Osnivanje stranke može biti biznis

Naime, za to je potrebno deset puta manje novca i potpisa građana nego što je to slučaj za „običnu” stranku.

Takođe, pored toga što po zakonu treba da prikupe svega hiljadu potpisa građana za registraciju, i za ulazak u Narodnu skupštinu im nije neophodan prelazak cenzusa od pet odsto ukupnog broja birača izašlih na izbore.

A, takođe po zakonu, što stranka u parlamentu ima manje mandata, više će budžetskog novca dobijati „po poslaniku“. Računica glasi - jedan mandat, skoro milion dinara mesečno na računu partije.

Sve ovo, ali i kako ističu borba za interese građana, motivisalo je članove beogradskog udruženja građana „Nijedan od ponuđenih odgovora“ da se registruju kao partija Vlaha u Srbiji.

Nikola Tulimirović, predsednik NOPO, ističe da su se registrovali kao partija vlaške nacionalne manjine „pro forme”, jer bi im inače bilo potrebno najmanje 2,6 miliona dinara i 10.000 potpisa. Kako kaže, u praksi ta suma može da bude i veća od 3 miliona dinara, a da se broj potpisa popne na 12.000.

"Mi smo još pre dve godine podneli inicijativu za ocenu ustavnosti Zakona o političkim partijama, ali je ona stavljena „u fioku”. Procedura za registrovanje stranaka je složena i skupa, i zbog toga predlažem svim slobodnim partijama da se upišu u registar kao što smo to i mi učinili", navodi Tulimirović.

Prema njegovim rečima, ova stranka u sebi sadrži više ideologija, odnosno spaja i levicu i desnicu, pa se zbog toga naziva „radikalni centar”, iako nije u pitanju klasičan centrizam. Tulimirović ukazuje da u redovima NOPO ima i Vlaha i najavljuje učešće na svim izborima, te da će 15. januara u Beogradu biti održana skupština NOPO za izbor kandidata za poslanike.

S druge strane, Nenad Stevović, predsednik Crnogorske partije, smatra da je takva vrsta registrovanja stranaka nedopustiva i da bi nadležne institucije morale da provere svaku partiju koja želi da se upiše u registar.

"Nije nepoznato to da velike, državne stranke, pogotovo pred izbore, osnivaju manjinske partije, svoje takozvane filijale. Potrebno je proveriti program svake stranke pre njenog registrovanja i videti da li se one stvarno zalažu za prava nacionalnih manjina. Takođe, možda bi bilo dobro da svaka partija ima u svom nazivu ime one manjine za čija se prava bori", navodi Stevović.

Prema njegovim rečima, to se dešava jer se “izigrava i onako loš Zakon o političkim strankama”.

Esad Džudžević, predsednik Bošnjačko-demokratske stranke Sandžaka, kaže da je potrebno postaviti i pitanje koje je aktuelno u poslednje vreme - zašto u Srbiji postoji toliki broj stranaka nacionalnih manjina? On ukazuje da bi razlog mogao da bude “odraz lošeg položaja predstavnika manjina, pa osnivanjem stranaka pokušavaju da se bore za bolji položaj u Srbiji i ostvarenje svojih prava”.

"S druge strane, pojedinci žele da iskoriste pogodnosti koje imaju manjinske stranke pri osnivanju i registrovanju. Klasičan primer je nova stranka Olene Papuge, koja kao članica LSV nije predstavnica manjine", objašnjava Džudžević.

Dragan Popović, direktor Centra za praktičnu politiku, ističe da je to što se pojedine stranke registruju kao manjinske, a to nisu, u stvari zloupotreba zakona, ali da ne postoji način da se to spreči, jer svako ima pravo da osniva partiju kakvu želi. On objašnjava da postoji ozbiljniji problem, a to je da su uslovi za osnivanje i registrovanje stranaka veoma strogi.

"Pojedinci osnivaju partije nacionalnih manjina i jer im je za to potrebno manje potpisa i novca. Kada je usvojen aktuelni Zakon o političkim strankama, mnogi su se bunili, jer je jako restriktivan, pošto je na granici da ugrozi pravo na slobodu udruživanja, i to pre svega zbog zahteva o 10.000 potpisa, što je, prema mom mišljenju, previše", zaključuje Popović.