meta Albanaca bile su crkve i kulturni spomenici - do temelja su srušeni manastir Devič kod Srbice, konaci manastira Svetih Arhangela kod Prizrena, uništena je i prizrenska Bogoslovija. Na izgorelim temeljima crkava ispisivane su preteće poruke"Smrt Srbima”.

Najviši zvaničnici NATO-a i Ujedinjenih nacija nazvali su nemire etničkim čišćenjem.

Ministar za Kosovo i Metohiju Goran Bogdanović ocenio je da je cilj "martovskog pogroma" bio dalji progon srpskog stanovništva iz pokrajine.

Prištinski advokat Živojin Joganović podseća da nasilje nije rasvetljeno ni šest godina kasnije.

"U tom pravcu nema ni ozbiljnog pokušaja. Pre svega, ako hoćemo da se suočimo sa istinom, koja je svakome ko je dobronameran dostupna, sa sigurnošću se može zaključiti da su ti događaji, ne bih hteo da optužim međunarodne snage da su ih lažirali, ali mogu da kažem da su im pogodovali i nisu preuzeli ni minimum nužnog da se zaštiti imovina i građani", kaže on.

Na dan pogroma u Skupštini Srbije bilo je uobičajeno, bez minuta ćutanja ili bilo kakvog obeležavanja počasti žrtvama 17. marta. 

Srpski političari se slažu oko toga da Srbi na kosovu i dalje teško, žive ali razlike u stavovima ipak postoje.

Šefica poslaničke grupe G17 plus Suzana Grubješić ocenila je da se šest godina nakon martovskog nasilja nad Srbima "stvari kreću nabolje" i da tako organizovanog nasilja više nema.

"Ipak se stvari kreću nabolje, ipak više nema takvih scena – nema pogroma Srba. Ne kažem da je njihov život mnogo lakši u odnosu na period pre šest godina, ali na svu sreću tako organizovanog nasilja više nema", kazala je Grubješićeva. 

Dragan Šormaz iz DSS-a, s druge strane, ocenjuje da je Srbija počela da, kako kaže, popušta međunarodnoj zajednici.

Povod za pogrom bila je kampanja albanskih medija u kojoj su Srbi optuženi da su preko reke Ibar psima naterali šest albanskih dečaka iz sela Čabar i tako trojicu oterali u smrt.

Istraga UNMIK policije utvrdila je da su optužbe lažne i da su preživeli dečaci bili pod jakim pritiskom albanskih novinara i političara da optuže Srbe.

Mediji na albanskom se danas ne bave godišnjicom nasilja. Najtiražniji listovi jedino beleže da će spomenik na Gazimestanu od sutra, umesto Kfora, čuvati Kosovska policija.

Kosovsko pravosuđe pokrenulo je 400 slučajeva, mahom zbog manjih prestupa tokom nasilja.

Prva ozbiljna presuda doneta je 2005. godine kada je šest Albanaca iz Gnjilana osuđeno na ukupno 38 godina zatvora.

Oni su proglašeni krivim za ubistvo i saučesništvo u ubistvu Slobodana Perića i njegove majke, Anke Perić, koja je od zadobijenih povreda preminula.

Ukupno, osuđena su 143 kosovska Albanca, od kojih 67 na višegodišnje kazne zatvora.

Zbog napada na srpske enklave, u gradovima u Srbiji pre šest godina protestovalo je više hiljada ljudi.

Istog dana kada je na Kosovu izbilo nasilje, u večernjim satima su u Beogradu i Nišu zapaljene džamije, a u Novom Sadu su demolirana stakla sedišta Islamske zajednice.