Šeici mogu da obrađuju našu zemlju

Mogu li arapski šeici da obrađuju našu zemlju?

Ova tema iznenada se nametnula nakon što je ministar finansija Mlađan Dinkić, posle povratka iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, saopštio da je tamo našao kupca za desetak propalih poljoprivrednih preduzeća.

Odgovor je - mogu. Stranci, prema važećim propisima, ne mogu kao fizička lica da kupe zemlju, ali mogu kao pravna lica, u privatizaciji, da kupe poljoprivredno preduzeće ili kombinat, podrazumeva se sa zemljom kojom oni raspolažu.

Već ima nekoliko takvih primera. Čini se da je u slučaju poziva arapskim šeicima da budu investitori u poljoprivredu ministar finansija naljutio vojvođanske paore zato što im je ponudio i državnu zemlju koju ta preduzeća obrađuju i to zakup. Jer, tako nešto nije nemoguće, ali je malo teže izvodljivo.

Propisi koji regulišu oblast zakupa državne zemlje kažu da na licitacijama za njihovo korišćenje, i to u drugom krugu, mogu da učestvuju i pravna lica sa sedištem na teritoriji lokalne samouprave koje ima najmanje 10 hektara u vlasništvu na teritoriji te katastarske opštine.

Znači, ukoliko bi šeici kupili poljoprivredno preduzeće mogli bi da se nadmeću i da zakupe i državnu zemlju. Zoran Knežević, direktor Uprave za zemljište u Ministarstvu poljoprivrede kaže da Zakon o poljoprivrednom zemljištu nikoga ne stavlja u privilegovan položaj ni vlasništva, ni korišćenja zemljišta.

"Naš stav je da zemlju treba da obrađuju oni koji to mogu na adekvatan način kako bi bili konkurentni. Po našem zakonu zemlju obrađuju poljoprivrednici i pravna lica čija je osnovna delatnost poljoprivreda", kaže sagovornik Politike..

U Srbiji ima 4,2 miliona hektara obradivih površina, a po statistici prosečni posed je još uvek mali – oko tri hektara. Realno stanje je ipak drugačije, pa u Ministarstvu poljoprivrede računaju da je prosečni posed povećan na oko pet hektara s tim da ima gazdinstava i sa nekoliko stotina, pa i do hiljadu hektara.

Privatizacijom poljoprivrednih preduzeća i kombinata izmenila se i posedovna struktura tako da su neki, poput Miroslava Miškovića, Đorđija Nicovića, Miodraga Kostića, Vojina Lazarevića, Petra Matijevića, kupovinom i po nekoliko preduzeća došli do velikog poseda. Tako se u javnosti može čuti da Delta ima 25.000 hektara, Nicović malo više, Kostić oko dvadesetak hiljada hektara. Direktor Uprave za zemljište kaže da je smanjen, čak i prepolovljen, broj hektara koje obrađuju njihova preduzeća iz prostog razloga što državnu zemlju koju su ranije obrađivali ti kombinati sada mogu da dobiju u zakup poljoprivredna gazdinstva. Na licitacijama, kaže Knežević, zemljoradnici nude veće cene zakupa i tako „odnose” zemlju.

Odgovor na pitanje da li nama trebaju ovako veliki zemljoposednici ne treba tražiti na adresi Ministarstva poljoprivrede zato što su oni nastali Zakonom o privatizaciji.

Prema Zakonu o poljoprivrednom zemljištu državna zemlja se ne prodaje, već se na osnovu odluka lokalne samouprave daje u zakup onome ko za nju više ponudi.

Primaran cilj Ministarstva je, kaže on, da se očuva poljoprivredno zemljište. Jer, zbog pretvaranja u građevinsko, pošumljavanja, povećanja broja stanovnika svakog sata se u svetu izgubi 900 hektara. U Evropskoj uniji ove godine nestaće 100.000 hektara obradivih površina, a u Srbiji je taj prosek 7.000–8.000 hektara godišnje.

U nekim godinama gubili smo i po 34.000 hektara. Bogate zemlje su svesne tog problema pa su u zemljama u razvoju kupile čak 220 miliona hektara. Za poslednjih deset godina Ujedinjeni Arapski Emirati su kupili čak 2,2 miliona hektara. Inače, mi možemo da računamo da još samo u naredne četiri godine stranci kao fizička lica iz Evropske unije neće moći da kupuju zemlju kod nas. Nakon što i poslednja zemlja Litvanija ratifikuje SSP, a to se očekuje do kraja ove godine, teče taj rok. To znači da će već 2017. godine građani EU biti izjednačeni s našim po ovom pitanju.

Ministar Goran Knežević već je najavio da će pokušati naknadno da ispregovara nešto drugačije rešenje što bi podrazumevalo da se svih 27 članica EU s tim složi.

U javnosti se može čuti da bi motiv za kupovinu naših oranica mogla biti njihova niska cena, odnosno kasnija preprodaja po ulasku u EU u kojoj su cene više. Poznavaoci prilika kažu da su i kod nas cene zemlje povećane i da se za zemlju prve i druge kategorije kreću od 8.000 do 15.000 evra po hektaru.

Statistika, inače, pokazuje, da se godišnje ne obrađuje između 170 i 300.000 hektara, uglavnom u istočnim i jugoistočnim delovima. Razlozi su ekonomske prirode i to što su parcele sitne zemlja lošijeg kvaliteta, bez infrastrukture.

Za neobrađivanje zemlje izriču se prekršajne kazne od 2.000 do 200.000 dinara ako se radi o pravnom licu. Ove godine napisano je 12 takvih prijava.