Reklamokratija na srpski način

Nemaju više ni šta da služe u avionima. Služe šljivu prelivenu čokoladom. Jat živi na reklami, odnosno postoji u virtuelnom svetu reklama i marketinga. I to ti je država. Stalno mi je na pameti ovih dana i sinoć nađem Kornblutovu knjiga, vidim da je izdata 1951. godine, zove se Reklamokratija. I meni ta Kornblutova vizija države kao vladavine reklamokratije podsetila da Srbija kao da živi tu knjigu. Ovde je sve reklama i marketing čega god se uhvatiš.

Do pre izvesnog vremena su nas ubeđivali da smo na odličnom evropskom putu i da sve što radimo, radimo dobro i u skladu sa evropskim pravilima i vrednostima. Onda ti dođe pre mesec dana onaj izveštaj Evropske komijsije koji vidiš da to nije baš tako ko što su nas ubeđivali dve godine.

Od pravosuđa do institucija tržišne konkurencije. Pa sad očekuješ da neko ozbiljan u državi podvuče crtu i kaže: "Ovi su napredovali, ovi ministri nisu. Nečija je objektivana odgovornost što nas je Evropska komisija klepila." Ne. Prvo su nas tri dana ubeđivali da smo dobili fenomenalan izveštaj. I pošto ta vrsta marketinga nije uspela onda su ipak priznali da nešto škripi.

I sad je najzanimljivije reagovanje pojedinih ministara čiji resori beleže značajne nedostatke u tom izveštaju: "Da sve je to tačno, popravićemo. Sve što se traži, popravićemo". I na tome se završava cela ta priča.

Ali moje pitanje i dalje ostaje: Ko mi garanutuje da će i posle dve godine biti bolje ili će biti kao sad. Doći će ponovo izveštaj Evropske komisije u kome piše da vi ustvari niste ništa uradili. I vi ćete opet da kažete: "popravićemo". Dakle to odsustvo odgovornosti je ono što na kraju 2010. karakteriše ovu državu i ovu vladu.

Pogledajte kako je propao socijalno ekonomski dijalog preko Socijalno ekonomskog saveta. Dakle godina je krize. Ako je predsednik rekao da je ovo socijalna država, onda nema boljeg mesta od tog Socijalno ekonomskog saveta - kakvi god da su partneri. Ni država nije cvećka, ni preduzetnici i tajkuni nisu cvećka, ni sindikati i radnici nisu cvećka. Ali u nekim državama kad je počela kriza seli su pa su se dogovorili.

Anglea Merkel je rekla: hajde radnici i sindikati stanite malo sa zahtevima povećanja nadnica, hajde preduzetnici stanite malo sa vašim ambicijama i podelite sa društvom probleme koje imamo, dajte malo više para, otvarajte nova radna mesta, a država će da štedi. I to je civilizacijski dogovor kao odgovor na krizu.

Kad sam ja pitao ljude u Srbiji: Što to vi niste uradili? Odgovor je bio: "Uradićemo". Čekajte, jel ste rekli da je prošla kriza. Šta imamo sad da uradimo. I što niste do sad ništa uradili? Ako je nezaposlenost u Srbiji najveća u Evropi - šta me briga šta ćete po tom pitanju da uradite sledeće godine.

Sad hoću da se vratim na tu priču o reklamokratiji. Sa tog visokog državnog nivoa - kako to izgleda u državnoj firmi, na nižem nivou. Primer je taj Jat. Firma koja se raspada. Na tom Jatu su se školovale generacije partijskih kadrova godinama. Sem onog direktora, koji je postavljen u vreme Điniđića kao srećno rešenje, sve ovo je eksperiment koji je to preduzeće činio sve većim invalidom i država uporno to čuva.

Ovog četvrtka je Vlada smenila direktora Jata. Trebalo je prošlog četvrtka. A nije prošlog četvrtka jer je jedan od članova Vlade rekao: "Pa što da ga menjamo, ionako nemamo koga drugog da stavimo". Ta rečenica odslikava najstrašniju situaciju u tom odnosu države kao vlasnika Jata, kao nacionalnog avioprevoznika.

Ali ti dve godine pratiš Jat preko medija. I kad gledaš, kad slušaš reklamu na radiju, čitaš u novinama: Jat leti za Rim, za Portorož. Reklama kaže "Možete da letite sa Jatom za Stokholm". Pa neću sa Lastom da letim! Pritom se na globalnom tržištu dešavaju ozbiljne promene. Ovu krizu će preživeti pet -šest najvećih kompanija od Singapur erlajnsa, Kvantasa, Emirejtsa...

A ovde dve godine direktor Jata baca pare da bi stvorio utisak o uspešnosti svog rada i rada te aviokompanije, a ta kompanija dužna pa ružna, što bi rekao naš narod. A tu se samo akumuliraju gubici: 25 miliona evra, 70 miliona...u kontinuitetu od 2004. -2005. godine . Na kraju sad kad pogledaš tamo stavke: Jat duguje za benzin, za prelet, za remont motora, za popravku aviona. Uredno šta plaća? Plaća PR agenciju. Ništa ne mora da funkcioniše osim predstave da sam ja kao direktor uspešan i da je kompanija koju ja vodim uspešna.

Svako državno preduzeće tako funkcioniše. EPS, za kog kažu da je dragulj srpske privrede. Držanjem cene ispod ekonomskog nivoa ti devastiraš EPS. Ta devastacija se ne vidi kao u Jatu, jer je ovo veliko. Stalno vadiš ugalj, proizvodiš struju. Ali pogledaj koliki su dugovi prema EPS-u. Ne samo građana, nego i preduzeća. Niko ne plaća. I ja se bojim da će jednog momenta i EPS doći u situaciju u kojoj je Jat ne zbog nesposobnosti rukovodstva, već zbog nemara države.

Ni ruski car, ni engleska kraljica

Na svim frontovima ti imaš priču da je država lider. Država lider u regionu. Najniže plate, najveća nezaposlenost, najveća inflacija, problemi s kursom. Pre neki dan u novinama preduzetnicima je u ovoj 2010. godini nametnuto 65 novih taksi i poreza, a ti sve vreme vodiš akciju: "Mi smo zemlja u kojoj treba investirati. Dođite i investirajte".

Ko će da dođe kad i ovi domaći kukaju da ne mogu tolike namete da izdrže. I onda se pojavi neki državni funkcioner i kaže : Ma to razni tajkunski lobiji preko mediji lobiraju da ne plaćaju poreze i doprinose. I onda čuješ da vlasnik neke kafane u Beogradu duguje gradu na ime poreza 100.000 evra.

I onda dođeš do podatka da od 2004. godine do danas ti razni preduzetnici duguju Beogradu 23 milijarde. Onda shvatiš. Nisu krivi oni što ne plaćaju, nego vlast što im dozvoljava. Ti kada ne platiš porez, dođe ti opomena sa zateznom kamatom. u kojoj piše da ako ne platiš za pet dana predam te sudiji, pa se ti bakći sa njim. Ovde šest godina neki preduzetnici ne plaćaju porez i nikom ništa.

Kad hoćeš da vidiš koliko je nizak nivo jedne pravne države ti samo pogledaš kolika je poreska evazija. Koliko ljudi ne plaća porez. I onda ti je sve jasno. Možeš da pišeš Evropskoj Uniji da si najbolja pravna država - oni pitaju: Kolika je poreska evazija? Doviđenja.

Moja piljarnica na Kaleniću, malo-malo pa na vrata Poreska uprava zalepi obaveštenje da je zbog neslaganja u fiskalnoj kasi za 23,85 dinara zatvreno dok vlasnik ne odgovori Poreskoj pravi šta je muljao za 30 dinara. Šta fali da toj kafani koja duguje milione ili bilo kojoj drugoj radnji, da ako ne plati porez zalepiš, staviš vosak i kažeš : "Ne radiš dok ne platiš". Dal si Ruski car ili engleska kraljica, baš me briga!

Ma jok, nećemo da mu platimo

Apropo poziva stranim investitorima da dođu u Srbiju. Ispadne afera sa Srbom Ilićem, odnosno njegovom kompanijom koja je kupila turističku agenciju Putnik. On kupi agenciju, navodno ne ispuni obaveze investicije, ulaganja i država raskine ugovor s njim. Pošto je njegova kompanija američka on se žali međunarodnoj arbitraži u Parizu.

Ali čovek je bio pametan i uradio je ono što rade sve američke kompanije. On kad dolazi u Srbiju da investira on se osigura kod takozvanog OPIK-a (OPIC) Američke državne korporacije za osiguranje stranih ulaganja. Dakle čovek se žali sudu što mu država raskinula ugovor i traži da mu se plate neke pare i dobije presudu. I Srbija kaže: „Dobro, platićemo. Imamo tamo u Budžetu neke vanredne stavke, možemo da mu isplatimo.“ I onda se neko seti i kaže: „Ma jok nećemo da mu platimo“.

U ugovoru Agencije za privatizaciju o prodaji agencije Putnik, jedini nadležan u sporu je Trgovinska komora odnosno njena arbitraža u Parizu. Njena je odluka je konačna i nepoziva. Dakle, ona je presudila da Srbija mora da mu vrati devet miliona dolara, Srbija neće da mu vrati. On čovek ode u OPIK i kaže: "Mene su prevarili u Srbiji. Ajde što su raskinuli ugovor. Ali evo vam međunarodne arbitraže koja je po ugovoru jedina nadležna i to ne poštuju".

I OPIK šta će , uzme i isplati Srbi to što on traži od Vlade Srbije, jer ima na to pravo pošto se tamo osigurao. I sad Srbija nema više problem sa Srbom Ilićem, nego sa američkom državnom korporacijom za osiguranje stranih ulaganja. Četiri puta oni pišu pismo Vladi Srbije i kažu : Aman ljudi, ima presuda. Ne možete to više da odugovlačite. Dugujete nama pare, ne više Srbi Iliću.

Ovi naši se prave ludi jedno tri puta, i onda odluče prvo da traže od srpskih sudova da poništi međunarodnu arbitražu. I to se vuče od jednog, do drugog, trećeg suda. I svi kažu : „Aman bre nismo mi iznad međunarodnog prava, piše tamo da mora da se poštuje međunarodna arbitraža.“ Dođe Hilari Klinton i kaže Cvetkoviću: „ Kosovo, Nato i tako dalje, u svemu vas podržavamo ali vi nama dugujete neke pare. I to ništa manje nego devet miliona dolara“. I sad se naši sete i kažu: „A ne. Sad ćemo mi da tužimo pred međunarodnom arbitražom Srbu Ilića.“

Ja se raspitam: Jel može to da se pokrene pred međunarodnom arbitražom kad je ona presudila i onda mi se sagovornik nasmeje i kaže: „Znate šta međunarodna arbitraža nije neprofitna organizacija. Dakle kad god vi hoćete da se tužuite pred međunarodnom arbitražom ona će oberučke to da prihvati, jer od vas uzme neke pare“. I taj proces je ponovo pokrenut.

I sad izgleda da je presuda napisana, ali nije predata strankama. I niko ne zna šta piše u njoj ,ali ima jedna čudna okolnost. Advokat srpske Agencije za privatizaciju traži od međunarodne arbitraže da se poništi i ta odluka jer je navodno jedan od članova arbitraže negde javno saopštio odluku. Ja to nigde nisam video. I u podnesku advokata tvrde da nema dokaza za to.

Ali biće jako zanimljivo ako presuda bude negativna. Šta ćemo mi da uradimo? OPIK je obavestio sve međunarodne institucije od Svetske banke do raznih udruženja privatnih investitora šta mu se dogodilo u Srbiji. I onda se mi pitamo što nema stranih investicija . Ti dok nemaš one velike globalne igrače ti ne možeš da računaš da možeš da privučeš nešto para, a bez tih para iduće godine, neko je izračunao mislim Pavle Petrović 2,5 milijarde evra nam treba svake od narednih pet ili 10 godina da bismo mogli da održimo nivo rasta koji nam je potreban da bi država izašla iz krize.

Gasimo, ne gasimo Jat

Sećaš se bila je odluka: Gasimo Jat, pa pravimo novu kompaniju pa tražimo strateškog partnera. A onda kažu: „Ne. Ne. Nećemto nego ćemo ipak Jatu da nađemo strateškog partnera, evo pregovaramo sa Turkiš erlajsnom“. Srbija je pristupila evropskom sporazumu koji se zove Otvoreno nebo. Dakle imaš hiljadu pogodnosti. U Srbiju mogu da doleću i da odleću sve evropske kompanije. Nikome više ne možeš da zabraniš. Sistem otvorenog neba je sistem slobodne konkurencije, ali je sporazum zatvoren za sve zemlje mimo Evropske unije.

Pokušaj sa Indija erlajnsom „Air Indija“ nije uspeo, zato što je Evrospka unija rekla: "Čekajte, vi ste potpisali sporazum o Otvorenom nebu i mi ne dozvoljamo pristup aviokompanijama iz država koje nisu članice Unije da uđu u taj sporazum, na takav način. Pa tako bismo i mi mogli da se zezamo ko što vi mislite da sa Evropskom unijom može neko da se zeza“. I onda Indija je prestala da bude interesantna.

Godinu ipo dana nas zamajavaju sa Turkiš erlajsnom. I oni znaju u Vladi Srbije da iza Tursku važi Open sky, odnosno zabrana, restrikcije. Turkiš erjalns ne može da uđe u Srbiju, a mi kao s njim pregovaramo o strateškom partnerstvu koje će da spase Jat. I onda produžavaš agoniju.

Jat je uzeo kredit uz državnu garanciju na 52 miliona evra. To je država za Jat , država se zadužila u ime Jata. Pedeset miliona ni dinara nije malo, a kamoli evra. Dakle u kontinuitetu sedam godina ti vidiš državu kao lošeg vlasnika kompanije.

Ja vidim da će u jednom momentu slična sudbina da zadesi i Elektroprivredu Srbije. Sada se već ozbiljno priča o tome da ćemo možda za neku godinu dočekati mrak u sred zime jer ovde niko ne vodi računa o sistemu elektroprivrede, o preduzeću koje mora da živi od profita.

Pre četiri godine doneta je odluka da moraju da se grade dve nove elektrane u Kolubari i Obrenovcu. Četiri godine je prošlo, a svakih šest meseci ministar odlaže raspisivanje tendera, a stalno govori da ima mnogo zainteresovanih kompanija. Ja samp ravio anketu među zainteresovanim kompanijama. One kažu: „Jesmo zainteresovane ali onog trenutka kad Srbija dokaže kao vlasnik Elektroprivrede i arbitar na tržištu električne energije da je ozbiljan igrač“.

Na pitanje šta je ozbiljan igrač kažu: „Mora da postoji sistem u kome neko može da dođe da gradi i može da prodaje struju i da od toga živi.“ Inače da ti neko napravi elektranu, pa da prodaje struju po ceni koju odredi država – pa ko lud je da proizvodi struju i da pravi gubitke.

I drugo ne postoji okvir. Ovde niko ne razmišlja kolika će da bude cena Kjoto sporazuma kada Srbija jednom uđe u Evropsku uniju? Kolika će da bude naša kvota da smemo da ispustimo CO2 u atmosferu i koliko ćemo da platimo ako ispustimo više. Kako da gradiš elektranu na ugalj, a ne znaš koliko si dobio mogućnost da toga ispuštaš u atmosferu i koliko ćete koštati više. Sve to ide u cenu struje.

Kaže ministar idemo u Bugarsku da gradimo nuklearku, tražimo tamo 10 posto. Malo se raspitaš vidiš: E ta struja će da nas košta ko svetog Petra kajgana. Nema nikakve računice. Niko nije napravio računicu osim ministrove želje da mi tamo pravimo nuklearku s deset posto učešća. Čekaj što da bacaš pare. I onda dođeš do podatka. Lakše ti je da baciš pare u nuklearku u Bugarskoj, jer u svojoj zemlji nisi u stanju ništa da napraviš. Od onih vetrenjača što proizvode struju do malih elektrana.

Ti nisi napravio sistem. Kao što nema sistema ni u pravosuđu ni u obrazovanju. I onda ti PISA test pokaže na kom si nvou pa onda ne možeš ni da se busaš u prsa da si najpametniji. „Mi smo mnogo pametni. Amerikanci i Englezi ne znaju ništa mi mnogo znamo. Što su Srbi pametan narod!“.

A onda ti taj PISA test pokaže da ti ustvari nisi takva civilizacijska veličina kakvom se predstavljaš da jesti, a u mnogo stvari se predstavljaš da jesi, a kad nisi onda imaš dobru PR agenciju koja ubedi domaće stanovništvo da si veličina, a niko te u svetu za to ne smatra.

Ekonomski novinar Miša Brkić govorio je u emisiji Peščanik.